Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Nikola Ilić
Milutin, unuk Milutinov
Beograd, jun 1887. godine
Jačina konjaka mu je najedala jezik i grlo, ali je nastavljao da pije. Nastavljao je jer konjak najeda i um. Vrata radne sobe se tiho otvoriše, a iza njih se ukaza njegova žena Julijana, mršava, bela, krupnih kestenjastih očiju, koje su sad pune nekog sažaljenja. Sažaljenja koje je peklo.
„Ubijaš se čašom. Je l’ to odgovor?”
„Julka…” Nije znao šta da joj odgovori. Spustio je pogled na radni sto pred sobom, na gomilu ’artije išarane vlažnim pečatima čaše, na polupraznu flašu konjaka, drvenu kutiju koja krije druge poroke. Kad je konačno smislio odgovor i digao oči, Julke više ne beše tamo, a vrata behu zatvorena.
Prstima prođe kroz svoju gustu mrku bradu. Njegov pokojni otac je govorio da su brade za kaluđere i popove, te je nikad nije ni nosio; lice su mu krasili samo uvijeni brkovi. Valjda je zato voleo bradu, da bi bar u toj sitnici prkosio ocu. Četrdesetčetvorogodišnji Milutin Garašanin je svojom pojavom, obogaćenom bradom koja pada do grudi i zabačenom talasastom kosom koju tek u zulufima nagriza srebro zrelosti, davao utisak kakvog učitelja ili prote. Ali nije bio ni jedno ni drugo. Bio je pukovnik, ministar i najzad, donedavno, predsednik kraljeve vlade. Ali to sad nije bilo važno. Sad je bio samo čovek koji pije u svojoj radnoj sobi, u kući čiji prozori gordo gledaju na kaldrmu Knez Mihailove ulice.
Sedeo je za stolom, rukom obgrljivao čašu i mislio. Lišen vlasti, ostalo mu je samo da misli. Nije hteo da misli, nije pio da bi mislio, već da bi zaboravio. Ali um je sam jurio za sećanjima i ispitivao ih. Dan je polako modrio, preteći da sazri u noć, a Milutin Garašanin je otpio još jedan gutljaj, zavalio se u stolicu i zatvorenih očiju gledao unazad, u protekle četiri godine.
U krvi ugušena Timočka buna je u Milanu Obrenoviću rodila želju da se oformi vlada koja će mu obezbediti da vlada onako kako je njegov deda-stric, bez sprega ustavnih i ideala evropejskih. Napredna stranka je nastavila biti brodom Milanove samovlasti, ali se kormilar promenio – 1884. umesto Milana Piroćanca, predsednik vlade postade Milutin, sin Ilije Garašanina. On je predsedavao vladi kad je kralj Milan ušao u rat sa Bugarskom tog prokletog novembra 1885. U tom istom ratu Srbija izgubi svoj ponos. Nakon poraza i sramote kralj Milan htede da abdicira. Abdicirao bi da ga Garašanin i kraljica nisu odvratili od toga, pod budnim okom Austrije, koja za Srbiju bez Milana nije bila spremna. Milutin ne mogade da ne zaključi da mu je tu bila greška. Tu se njegova vlast, sazdana na trošnom timočkom temelju, nepovratno srušila.
Kako bi se narodni gnev umirio, neko je morao biti žrtvovan. A ako već ne sam kralj, onda stranka koja je njegovu samovolju sprovodila. I tako dođe ovaj topli jun i ova nestrpljiva 1887. Novooformljena liberalsko-radikalska koalicija postavila se za novu vladalačku silu, nepomirljivu i neumoljivu. Garašaninu je ostalo samo da potpiše svoju ostavku. I tako od te ostavke, čašu po čašu, cigaru po cigaru, Milutin Garašanin meri svoj život. Ko je on sad? Gde je njegova budućnost? Može li u prošlosti naći odgovor? Umom mu je često, češće od oca, lutao lik očevog oca. Hadži-Milutin Savić, ’ajduk iz šumadijskog sela Garaši, učesnik oba ustanka. Nije mogao da se ne zapita da li bi Milutin Savić, u ovom vremenu politikanstva i stranaka, postupio kao Milutin Garašanin…
Iz dubokih tunela promišljanja izvuče ga galama koja je dolazila sa ulice. Povici su bili sve glasniji. Približavali su se. Nije uspeo da razazna šta viču, ali je pretpostavio ko su. Liberali i radikali slave svoju pobedu… Ostavio je čašu, te otvorio neveliku kutiju na stolu. Iz kutije su se osmehnule smeđe cigare. Kresnuvši šibicu, otvorio je put novom zadovoljstvu.
„Garašanin dahija!”, reči sa ulice ga nateraše da se zagrcne o dim. Sad su povici bili razumljivi i daleko glasniji. Tu su, blizu kuće. Ma ispod prozora, na ulici! Nakašljavši se, baci pogled ka prozoru, ali ne ustade da se približi. Glas rulje nije prolazio. Ostali su tu, pred njegovom kućom. To im je bilo odredište. Psovali su mu oca Iliju, pretili apsanom, nazivali ga krvnikom i zulumćarem. Psovali su i druge naprednjake, ali on i Milan Piroćanac su bili glavno nadahnuće okupljenima.
