U celokupnom književnom opusu Matije Bana najistaknutije je njegovo dramsko stvaralaštvo. Pored petnaestak drama koje je napisao, objavio je i veliki broj književnih eseja i pozorišnih kritika, a svoje teorijsko stanovište opisao je u studiji Dramski nazori.
Mejrima je prva drama Matije Bana, a kritika je izdvaja ne samo kao najpoznatije već i kao najbolje dramsko ostvarenje ovog autora. Težište dramske radnje i osnov sukoba leži u zabranjenoj ljubavi između dvoje mladih koje razdvaja vera i nacionalna pripadnost. Istorijski kontekst ove drame čine turske reforme tokom prve polovine XIX veka, kojima Turska pokušava da se otvori ka Zapadu. Dobro prihvaćene u Carigradu, reforme nailaze na strahovit otpor konzervativne sredine u Bosni i vezir u Travniku nikako ne može da sprovede sultanovu volju. U očajnom pokušaju da reforme sprovede, vezir će posegnuti za instrumentalizacijom hrišćanskog življa. Pobuniće raju protiv turskih spahija, ne shvatajući da jednom pobunjeni narod neće više moći da zaustavi.
U ovakvoj društvenoj klimi rodila se nesrećna ljubav – velika, iskrena romansa između Živana, sina srpskog prvaka Novka, i Mejrime, ćerke jedinice turskog paše i najvećeg spahije Visokog. Saznavši za ovu nemoguću ljubavnu vezu, očevi odlučuju da svoju decu rastave pogodnim brakovima. Izuzetno napetu društvenu i političku situaciju u ovom bosanskom gradu dodatno zaoštravaju Mejrima i Živan, koji neće prihvatiti nametnuto roditeljsko rešenje. Oni svojim individualnim težnjama i akcijama nehotično produbljuju društvene razlike i odvode dramsku radnju do tragičnog kraja.
Najveću vrednost ove drame čine dobro motivisani, psihološki produbljeni i posve nekarakteristični junaci. Matija Ban uspeva da u dramski siže koji nam izgleda sasvim poznato i predvidljivo uvede netipične predstavnike Turaka i Srba. Svet koji nam slika Matija Ban nije jednodimenzionalan i paše, begovi neće nužno biti negativni junaci. Uprkos jakom antiturskom sentimentu tadašnje publike, Mejrima je imala izuzetan uspeh upravo zahvaljujući osnovnom fokusu drame koji leži u univerzalnosti ljudske sudbine, a ne na društveno-političkom trenutku. Slabosti i mane likova izviru iz osnovne premise da su to opšte ljudske osobine, na koje ne utiče kulturno, versko ili javno biće.
Lik Ali-paše, koji je politički i društveni vođa, u prvom redu prikazan je kao zabrinut otac pun razumevanja i ljubavi za svoju kćerku. Kada Ali-paša od Novka sazna za zabranjenu ljubav dvoje mladih, dolazi do sasvim netipičnog razgovora između turskog spahije i srpskog kmeta: njihov problem je zajednički i oni mu pristupaju kao dva prijatelja. Ali-paša se pokazuje kao Turčin kakvog retko srećemo u srpskoj književnosti ovog perioda. Njegova osnovna karakteristika je racionalnost i smirenost, te on neće dozvoliti svojim emocijama da upravljaju njegovim političkim odlukama. On je posvećen smirivanju tenzija koje razaraju njegov grad; smiruje Turke da ne ulaze u otvoren sukob sa vezirom; smiruje predstavnike Srba da se ne oružaju protiv Turaka – on je oprezan i strpljiv i pokušava da svoje akcije upravlja u skladu sa dugoročnim ciljevima i na opštu dobrobit.
Još jedan posve netipičan junak za jednu melodramu sa sižeom zabranjene ljubavi je sam Živan. Zaljubljeni mladić od koga bismo očekivali da odbaci sve svoje biće, svoje poreklo i svoje dužnosti radi ostvarenja ljubavne sreće, ovde se pojavljuje kao lik koji je racionalno utemeljen i koji shvata sve opasnosti realizacije ove nemoguće ljubavne veze. On shvata svoje dužnosti prema roditeljima, prema svom plemenu i prema svojoj nametnutoj zaručnici, a jasno vidi političku situaciju i svu strahotu odmazde koja bi usledila u slučaju otmice turske devojke. Koliko je ova racionalnost teška i dirljiva, vidimo u nekim od ključnih stihova:
ŽIVAN: Istinu ti moram reći, Mejro,
Iako je oboma nam gorka:
Ljubav srcu jest najdraža, ipak
Sama ona ne vlada životom;
Do nje vlada pravda i poštenje.
Pa to troje kad u sukob dođu,
Jaoh onom koji sukob snosi!
Svakako, svojom pojavom pleni sama Mejrima, odabrana kao naslovna junakinja. Mejrima je zapravo glavni nosilac dramske radnje. Iako je potpuno zavedena sopstvenim strastima, koje će je navesti i na ubistvo Živanove zaručnice, ona će na kraju posegnuti za samoubistvom kako ne bi izneverila Živana, ali i kako bi zaštitila svog oca od situacije u koju ga je sama dovela. Mejrima je lik eruptivnih emocija, ishitrenih odluka, grešaka i dubokog kajanja, čiju ljudsku dramu u stvari pratimo. I pored svih zala koje je počinila, mi je ipak ne doživljavamo kao negativnog lika i zlikovca, već kao višestruku žrtvu – sopstvenih emocija sa jedne strane i nemogućeg društvenog poretka koji je osujećuje sa druge.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge manje poznate istorijske drame kao što su: Odmetnik Jovana Grčića, Posmrtna slava kneza Mijaila M. Obrenovića III Đorđa Maletića, Istorijske drame I (Smrt Stefana Dečanskog, Lahan, ’Ajduci) i Istorijske drame II (Vladislav, Skenderbeg, San Kraljevića Marka) Jovana Sterije Popovića, Smrt Uroša Petog Stefana Stefanovića, Istorijske drame (Vukašin, Jakvinta) Dragutina Ilića, Pesme i drame (Kraljeva jesen, Uroševa ženidba) Milutina Bojića i mnoge druge.
Sva dela Matije Bana možete videti OVDE, a knjigu Mejrima OVDE.