Мита Живковић је рођен у Бечеју 1854, а умире у Београду 1913. године. Био је приповедач и драмски писац. Након завршене гимназије у Новом Саду студира и дипломира класичну филологију у Будимпешти 1879. године. Исте године долази у Сарајево и запошљава се као професор класичних језика у тек основаној Српској гимназији. Већ наредне године враћа се у Србију, где наставља своју професорску каријеру у Београду, Неготину, Смедереву, Пожаревцу и Пироту. Иако је у Босни живео и радио кратко време, Сарајево оставља дубок траг. Објављује две књиге о Сарајеву: Босанчице, кратке приче из Босне (1892) и историографско дело Сарајево од постанка до данас (1894).
У збирци прича Босанчице на реалистички начин се приказује живот обичних људи, углавном из Ташлихана, српског језгра старог Сарајева, и о проблемима који се јављају у њиховом свакидашњем приватном и породичном животу. Хумористички, али и веома озбиљно приповеда се о свакодневном животу људи различитих сарајевских генерација. Мита Живковић живот старог Сарајева преобликује према посебном моделу друштва.
У основи Босанчица је патријархално српско друштво као социјални образац који се својим национом, верским и етичким вредностима успешно супротставља дејствима капитализма и индустријске ере. У причама главе породице играју битну улогу (Враг ђевојка, Правда у Босни, Да заборави, Чудо) и заплет се углавном дешава када се млађи чланови породице супротставе (Правда у Босни, Чудо), или у њиховој немогућности да се прилагоде (Да заборави) патријархалној средини. Прича се о односима између браће, другова и другарица, и шта се дешава када се између њих роди љубав према истој девојци или истом момку (Први и пошљедњи пут, Шенула). Преплићу се и теме заљубљених младих парова различитих вероисповести (Кавгаџија, Да заборави). Да су приче веродостојно испричане, говоре савременици Мите Живковића, који кажу да је лично познавао многе своје јунаке; наравно неки од њих су и пука имагинација.
Босанчице су богате турцизмима, арапским и персијским речима, веродостојно се приказује сарајевски дијалекат. Теме су љубавног, породичног и друштвеног карактера. Стил приповедања и живот старог Сарајева преобликован је према оном моделу друштва за који су се у српској књижевности залагали нарочито Лаза Лазаревић и Јанко Веселиновић. У основи је исти модел друштва који су писали и ови наши славни писци. Мита Живковић можда није истакнуто и познато име српске књижевне сцене, али његово дело Босанчице свакако заслужује место у нашим библиотекама.
Како није писао само о овом крају, библиографија Мите Живковића је разноврсни приказ разних места наше земље, кроз коју је он путовао и упознао због свог посла. Године 1883. издаје Приповијетке; За слободу златну издаје 1889. као историјску црту из првог српског устанка, по казивању сарајевског митрополита Саве Косановића; онда излазе Босанчице, кратке приче из Сарајева, које су издаване различитих година, али као књига издају се од 1892; Цар Јован је његова трагедија из 1891; Сарајево од постанка до данас излази 1894. као историјат рада. 1909. године објављује његово последње дело Не укради, позоришни комад за децу. Приче је објављивао у Босанској вили, Отаџбини, ЛМС, Стражилову, календару Требевић и др.
За само десет месеци, колико је јужнобанаћанин Мита Живковић провео и радио у Сарајеву, изникло је десет прелепих кратких прича о српском народу у једној необичној средини, чија се тема говорила и причала и тада, али која остаје популарна до данашњег дана.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате друге мање познате збирке приповедака српских писаца као што су: Драгиња Драга Гавриловић (Из учитељичког живота и друге приповетке), Душан Радић (Живи наковањ, Три километра на сат), Стојан Живадиновић (Испод Озрена), Иво Ћипико (Крај мора и друге приповетке, Драме и изабране приповетке) и многе друге.
Књигу Босанчице, кратке приче из Босне можете купити ОВДЕ, а сва дела Мите Живковића погледајте ОВДЕ.