Milutin povuče dim, te uze flašu i natoči sebi još jednu čašu konjaka. Kerovi koji laju, nedostojni pažnje, u mislima je šaputao sebi. Dodirnuvši ’ladno staklo čaše, začu lomnjavu drugog stakla. Čulo se iz susedne sobe. Prozor. Za lomnjavom se ču Julkin vrisak, zatim i njeni koraci ka radnoj sobi.
„Mile”, povika Julka, otvorivši vrata radne sobe. Dobro je, hvala bogu! Uvertira iz susedne sobe se proširi; kakofonija umirućih prozora stade odzvanjati kućom. Jedan kamen ulete kroz zatvoren prozor i u radnu sobu. Zatim još jedan.
„Beži iz sobe! Na drugu stranu kuće!” Julka nestade, poslušavši Milutinove gotovo zapovedne reči.
Ruka, napustivši čašu, hitro krenu ka fioci radnog stola. Iz nabacane ’artije iskopa jedan crni ledeni revolver. Lomnjava nije prestala, a rulja je provocirala smehom i Garašaninovim imenom. Milutin ustade, prođe levom rukom kroz kosu, te zakorači ka prozoru. Raja željna da upozna gospodara. Kerovi željni da ugledaju gazdu.
Garašanin silno gurnu već razbijeni dvokrilni prozor, te se preostalo staklo, udarivši o zid, sruči dole. U desnoj ruci je držao revolver, a levu osloni o pojas. Pred kućom je bila šarolika gomila. Fina gospodska odela rame uz rame s fermenima i čakširama. Svaki drugi je u ruci imao flašu, svaki treći kamenicu.
„Garašanin!”, povika jedan od okupljenih.
„Garašanin”, reče Milutin kroz zube zakićene cigarom.
U rulji je njegov um video one timočke seljake, onu nepismenu raju od čije krvi njegov presto bi izliven i ujedno proklet. Iz Krajišnika kao da ispliva Pašić, koji je rastao na istom tom Timoku. Ceri se, pruža prstom, deli uvrede pojačane njegovim krutim timočkim naglaskom. Bezbedan u Bugarskoj dok njegovi radikalski kerovi kidišu na Srbiju… Milutin protera dim kroz nozdrve, te uperi revolver u rulju.
„Ovaj je lud”, začu se iz naroda tik pred pucanj. Povukavši oroz, Milutin se oseti silnim. Oseti da mu krv struji kroz žile. Da mu srce bije jače. Oseti žar u muškosti, kao da pred njim stoji jedra haremska garavuša. Gledajući u narod koji uplašeno vrišti i beži pred njim, pogordio se mišlju kako u njemu teče ’ajdučka krv Hadži-Milutina Savića, njegovog dede i imenjaka, učesnika oba ustanka. Još se drže ’ajduci iz Garaša!
Milutin ponovo povuče oroz i zagrme drugi pucanj. Kuknjava se razli ulicom, a rulja krenu da se spotiče. Gazili su jedni preko drugih, želeći da što pre pobegnu od razjarenog Garašanina. Milutinove usne se razvukoše u kez. ’De vam je sad hrabrost, rajetini radikalski? Umne slike Pašića i Timočana se preliše u liberale. Pašićeva neuredna brada povuče se u Ristićeve bakenbarde. Liberali, radikali – ista govna! Isti izdajnički nakot!
Treći metak sevnu niz ulicu, a za njim i četvrti. Iz cevi revolvera je nicao dim poput onog koji rađa cigara među Milutinovim zubima. Kroz zube je, pored dima, nezadrživo izbijao grlati smeh Garašaninov. Puče peti pucanj, pojačavši Milutinu zujanje u ušima do bolnog stepena. Pred očima je imao praznu ulicu, a u mislima kralja. Samog kralja Milana. Kralja za čiju je korist bio zapušivač usta, batinaš, tamničar, dahija srpski! Kralja koji ga sad pušta niz vodu! On je kriv! On! Ja sam samo njegovu volju tvorio! Ja sam samo…
„Šta učini, crni Milutine?!” Nije primetio kad je Julka ušla. „Ubi li nekog? Pogodi li nekog?”
Ne znam. „Nisam”, uteši je. „Nisam, vidiš da su se razbežali.”
Julka je prišla i položila svoju bledu tanku ruku na Milutinovo rame. Milutin se okrenuo i sreo njen uplašeni pogled. Oči smeđe poput kore ostarelog bora.
„Šta ćemo sad?”, drhtavo upita Julka. „Sad kad više nismo… kad više nisi vlast?”
Milutin ju je čvrsto zagrlio, pustivši da oružje padne na pod. Mirisala je na jagode i strah.
„Moramo da odemo. Na neko vreme.”
* * *
Nakon pada Garašaninove naprednjačke vlade 13. juna 1887. godine, slavlje nove liberalsko-radikalske koalicije, njihovih pristalica i drugih ljudi ogorčenih Naprednom strankom pretvorilo se u progon nekadašnjih vlastodržaca. Prema naprednjačkom glasilu Videlo, život je izgubilo oko 140 naprednjaka, porušeno je oko 50 naprednjačkih kuća i spaljeno oko 70 naprednjačkih imanja. Na primer, predsednik vitoševačke opštine u Aleksinačkom srezu je zadavljen, a njegovo imanje je spaljeno. Radikalski list Odjek je ovim krvavim događajima nadenuo ime „veličanstveni narodni odisaj”.
Nakon incidenta s revolverom, u kom je jedan od napadača na Garašaninovu kuću ranjen, Milutin Garašanin je napustio Srbiju na godinu dana.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.