Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Никола Илић
Милутин, унук Милутинов
Београд, јун 1887. године
Јачина коњака му је наједала језик и грло, али је настављао да пије. Настављао је јер коњак наједа и ум. Врата радне собе се тихо отворише, а иза њих се указа његова жена Јулијана, мршава, бела, крупних кестењастих очију, које су сад пуне неког сажаљења. Сажаљења које је пекло.
„Убијаш се чашом. Је л’ то одговор?”
„Јулка…” Није знао шта да јој одговори. Спустио је поглед на радни сто пред собом, на гомилу ’артије ишаране влажним печатима чаше, на полупразну флашу коњака, дрвену кутију која крије друге пороке. Кад је коначно смислио одговор и дигао очи, Јулке више не беше тамо, а врата беху затворена.
Прстима прође кроз своју густу мрку браду. Његов покојни отац је говорио да су браде за калуђере и попове, те је никад није ни носио; лице су му красили само увијени бркови. Ваљда је зато волео браду, да би бар у тој ситници пркосио оцу. Четрдесетчетворогодишњи Милутин Гарашанин је својом појавом, обогаћеном брадом која пада до груди и забаченом таласастом косом коју тек у зулуфима нагриза сребро зрелости, давао утисак каквог учитеља или проте. Али није био ни једно ни друго. Био је пуковник, министар и најзад, донедавно, председник краљеве владе. Али то сад није било важно. Сад је био само човек који пије у својој радној соби, у кући чији прозори гордо гледају на калдрму Кнез Михаилове улице.
Седео је за столом, руком обгрљивао чашу и мислио. Лишен власти, остало му је само да мисли. Није хтео да мисли, није пио да би мислио, већ да би заборавио. Али ум је сам јурио за сећањима и испитивао их. Дан је полако модрио, претећи да сазри у ноћ, а Милутин Гарашанин је отпио још један гутљај, завалио се у столицу и затворених очију гледао уназад, у протекле четири године.
У крви угушена Тимочка буна је у Милану Обреновићу родила жељу да се оформи влада која ће му обезбедити да влада онако како је његов деда-стриц, без спрега уставних и идеала европејских. Напредна странка је наставила бити бродом Миланове самовласти, али се кормилар променио – 1884. уместо Милана Пироћанца, председник владе постаде Милутин, син Илије Гарашанина. Он је председавао влади кад је краљ Милан ушао у рат са Бугарском тог проклетог новембра 1885. У том истом рату Србија изгуби свој понос. Након пораза и срамоте краљ Милан хтеде да абдицира. Абдицирао би да га Гарашанин и краљица нису одвратили од тога, под будним оком Аустрије, која за Србију без Милана није била спремна. Милутин не могаде да не закључи да му је ту била грешка. Ту се његова власт, саздана на трошном тимочком темељу, неповратно срушила.
Како би се народни гнев умирио, неко је морао бити жртвован. А ако већ не сам краљ, онда странка која је његову самовољу спроводила. И тако дође овај топли јун и ова нестрпљива 1887. Новооформљена либералско-радикалска коалиција поставила се за нову владалачку силу, непомирљиву и неумољиву. Гарашанину је остало само да потпише своју оставку. И тако од те оставке, чашу по чашу, цигару по цигару, Милутин Гарашанин мери свој живот. Ко је он сад? Где је његова будућност? Може ли у прошлости наћи одговор? Умом му је често, чешће од оца, лутао лик очевог оца. Хаџи-Милутин Савић, ’ајдук из шумадијског села Гараши, учесник оба устанка. Није могао да се не запита да ли би Милутин Савић, у овом времену политиканства и странака, поступио као Милутин Гарашанин…
Из дубоких тунела промишљања извуче га галама која је долазила са улице. Повици су били све гласнији. Приближавали су се. Није успео да разазна шта вичу, али је претпоставио ко су. Либерали и радикали славе своју победу… Оставио је чашу, те отворио невелику кутију на столу. Из кутије су се осмехнуле смеђе цигаре. Креснувши шибицу, отворио је пут новом задовољству.
„Гарашанин дахија!”, речи са улице га натераше да се загрцне о дим. Сад су повици били разумљиви и далеко гласнији. Ту су, близу куће. Ма испод прозора, на улици! Накашљавши се, баци поглед ка прозору, али не устаде да се приближи. Глас руље није пролазио. Остали су ту, пред његовом кућом. То им је било одредиште. Псовали су му оца Илију, претили апсаном, називали га крвником и зулумћарем. Псовали су и друге напредњаке, али он и Милан Пироћанац су били главно надахнуће окупљенима.
Милутин повуче дим, те узе флашу и наточи себи још једну чашу коњака. Керови који лају, недостојни пажње, у мислима је шапутао себи. Додирнувши ’ладно стакло чаше, зачу ломњаву другог стакла. Чуло се из суседне собе. Прозор. За ломњавом се чу Јулкин врисак, затим и њени кораци ка радној соби.
