Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Анастасија Петровић
Летопис оца Германа
– Како напредујеш, младићу? – игуманов громки глас одзвони манастирском трпезаријом.
– Не баш најбоље – тихо призна Гаврило и одмахну главом. – Нека слова уопште не успевам да разазнам.
– Ја ти ту не могу помоћи, синко – каза старац полако прилазећи. – Отац Герман је са Кочом прешао код нас из Аустрије. Он се учио од руских попова, а ја ти тај језик слабо знам.
– Мени је познат славеносрпски – бранио се младић – него је текст на доста места оштећен.
Стари игуман само слеже раменима. На вратима трпезарије, готово неприметно, појави се грбава фигура. – Дођи, Веско, да видиш. Не отварамо ризницу често – позва игуман сажаљиво. Искушеник насмејано дошепа и надви се над старом хартијом. – Млади господин је Гаврило Поповић. Он учи историју на Великој школи у Београду – објасни старац. Гаврило се учтиво осмехну Веску, који га гледаше с дивљењем. – Дошао је овде код нас у Рукумију да препише летопис оца Германа о Кочиној крајини.
– Оче Пајсије, уз Ваш благослов, однео бих рукопис у Београд – рече Гаврило – тамо ће га зацело разумети и преписати боље него ја. – Игумана ове речи пресекоше и он се замишљено загледа. – Професор Срећковић би Вам био неизмерно захвалан, летопис је сигурно вредан извор – настави убеђивати младић. Дане је провео обилазећи пожаревачка села, прикупљајући старе књиге и списе; једва је чекао да се избави каљавих путева затрпаних снегом и врати се у Београд. ’Ајде, ти неписмени старче – нестрпљиво помисли. – Обећавам да ћу га чувати и лично вратити када завршимо.
Када је игуман пре пар година нашао пожутеле папире у старом сандуку, није успео да препозна скоро ниједну реч осим имена једног свог претходника, оца Германа. Ипак, пажљиво их је очистио и похранио у ризницу манастира, која је после турских пљачки била посве скромна. Како се у Београду дознало за спис, није му било сасвим јасно, а још мање је хтео да га преда овом надобудном младићу, на ком се тек назиру први бркови. Ипак, он невољно попусти. – У реду, дете. Добро га пази – Гаврило се насмеши и устаде, а игуман благо пређе прстом преко хартије, као да се опрашта.
– Још једна ствар, оче. Приметио сам да се на првим странама понавља име Наста и некаква клетва – Игуман на помен Насте намршти своје седе обрве и одмахну руком.
– Сеоска дроља. Убио ју је љубавник у шуми, па је беспослен народ смислио да је проклела Кочу и устанак.
– Је л’ бисте ми могли рећи више о томе? – Гаврило упита. – Професор изузетно цени народна предања.
Старац се сада сасвим разљути. – Мани ме тога! Носи хартије кад већ мораш, пусти се бапских трачарија. – Игуман љутито изађе и остави Гаврила са Веском у тишини. Младић се прибра и пође, кад одједном грбавац тихо проговори:
– Отац се увек љути кад неко спомене Насту и њену фамилију, немој му замерити. – Гаврило се окрену са врата и погледа у Веска, који нервозно настави: – Не бих смео да ти више кажем, али ћу ти рећи где да одеш. Знаш ли причу о Јелици? – упита Веско.
– Чуо сам нешто од парохијана.
– Ту причу знају сва деца у овом крају. Некад се и песма певала око огњишта. То је било још у време старог царства, када је овим крајем је владао Павле Радић. Он је имао сестру Јелицу. Павловица је из љубоморе оптужила Јелицу да јој је убила дете, па је Павле дао да му сестру растргну коњи. – Опрезно се окрену, па настави. – Наша Рукумија је на месту где су коњи довукли њену руку. Ту има и Јеличин извор, где су се и Турци лечили.
– Какве везе то има са Настом? – Гаврило упита збуњено.
– Прича се да је само једно Павловичино дете претекло, женско. Њени потомци живе ту у селу Кленовник, а једна од њих била је Наста. Кажу да се претворила у утвару и да из освете убија мушкарце који јој се нађу на путу. Праву је пометњу направила, жене су затварале мужеве и синове у кућу чим падне мрак. И после сто година се плаше те шуме. Доле низ сеоски пут је њена кућа, ту је остала баба Милијана, праунука Настине сестре. Код ње ретко кад ико иде. Она ти може испричати целу причу – Гаврило се захвали овом чудном човеку и крену из манастира.
Овде заиста нико не залази, мислио је младић газећи кроз непроходне сметове на путу до бабине куће. Ипак, отишао је предалеко да би сада одустао; већ је могао да замисли одушевљење професора Пантелије Срећковића док чита о мистериозној вештици која је осујетила Кочин устанак.
Као да је прошла цела вечност кад се, на крају пута, појавила једна трошна кућица. Гаврило заста и полако приђе; прозори су били готово сиви од чађи, а стари зидови оронули и нагрижени. У њему ово пробуди чудан осећај језе. Ипак, ухвати се за стару кваку и уђе унутра.
