Toliko je toga Milan Đ. Milićević napisao o Srbiji i srpskom narodu da treba večno da mu budemo zahvalni, da ne dozvolimo da padne u zaborav i da ga i buduće generacije slave, neprestano čitajući njegova dela i tražeći informacije o nekadašnjem vremenu i ljudima. Najpre kao izuzetan čovek, pa akademik, književnik, publicista i etnolog, ovaj putnik i školski nadzornik uspeo je da zabeleži mnogo toga važnog što je video i o čemu je slušao.
Pored brojnih dela, Međudnevica Milana Đ. Milićevića takođe prikazuje nekadašnji život Srba, te otuda i u samom naslovu stoji: pisma, priče i slike iz života u Srbiji. Rekli bismo da je reč „međudnevica” simbolična i da se odnosi na sve ono što se događa tokom dana ili kroz dane.
Knjiga počinje počinje pismima iz Niša 1882. godine, koja Milićević upućuje svom zetu Miti Rakiću i iz kojih saznajemo njegove doživljaje, razmišljanja sa putovanja i mnogo toga o istoriji Niša, koji je dugo bio pod Turcima. U pitanju su četiri pisma, koja imaju i svoje nazive: Od Beograda do Paraćina, Od Deligrada do Gorice, O Nišu i Niševljanima i O Turcima. Jednim imenom ova pisma je Milan Đ. Milićević nazvao Stara pisma iz novih krajeva. Napisao ih je 1882, a objavio konačno u knjizi Međudnevica 1885. godine. Dakle, reč je o putopisnoj prozi, što nimalo ne iznenađuje s obzirom na to da je njen autor voleo da putuje i na taj način saznaje i prikuplja građu za svoja dela.
Milićević je bio sekretar Ministarstva prosvete, pa upravo na jednom ovakvom službenom putu su nastala Stara pisma iz novih krajeva. On je imao veliku želju da piše o novooslobođenim srpskim krajevima u kojima se i dalje oseća turski trag. Hteo je da upozna čitaoce sa tim našim stanovništvom, običajima, mentalitetom, geografijom. Čitajući, deluje nam kao da je autor koristio i uobičajeni stil putopisa, kada beleži svoje doživljaje i uspomene sa putovanja, ali je prisutan i dokumentarni stil, i to kada piše o narodnim običajima i mentalitetu naroda.
Milan Đ. Milićević govori o svim nedaćama s kojima se na putu susreće sa kočijašima, naglašavajući da je njima bitnije da nađu dobro mesto za odmor konja nego za odmor putnika. Očigledan je njegov ironičan ton kada o tome piše, kao i kada se osvrće na neuredne kafane i loše puteve, dok je oduševljen time koliko je zemlja plodna. Kao što smo navikli, imajući priliku da čitamo i njegova druga dela, i ovde ga vidimo kao čoveka i pisca koji kritikuje, sugeriše, poučava i radi sve što je u njegovoj mogućnosti da nas učini boljim i savesnijim ljudima. U ovim pismima ima i lepših stvari, kao što je ljubav, na primer. Svojom pričom o lepoj Turkinji i Srbinu podsetiće nas da je sve moguće ako dovoljno želimo i ako je vredno naših žrtvovanja.
Ova pisma su pravo blago kako za čitaoce, tako i za sve proučavaoce narodnog života, posebno onog za vreme Turaka i onog što je ostalo posle njih. Tako u trećem pismu, O Nišu i Niševljanima, na simpatičan način opisuje kuće, bašte, unutrašnjost prostorija, nameštaj i pokućstvo. Zaista je ovaj deo o Nišu mnogo dragocen i pomoći će svim etnolozima, dijalektolozima, turistima, ali i radoznalim čitaocima da saznaju sve što ih je zanimalo, da obogate znanje koje su imali, a, naravno, možda i da se iznenade nekim neočekivanim činjenicama. Čini se kao da je Milićević najviše nadahnut u ovom delu knjige i da njime pobira sve simpatije čitalaca.
Pored pisama, dosta pripovedaka se nalazi u knjizi Međudnevica – pisma, priče i slike iz života u Srbiji. Mladići i devojke su nailazili na mnoge prepreke koje su ih sprečavale da se ostvare u ljubavi, a tome svedoči Milićević, koji daje kompletnu sliku pišući o Stameni i Mirku u priči Draga draža od vere. Videćete koliko je Mirko morao biti jak da istrpi sve ono što zakoni narodni i crkveni nalažu, koji običaji ne dozvoljavaju da on bude srećan sa svojom ženom, i kako je Stamena ostala čvrsta i uz Mirkovu podršku sve izdržala.
U okviru priče Prvi štap Milan Đ. Milićević nas podseća da je važno da budemo ono što jesmo: ako smo deca, deca smo; ne žurimo da odrastemo! Ova priča je data kao „jedno nedovršeno pismo”, „iz hartija jednoga Matorca”, i na zanimljiv način kazuje o uopšte o odnosu starijih i mlađih, tačnije o odnosu oca i sina, koji žuri da sazri, da nosi štap kao odrasli muškarci. Priča je poučna, a upućuje nas i na Rječnik iz književnih starina srpskih Đure Daničića i Dušanov zakonik, jer dečak uporno traži značenje reči štap.
U Međudnevici nalazi se i priča Nesreća od samoće, za koju autor kaže da je „istiniti slučaj”, koja govori o jednom učitelju koji je posvetio život đacima, nije se oženio, a na kraju je nesrećno stradao. Tu je još nekoliko priča, svaka je posebna i primamljiva za čitanje. Osim njih, imamo još jedno pismo: Nekolike novine u Srbiji. Milan Đ. Milićević ga upućuje unuci Milici, objašnjava joj prirodna bogatstva naše zemlje, podseća je na naša geografska područja, te savetuje da dobro sve upamti i da prati časove nastavnika zemljopisa. Dosta toga ćete saznati i o Bajloniju, prvom mlinu u Srbiji i još mnogo čemu.
Cela knjiga Međudnevica Milana Đ. Milićevića bogata je turcizmima, pa se na kraju našeg izdanja nalazi i rečnik manje poznatih reči, najviše turcizama, uz pomoć kog će čitaoci lakše moći da razumeju ono što čitaju.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge knjige koje govore o srpskom narodu i nekadašnjem životu: Putovanje po novoj Srbiji Sretena L. Popovića, Pisma iz Niša (o haremima) Jelene J. Dimitrijević, Srbija pre sto godina Tihomira R. Đorđevića, Zapisi starog Beograđanina Koste N. Hristića, Život i običaji naroda srpskoga Vuka Karadžića, kao i mnoge druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Knjigu Međudnevica – pisma, priče i slike iz života u Srbiji pogledajte OVDE, a sva dela Milana Đ. Milićevića OVDE.