„Миле”, повика Јулка, отворивши врата радне собе. Добро је, хвала богу! Увертира из суседне собе се прошири; какофонија умирућих прозора стаде одзвањати кућом. Један камен улете кроз затворен прозор и у радну собу. Затим још један.
„Бежи из собе! На другу страну куће!” Јулка нестаде, послушавши Милутинове готово заповедне речи.
Рука, напустивши чашу, хитро крену ка фиоци радног стола. Из набацане ’артије ископа један црни ледени револвер. Ломњава није престала, а руља је провоцирала смехом и Гарашаниновим именом. Милутин устаде, прође левом руком кроз косу, те закорачи ка прозору. Раја жељна да упозна господара. Керови жељни да угледају газду.
Гарашанин силно гурну већ разбијени двокрилни прозор, те се преостало стакло, ударивши о зид, сручи доле. У десној руци је држао револвер, а леву ослони о појас. Пред кућом је била шаролика гомила. Фина господска одела раме уз раме с ферменима и чакширама. Сваки други је у руци имао флашу, сваки трећи каменицу.
„Гарашанин!”, повика један од окупљених.
„Гарашанин”, рече Милутин кроз зубе закићене цигаром.
У руљи је његов ум видео оне тимочке сељаке, ону неписмену рају од чије крви његов престо би изливен и уједно проклет. Из Крајишника као да исплива Пашић, који је растао на истом том Тимоку. Цери се, пружа прстом, дели увреде појачане његовим крутим тимочким нагласком. Безбедан у Бугарској док његови радикалски керови кидишу на Србију… Милутин протера дим кроз ноздрве, те упери револвер у руљу.
„Овај је луд”, зачу се из народа тик пред пуцањ. Повукавши ороз, Милутин се осети силним. Осети да му крв струји кроз жиле. Да му срце бије јаче. Осети жар у мушкости, као да пред њим стоји једра харемска гаравуша. Гледајући у народ који уплашено вришти и бежи пред њим, погордио се мишљу како у њему тече ’ајдучка крв Хаџи-Милутина Савића, његовог деде и имењака, учесника оба устанка. Још се држе ’ајдуци из Гараша!
Милутин поново повуче ороз и загрме други пуцањ. Кукњава се разли улицом, а руља крену да се спотиче. Газили су једни преко других, желећи да што пре побегну од разјареног Гарашанина. Милутинове усне се развукоше у кез. ’Де вам је сад храброст, рајетини радикалски? Умне слике Пашића и Тимочана се прелише у либерале. Пашићева неуредна брада повуче се у Ристићеве бакенбарде. Либерали, радикали – иста говна! Исти издајнички накот!
Трећи метак севну низ улицу, а за њим и четврти. Из цеви револвера је ницао дим попут оног који рађа цигара међу Милутиновим зубима. Кроз зубе је, поред дима, незадрживо избијао грлати смех Гарашанинов. Пуче пети пуцањ, појачавши Милутину зујање у ушима до болног степена. Пред очима је имао празну улицу, а у мислима краља. Самог краља Милана. Краља за чију је корист био запушивач уста, батинаш, тамничар, дахија српски! Краља који га сад пушта низ воду! Он је крив! Он! Ја сам само његову вољу творио! Ја сам само…
„Шта учини, црни Милутине?!” Није приметио кад је Јулка ушла. „Уби ли неког? Погоди ли неког?”
Не знам. „Нисам”, утеши је. „Нисам, видиш да су се разбежали.”
Јулка је пришла и положила своју бледу танку руку на Милутиново раме. Милутин се окренуо и срео њен уплашени поглед. Очи смеђе попут коре остарелог бора.
„Шта ћемо сад?”, дрхтаво упита Јулка. „Сад кад више нисмо… кад више ниси власт?”
Милутин ју је чврсто загрлио, пустивши да оружје падне на под. Мирисала је на јагоде и страх.
„Морамо да одемо. На неко време.”
* * *
Након пада Гарашанинове напредњачке владе 13. јуна 1887. године, славље нове либералско-радикалске коалиције, њихових присталица и других људи огорчених Напредном странком претворило се у прогон некадашњих властодржаца. Према напредњачком гласилу Видело, живот је изгубило око 140 напредњака, порушено је око 50 напредњачких кућа и спаљено око 70 напредњачких имања. На пример, председник витошевачке општине у Алексиначком срезу је задављен, а његово имање је спаљено. Радикалски лист Одјек је овим крвавим догађајима наденуо име „величанствени народни одисај”.
Након инцидента с револвером, у ком је један од нападача на Гарашанинову кућу рањен, Милутин Гарашанин је напустио Србију на годину дана.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.