Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Татјана Чоканица Војновић
Милан Ракић – патриота с пером и пушком
Све је указивало на рат! Како је рекао, звецкало је оружје, мирисао је барут. Повратак у Београд није доживео као велику радост, колико год да му је фалио док је боравио као конзул у Приштини. Рођени Београђанин, из самог центра града, од угледних и образованих родитеља са завршеним високим школама у Паризу, окружен значајним и утицајним пријатељима, признати писац коме су песме отварале многа врата, све то је чинило његову биографију богатом и вредном дивљења. Све то је могло да води на још више позиције, још веће државне функције, још отменија места… Ипак, то није било довољно, недостајалo је нешто што га је вукло на место на којем je тражио одговоре.
Да му недостаје Косово, осећао је сваког дана све више од тренутка када је напустио Приштину, вративши се у Београд. Сродио се с тим градом. Док је службовао у Приштини, осећао је као да се вратио тамо где је одувек припадао. Писао је песме које су биле надахнуте љубављу према том делу Старе Србије и према Косову. Зато га је и волео. Имало је ту моћ да из њега извуче најснажнију емоцију, да у средњовековним манастирима пробуди духовну снагу. То је вредност која се не напушта тако лако, нити се предаје другоме када се упозна.
У Београду је оставио службу и породицу, положај и углед, сигурност и удобност и заменио га ратном униформом добровољца за ослобођење Косова у Првом балканском рату. У чети Војводе Вука и с његовим војницима међу првима је ушао на Косово, на чувено место Газиместан, место које је неколико година раније опевао у својој песми. Баш пред једну од борби на Газиместану неко од војника иступио је из масе и надахнуто изговорио наслов песме која одавно више није припадала само творцу. Она је ушла у народ и постала им нада и снага. Звучала је као молитва која започиње са „Оче наш”. Тада му је, како је и сам касније рекао, избила једна суза, прва и последња икада.
Песма је ушла међу војнике и постала им мисао водиља за даље борбе. Она је надживела свог творца и учинила га бесмртним. Од нематеријалног је настала и наставила да борави у вечности, да дочекује млађе генерације и усађује им родољубље као једну од највиших људских вредности. У некима се заувек задржала, неки јој се стално враћају, а неки је дубље откривају онда када су за то спремни. Она је дата као путоказ који усмерава, као бесплатна, а најскупља лекција коју плаћамо разумевањем и духовним растом. Као најисправнији пут у мору кривих путева, као објашњење за све што јесмо и за све што можемо постати.
Милан Ракић је те вредности разумео боље од свих. Тражио је одговоре на своја питања на неуобичајенији начин. Неко би рекао и тежи. Али ако се ради с великом жељом и љубављу, онда је то најједноставнији начин, незаобилазни и једини могућ. Тада пут није жртва, него ходочашће. Са тог пута се не враћа исцрпљен и уморан, него просвећен и подмлађен. На тај пут је позван свако, нема границе, границу постављамо сами и сами одлучујемо да ли је тај пут за нас. На тај пут крећемо с питањима и враћамо се са одговорима. На тај пут крећемо сами, али нисмо сами. И никада више нећемо бити сами. Одговори су дати свакоме ко је спреман да одговоре добије. Они нису привилегија образованих, богатих, моћних, они су доступни сваком ко је ослобођен људских слабости и површности. Не бира пут кога ће примити, бирамо ми да ли ћемо њиме кренути.
Такав пут изабрао је Милан Ракић, који нам је својом поезијом открио оно што је на том путу сазнао. И баш једно такво наслеђе, које негујемо у нашој културној баштини, јесу вредне поруке Милана Ракића, које ће бити заувек чуване у српској књижевности и историји.