Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Miodrag Tasić
Mečkar
Ogrejalo pozno martovsko sunce. Sneg beše iščezao još pre desetak dana. Zemlja, još vlažna od obilnih zimskih padavina, polako se otkravljivala. Po kosinama se isparavala rosa sve dok je ne okupaše sunčevi zraci. U šljivicima su ovce čas žudno pasle bujnu travu, čas dozvoljavale krhkim jaganjcima, svojim potomcima, da malo posisaju jutarnjeg mleka iz nabreklih sisa. Po šumarcima se čuo veseli cvrkut ptica, a iz nakrivljenih staja i klimavih kokošarnika uveliko je odzvanjalo radosno kokodakanje kokošaka koje su upravo snele jaje. Za svaki slučaj, svako oglašavanje kokoške pozdravljao je Šarov glasnim lavežom. Kao da je hteo da obavesti domaćicu da će se brojna dečja usta, vazda žudna, danas pogostiti kuvanim jajetom.
Nekoliko dečaka, obuveni u opanke od svinjske kože i vunene čarape, jurcali su uz potočić, u kome jedva da je bilo nešto vode. Domaćica kuće opravljala je dve snaje oko doručka. Zapovedala je glasno i oštro, mada za tim i nije bilo potrebe. I ovog jutra, kao uostalom i svakog drugog dana, osim Božića, Uskrsa i slave, jeo se ili kačamak s nešto mleka i ovčijeg sira, ili žuta proja s eventualno kojim jajetom i mladim zeljem, odnosno koprivama.
Brojna čeljad, domaćin već u godinama, dvojica sinova s porodicama, sve u trošnoj kući, jedno preko drugoga. Četvorica preostalih sinova već se odelilo i zasnovali su svoje porodice. Ćerka se odavno udala, ali niko od njih nije se mogao pohvaliti nekim lepim životom. Naprotiv! Večita beda i oskudacija. Ali, ni drugima u selu ništa bolje nije, pa se navikli na takav život. Za drugo nisu ni znali.
I baš tada, dok su muškarci planirali šta da počnu tog jutra nakon doručka, odjednom ugledaše čeze i gazda Stanka, koji im dolazi u goste. Uhranjeni dorat gazio je omekšalom smonicom kao da je kaldrma. Stankov bratanac Marko žurno požuri stricu u susret. Sinovi prihvatiše dorata i uvedoše u avliju. Ispregli su konja i vezaše ga za šljivu. Potom poljubiše ruku gazda Stanku. Najpre Marko, potom njegovi sinovi, Milunka, Markova žena, snaje, i na kraju sva musava deca. Po starejstvu. Gazda Stanku je ovaj ceremonijal inače godio, no ovoga puta ih ubrza pomalo nervozno. Nije mu bilo mnogo do poštovanja od strane njegove familije.
Pozvao je Marka u stranu i dugo su nešto razgovarali. Tačnije, Stanko je tihim, ali zapovedničkim glasom, kakav je uvek i bio, nešto naređivao Marku. Najzad, posle nekih desetak minuta, Stanko izvuče kocke šećera iz torbe u čezama, podeli deci, a ženama dade uz šećer i neke namirnice, nešto sitniša tutnu u ruke Markovim sinovima, a potom ode u kuću. Za to vreme Marko naredi svoj čeljadi da se sklone što dalje u šljivik. Stoku da čuvaju i kući da ne prilaze. Svi su delovali zaprepašćeno, ali se zapovest glave kuće poštovala bespogovorno.
Još više se zapanjiše kada nakon četvrt sata opaziše Cigane s mečkom, koji im upadoše u avliju. Doduše, Cigani su i ranije svraćali. Uglavnom su prosili ili prodavali korpe od pruća. S mečkama su ponekad navraćali u selo, ali u njihovo dvorište dosad nisu. No, nije ih iznenadila mečka i Cigani koliko doček što im gazda Stanko priredi. Stanko je dočekao najstarijeg Ciganina na izlokanom putu, ispred ograde od trulih proški. Pa još kako se s njim izljubio i pozdravio! Gazda Stanko da ljubi Ciganina? Narodni poslanik, glavni u Moravskom srezu! Čovek koga je četiri hiljade ustanika oslobodilo iz zatvora u Aleksincu u vreme one bune: Timočke, kako su je zvali. Nije hteo Stanko da ratuje protiv vojske svog naroda, ali mu to ništa nije pomoglo. Kralj Milan nije praštao svojim neprijateljima, radikalima, a Stanko beše među najuglednijim radikalima u Srbiji. Ni krivog ni dužnog, osudiše ga na smrt zbog učešća u buni. Na sreću, nisu ga streljali i brzo nakon Slivnice Milan je pomilovao sve osuđenike koje dotad ne pogubiše. Da se umili narodu.
Stanko je bio vičan ratovanju. U Turskom ratu proslavio se na Šumatovcu. Komandovao je jedinicom od osam stotina vojnika. Lično ga je general Černjajev odlikovao za hrabrost u ratu. Posle oslobođenja postaje jedan od osnivača Narodne radikalne stranke. Još ranije se povezao s pokretom Adama Bogosavljevića. Postao je veoma popularan u narodu. Narodni tribun. Već 1880. postaje narodni poslanik. Poslanik će biti redovno do smrti 1912. godine. Devet godina pre smrti, u vreme kada je onako srdačno dočekao starog Ciganina u neuglednoj kući svog bratanca Marka, Stanko je bio izuzetno imućan čovek. U mladosti se bavio poljoprivredom i držao dućan sa mutavdžijskom robom, ali s vremenom je postao krupan trgovac stokom. Trgovao je i sa inostranstvom. Posedovao je veliko imanje u Žitkovcu, centru Moravskog sreza. Kao i brojne kuće i zgrade. Imanje u Donjem Suhotnu, selu četiri kilometra udaljenom od Žitkovca i železničke pruge, gde je živelo brojno potomstvo njegovog brata Tase, stradalog u Turskom ratu, u kome je stradao i drugi brat, Zdravko, obrađivao je Marko sa sinovima. Plaćali su rentu za obradu zemlje, ali manju od drugih ljudi, koji nisu bili u srodstvu sa Stankom.
