Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Tatjana Čokanica Vojnović
Milan Rakić – patriota s perom i puškom
Sve je ukazivalo na rat! Kako je rekao, zveckalo je oružje, mirisao je barut. Povratak u Beograd nije doživeo kao veliku radost, koliko god da mu je falio dok je boravio kao konzul u Prištini. Rođeni Beograđanin, iz samog centra grada, od uglednih i obrazovanih roditelja sa završenim visokim školama u Parizu, okružen značajnim i uticajnim prijateljima, priznati pisac kome su pesme otvarale mnoga vrata, sve to je činilo njegovu biografiju bogatom i vrednom divljenja. Sve to je moglo da vodi na još više pozicije, još veće državne funkcije, još otmenija mesta… Ipak, to nije bilo dovoljno, nedostajalo je nešto što ga je vuklo na mesto na kojem je tražio odgovore.
Da mu nedostaje Kosovo, osećao je svakog dana sve više od trenutka kada je napustio Prištinu, vrativši se u Beograd. Srodio se s tim gradom. Dok je službovao u Prištini, osećao je kao da se vratio tamo gde je oduvek pripadao. Pisao je pesme koje su bile nadahnute ljubavlju prema tom delu Stare Srbije i prema Kosovu. Zato ga je i voleo. Imalo je tu moć da iz njega izvuče najsnažniju emociju, da u srednjovekovnim manastirima probudi duhovnu snagu. To je vrednost koja se ne napušta tako lako, niti se predaje drugome kada se upozna.
U Beogradu je ostavio službu i porodicu, položaj i ugled, sigurnost i udobnost i zamenio ga ratnom uniformom dobrovoljca za oslobođenje Kosova u Prvom balkanskom ratu. U četi Vojvode Vuka i s njegovim vojnicima među prvima je ušao na Kosovo, na čuveno mesto Gazimestan, mesto koje je nekoliko godina ranije opevao u svojoj pesmi. Baš pred jednu od borbi na Gazimestanu neko od vojnika istupio je iz mase i nadahnuto izgovorio naslov pesme koja odavno više nije pripadala samo tvorcu. Ona je ušla u narod i postala im nada i snaga. Zvučala je kao molitva koja započinje sa „Oče naš”. Tada mu je, kako je i sam kasnije rekao, izbila jedna suza, prva i poslednja ikada.
Pesma je ušla među vojnike i postala im misao vodilja za dalje borbe. Ona je nadživela svog tvorca i učinila ga besmrtnim. Od nematerijalnog je nastala i nastavila da boravi u večnosti, da dočekuje mlađe generacije i usađuje im rodoljublje kao jednu od najviših ljudskih vrednosti. U nekima se zauvek zadržala, neki joj se stalno vraćaju, a neki je dublje otkrivaju onda kada su za to spremni. Ona je data kao putokaz koji usmerava, kao besplatna, a najskuplja lekcija koju plaćamo razumevanjem i duhovnim rastom. Kao najispravniji put u moru krivih puteva, kao objašnjenje za sve što jesmo i za sve što možemo postati.
Milan Rakić je te vrednosti razumeo bolje od svih. Tražio je odgovore na svoja pitanja na neuobičajeniji način. Neko bi rekao i teži. Ali ako se radi s velikom željom i ljubavlju, onda je to najjednostavniji način, nezaobilazni i jedini moguć. Tada put nije žrtva, nego hodočašće. Sa tog puta se ne vraća iscrpljen i umoran, nego prosvećen i podmlađen. Na taj put je pozvan svako, nema granice, granicu postavljamo sami i sami odlučujemo da li je taj put za nas. Na taj put krećemo s pitanjima i vraćamo se sa odgovorima. Na taj put krećemo sami, ali nismo sami. I nikada više nećemo biti sami. Odgovori su dati svakome ko je spreman da odgovore dobije. Oni nisu privilegija obrazovanih, bogatih, moćnih, oni su dostupni svakom ko je oslobođen ljudskih slabosti i površnosti. Ne bira put koga će primiti, biramo mi da li ćemo njime krenuti.
Takav put izabrao je Milan Rakić, koji nam je svojom poezijom otkrio ono što je na tom putu saznao. I baš jedno takvo nasleđe, koje negujemo u našoj kulturnoj baštini, jesu vredne poruke Milana Rakića, koje će biti zauvek čuvane u srpskoj književnosti i istoriji.