Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Миодраг Тасић
Мечкар
Огрејало позно мартовско сунце. Снег беше ишчезао још пре десетак дана. Земља, још влажна од обилних зимских падавина, полако се открављивала. По косинама се испаравала роса све док је не окупаше сунчеви зраци. У шљивицима су овце час жудно пасле бујну траву, час дозвољавале крхким јагањцима, својим потомцима, да мало посисају јутарњег млека из набреклих сиса. По шумарцима се чуо весели цвркут птица, а из накривљених стаја и климавих кокошарника увелико је одзвањало радосно кокодакање кокошака које су управо снеле јаје. За сваки случај, свако оглашавање кокошке поздрављао је Шаров гласним лавежом. Као да је хтео да обавести домаћицу да ће се бројна дечја уста, вазда жудна, данас погостити куваним јајетом.
Неколико дечака, обувени у опанке од свињске коже и вунене чарапе, јурцали су уз поточић, у коме једва да је било нешто воде. Домаћица куће оправљала је две снаје око доручка. Заповедала је гласно и оштро, мада за тим и није било потребе. И овог јутра, као уосталом и сваког другог дана, осим Божића, Ускрса и славе, јео се или качамак с нешто млека и овчијег сира, или жута проја с евентуално којим јајетом и младим зељем, односно копривама.
Бројна чељад, домаћин већ у годинама, двојица синова с породицама, све у трошној кући, једно преко другога. Четворица преосталих синова већ се оделило и засновали су своје породице. Ћерка се одавно удала, али нико од њих није се могао похвалити неким лепим животом. Напротив! Вечита беда и оскудација. Али, ни другима у селу ништа боље није, па се навикли на такав живот. За друго нису ни знали.
И баш тада, док су мушкарци планирали шта да почну тог јутра након доручка, одједном угледаше чезе и газда Станка, који им долази у госте. Ухрањени дорат газио је омекшалом смоницом као да је калдрма. Станков братанац Марко журно пожури стрицу у сусрет. Синови прихватише дората и уведоше у авлију. Испрегли су коња и везаше га за шљиву. Потом пољубише руку газда Станку. Најпре Марко, потом његови синови, Милунка, Маркова жена, снаје, и на крају сва мусава деца. По старејству. Газда Станку је овај церемонијал иначе годио, но овога пута их убрза помало нервозно. Није му било много до поштовања од стране његове фамилије.
Позвао је Марка у страну и дуго су нешто разговарали. Тачније, Станко је тихим, али заповедничким гласом, какав је увек и био, нешто наређивао Марку. Најзад, после неких десетак минута, Станко извуче коцке шећера из торбе у чезама, подели деци, а женама даде уз шећер и неке намирнице, нешто ситниша тутну у руке Марковим синовима, а потом оде у кућу. За то време Марко нареди свој чељади да се склоне што даље у шљивик. Стоку да чувају и кући да не прилазе. Сви су деловали запрепашћено, али се заповест главе куће поштовала беспоговорно.
Још више се запањише када након четврт сата опазише Цигане с мечком, који им упадоше у авлију. Додуше, Цигани су и раније свраћали. Углавном су просили или продавали корпе од прућа. С мечкама су понекад навраћали у село, али у њихово двориште досад нису. Но, није их изненадила мечка и Цигани колико дочек што им газда Станко приреди. Станко је дочекао најстаријег Циганина на излоканом путу, испред ограде од трулих прошки. Па још како се с њим изљубио и поздравио! Газда Станко да љуби Циганина? Народни посланик, главни у Моравском срезу! Човек кога је четири хиљаде устаника ослободило из затвора у Алексинцу у време оне буне: Тимочке, како су је звали. Није хтео Станко да ратује против војске свог народа, али му то ништа није помогло. Краљ Милан није праштао својим непријатељима, радикалима, а Станко беше међу најугледнијим радикалима у Србији. Ни кривог ни дужног, осудише га на смрт због учешћа у буни. На срећу, нису га стрељали и брзо након Сливнице Милан је помиловао све осуђенике које дотад не погубише. Да се умили народу.
Станко је био вичан ратовању. У Турском рату прославио се на Шуматовцу. Командовао је јединицом од осам стотина војника. Лично га је генерал Черњајев одликовао за храброст у рату. После ослобођења постаје један од оснивача Народне радикалне странке. Још раније се повезао с покретом Адама Богосављевића. Постао је веома популаран у народу. Народни трибун. Већ 1880. постаје народни посланик. Посланик ће бити редовно до смрти 1912. године. Девет година пре смрти, у време када је онако срдачно дочекао старог Циганина у неугледној кући свог братанца Марка, Станко је био изузетно имућан човек. У младости се бавио пољопривредом и држао дућан са мутавџијском робом, али с временом је постао крупан трговац стоком. Трговао је и са иностранством. Поседовао је велико имање у Житковцу, центру Моравског среза. Као и бројне куће и зграде. Имање у Доњем Сухотну, селу четири километра удаљеном од Житковца и железничке пруге, где је живело бројно потомство његовог брата Тасе, страдалог у Турском рату, у коме је страдао и други брат, Здравко, обрађивао је Марко са синовима. Плаћали су ренту за обраду земље, али мању од других људи, који нису били у сродству са Станком.