Stanko Petrović je, po pričama starijih ljudi u selu, posedovao kuću u Beogradu sa 366 soba. Za svaki dan u godini jedna soba, i jedna soba pride. Toliko je voleo kuće da su mu nadenuli nadimak Kuća. Pored tolikog bogatstva u Žitkovcu, našao da prima Cigane u nedođiji! U Suhotnu, blatnjavom selu, bogu iza leđa. Pa još da niko ne sme da priviri u kuću dok nešto dogovara s onom starom kalašturom!
Stanko i vođa ciganske družine ostadoše sat i frtalj sami u Markovoj udžerici. Za to vreme desetak mladih Ciganina, krupnih, visokih momaka, zastrašujućeg izgleda, opkolili su kuću i netremice motrili oko sebe. Niko nije ni pomišljao da sa njima stupa u razgovor.
Markova kuća je bila na kraju sela, a kako je rano bilo za setvu, nikoga ne beše ni putem da prođe. Ko zna šta bi seljani i pomislili da vide desetak kršnih momaka kako vodaju jednu mečku? Ko bi i smeo da ih primi u dvorište? Svaki od tih momaka držao je u rukama poveću toljagu, a ispod pohabanih kožuha naziralo se i nešto vatrenije.
Prođe i to čudo. Stanko Petrović i onaj stari Ciganin izađoše iz kuće i na polasku se opet izljubiše kao najrođeniji. Cigani se uputiše ka Kamenici, selu udaljenom nekoliko kilometara od Suhotna. Preko brda. Na čelu kolone išao je mlađi Ciga. Vodio je mečku na motki, kojom je bila vezana. Za njim su išla dvojica momaka, a starac se skoro nije ni video. Bio je u sredini ove male družine. Neki od onih delija bili su iza starca, drugi sa strane, i tako, lagano, koliko je mečka mogla da hoda, nestadoše iza šumarka.
Stanko pozva svu rodbinu na okup. Ponovo se maši za džep, podeli svima, čak i deci, nešto metalnih novčića, starijima i papirnate novčanice, što ponovo zaprepasti familiju, jer iako je bio prebogat, nije baš rasipao novac, i strogo upozori sve odreda da nikome ne smeju zucnuti da je danas bio kod njih i da su neki Cigani dolazili u selo. Za svaki slučaj ponovi to još jednom i s već upregnutim čezama uputi se preko polja za Žitkovac. Dužim putem, suprotnim od onog kojim je stigao u selo.
Rodbina, obradovana Stankovom darežljivošću, ubrzo zaboravi na Cigane i mečkara. Međutim, možda mesec dana nakon one čudne posete njihovoj kući, stiže glas da je zbačena dinastija Obrenovića. Poslednjeg Obrenovića vojska je iskasapila. Isto kao i njegovu ženu. Nerotkinju. Znalo se da će sledeći kralj biti Karađorđev unuk. Čim dođe iz Evrope. Vlasnik seoskog dućana odnekud je nabavio sliku iz novina tog budućeg kralja i okačio je na zid radnje. Kada je Marko svratio u dućan po gas i čokanj rakije da opere grlo, sa zaprepašćenjem se zagleda u sliku novog kralja! Pa to je isti onaj mečkar, Ciganin što je s njegovim stricem boravio u njegovoj sirotinji! Kako se samo maskirao? Da mu kralj dođe u kuću, a on pojma nije imao ko ga je posetio.
Radi svake sigurnosti nikome nije prozborio ni reč. Mnogo kasnije čiča Stanko mu je odao tajnu da je tako moralo biti. Morali su da se maskiraju i pretvaraju u Cigane, jer da je obrenovićevska vlast saznala da je Karađorđev unuk došao u Srbiju, pobili bi sve do deteta u kolevci kod koga je Petar svraćao. Inače, Petar Karađorđević se iz Suhotna potom sreo s Macom Ilićem iz Kamenice. Takođe radikalom i pristalicom Karađorđevića, a onda iz Kamenice otišli su u podjastrebačko selo Vukanju, na granici s Prokupljem. Kasnijih godina i neki ljudi iz Šumadije su se kleli da je kralj Petar s mečkama obilazio Šumadiju. Samo što tada niko nije prepoznao starog mečkara.
Drugog juna 1903. godine Narodna skupština je proglasila Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Istog dana izabrana je delegacija koja je išla u Ženevu da u Srbiju dovede kralja Petra. Stanko Petrović je bio član te delegacije.
Još devet godina je poživeo Stanko Petrović. Sve to vreme zastupao je Moravski srez kao poslanik u Skupštini. Njegovom zaslugom u Žitkovcu je izgrađena železnička stanica i decenijama nakon njegove smrti važila za važno železničko stajalište. S lokalnim parohom najzaslužniji je bio za otvaranje škole u Žitkovcu. Stotine ljudi je hranio na poslu sa stokom. Ili od obrade njegove zemlje. Vest o njegovoj smrti 1912. i nekrolog objavio je dnevni list Politika. Na sednici Narodne skupštine poslanici su mu odali počast.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.