Станко Петровић је, по причама старијих људи у селу, поседовао кућу у Београду са 366 соба. За сваки дан у години једна соба, и једна соба приде. Толико је волео куће да су му наденули надимак Кућа. Поред толиког богатства у Житковцу, нашао да прима Цигане у недођији! У Сухотну, блатњавом селу, богу иза леђа. Па још да нико не сме да привири у кућу док нешто договара с оном старом калаштуром!
Станко и вођа циганске дружине остадоше сат и фртаљ сами у Марковој уџерици. За то време десетак младих Циганина, крупних, високих момака, застрашујућег изгледа, опколили су кућу и нетремице мотрили око себе. Нико није ни помишљао да са њима ступа у разговор.
Маркова кућа је била на крају села, а како је рано било за сетву, никога не беше ни путем да прође. Ко зна шта би сељани и помислили да виде десетак кршних момака како водају једну мечку? Ко би и смео да их прими у двориште? Сваки од тих момака држао је у рукама повећу тољагу, а испод похабаних кожуха назирало се и нешто ватреније.
Прође и то чудо. Станко Петровић и онај стари Циганин изађоше из куће и на поласку се опет изљубише као најрођенији. Цигани се упутише ка Каменици, селу удаљеном неколико километара од Сухотна. Преко брда. На челу колоне ишао је млађи Цига. Водио је мечку на мотки, којом је била везана. За њим су ишла двојица момака, а старац се скоро није ни видео. Био је у средини ове мале дружине. Неки од оних делија били су иза старца, други са стране, и тако, лагано, колико је мечка могла да хода, нестадоше иза шумарка.
Станко позва сву родбину на окуп. Поново се маши за џеп, подели свима, чак и деци, нешто металних новчића, старијима и папирнате новчанице, што поново запрепасти фамилију, јер иако је био пребогат, није баш расипао новац, и строго упозори све одреда да никоме не смеју зуцнути да је данас био код њих и да су неки Цигани долазили у село. За сваки случај понови то још једном и с већ упрегнутим чезама упути се преко поља за Житковац. Дужим путем, супротним од оног којим је стигао у село.
Родбина, обрадована Станковом дарежљивошћу, убрзо заборави на Цигане и мечкара. Међутим, можда месец дана након оне чудне посете њиховој кући, стиже глас да је збачена династија Обреновића. Последњег Обреновића војска је искасапила. Исто као и његову жену. Нероткињу. Знало се да ће следећи краљ бити Карађорђев унук. Чим дође из Европе. Власник сеоског дућана однекуд је набавио слику из новина тог будућег краља и окачио је на зид радње. Када је Марко свратио у дућан по гас и чокањ ракије да опере грло, са запрепашћењем се загледа у слику новог краља! Па то је исти онај мечкар, Циганин што је с његовим стрицем боравио у његовој сиротињи! Како се само маскирао? Да му краљ дође у кућу, а он појма није имао ко га је посетио.
Ради сваке сигурности никоме није прозборио ни реч. Много касније чича Станко му је одао тајну да је тако морало бити. Морали су да се маскирају и претварају у Цигане, јер да је обреновићевска власт сазнала да је Карађорђев унук дошао у Србију, побили би све до детета у колевци код кога је Петар свраћао. Иначе, Петар Карађорђевић се из Сухотна потом срео с Мацом Илићем из Каменице. Такође радикалом и присталицом Карађорђевића, а онда из Каменице отишли су у подјастребачко село Вукању, на граници с Прокупљем. Каснијих година и неки људи из Шумадије су се клели да је краљ Петар с мечкама обилазио Шумадију. Само што тада нико није препознао старог мечкара.
Другог јуна 1903. године Народна скупштина је прогласила Петра Карађорђевића за краља Србије. Истог дана изабрана је делегација која је ишла у Женеву да у Србију доведе краља Петра. Станко Петровић је био члан те делегације.
Још девет година је поживео Станко Петровић. Све то време заступао је Моравски срез као посланик у Скупштини. Његовом заслугом у Житковцу је изграђена железничка станица и деценијама након његове смрти важила за важно железничко стајалиште. С локалним парохом најзаслужнији је био за отварање школе у Житковцу. Стотине људи је хранио на послу са стоком. Или од обраде његове земље. Вест о његовој смрти 1912. и некролог објавио је дневни лист Политика. На седници Народне скупштине посланици су му одали почаст.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.