Чим је ушао, приметио је старицу како клечи испред четвртасте пећи. Покушавала је да је заложи, мрмљајући неке непознате речи у своју браду. – Помаже Бог, госпођо – једва процеди Гаврило. Баба се напрасно окрену и повика:
– Ко си ти? Шта тражиш овде?
– Долазим из манастира – започе Гаврило, али баба устаде нагло и повика:
– Онај подли поп те је послао? Губи се из моје куће! – Њено наборано лице је треперило од беса, а оно мало седих длака које је имала на глави се накострешило.
– Не, госпођо – стаде узмицати – послао ме је његов помоћник, Веско. Ја сам студент из Београда, рекао ми је да ми можете испричати причу о својој прабаби Насти.
Кад то чу, баба Милијана се умири, погледа у Гаврила, па седе на столицу. – Сећам се Веска кад је био дете, знао је некад и да ми дође. Сад је и њега упрегао онај седи враг. – Показа Гаврилу руком да седне.
– Нисте у добрим односима са оцем Пајсијем? – он упита спуштајући се на столицу.
– Јадна парохија којој је он отац! – презриво рече баба. – Он је окренуо село против мене, па овде чамим сама.
– Немам много времена – рече Гаврило, вадећи лист хартије и пенкало. – Желео бих да чујем Вашу причу.
Баба упери поглед у чађави прозор и после кратке тишине поче да приповеда: – Још бејасмо под Турцима, а у мог чукундеде Обрена било је седморо деце, од којих је поживела само моја прабаба, Олгица. Чукунбаба је била трудна са осмим. Једне ноћи њој крену пород, пре времена, и она роди ситну девојчицу. Како се породи, тако умре. – Гаврило се накашља од хладноће и дрхтавом руком настави да пише. – Немам ти шта дати осим воде, синко – старица рече.
Гаврило погледа у бабино старо, прљаво посуђе. – Нека, хвала – одби он учтиво. – Молим Вас, наставите.
– Чукундеда се расрди због смрти жене, па узе малу и однесе је у шуму да умре. Мојој баба Олгици би жао, па узе да га прати. Спаси дете и сакри га у качару. Данима се сама о њој бринула. Мала неким чудом поживе, утом се и деда сажали, па је прими у кућу. Назваше је Наста. – Баба мало заћута, па настави: – Прошле су године, баба Олгица се давно била удала, а Наста израсте у праву лепотицу. Кажу људи да је имала дугу црну косу и црне очи. Загледа се она у селу с једним Радетом, сином од комшије, ал’ чукундеда имаше још само њу, па никако не хтеде да је дâ. Утом дође Коча са фрајкорима и заузе Пожаревац, а са собом војска доведе разну жгадију. Међу њима би једна вештица, нека Мађарица, Марија. Кажу да је тад имала година колико и ја сад, а изгледала је кô девојчица. Дође ту код нас у село и помути ум несрећном Радету. Тражила је од њега да доведе прабабу у шуму, по ноћи.
Гаврило се још једном накашља, извади из џепа белу марамицу и настави да пише.
– Волела га је, проклет био – баба тужно одмахну главом. – Кренула је с њим једну ноћ, а вештица је чекала на заравни. На њен знак, Раде ухвати прабабу за руке, а ова приђе и закла је ножем, па с њеном крвљу баци неке мађије. Насту никад нису нашли. Чукундеда је умро од туге врло брзо, а Раде је полудео. Кажу да се бацио у Дунав.
Гаврило остави пенкало, па сумњичаво упита: – Како Ви знате ову причу?
Бабино лице као да севну, али се одмах смири. – Вештица је на самрти признала свој грех. Умрла је у неком селу доле, даље у Србији.
– Откуд онда легенда да Наста опседа сељаке? – неповерљиво упита младић.
– Народ је измислио да је задњом снагом проклела и Кочу и фрајкоре и цело село и да убија мушкарце да би се осветила Радету. Али то су бапске приче, синко.
– Не сумњам – рече Гаврило и устаде као опарен. – Хвала Вам. Требало би да кренем.
– Ако, сине – рече баба са осмехом. – Хвала теби што си ме посетио. Ништа ми не рече о себи, кажи ми, јеси ли жењен?
– Верен, госпођо – пристојно одговори Гаврило – женићу се кад завршим студије.
– Нек је са срећом. Како се зове млада?
– Маргарита. – Старица га погледа са чуђењем. – Немица је, ћерка једног трговца из Аустрије, пријатеља мог оца.
– Из Аустрије? – баба подиже обрву. – Лепо, сине. – Њен поглед се заустави на Гавриловој марамици. – Дај ми ту марамицу, дете. Да ми остане као успомена на тебе. Гаврило се зачуди, али јој пружи уквашену марамицу.
– Довиђења, госпођо – промумла он и малтене истрча кроз врата.
Старица је дуго кроз прозор гледала како младић одмиче путем. – Немица – рече презриво – даћу ја теби Немицу, зевзеку напарфемисани. – Узе марамицу и баци је у пећ, поново неразумљиво мрмљајући. Из оџака се над кућом надви облак белог дима.
Мрак је увелико почео да пада, а Гаврила није напуштао осећај језе. Само да се дочепам главног пута, мислио је. Ходао је што је брже могао, колико му је дубок нанос снега дозвољавао. У рукама је чврсто држао торбу у којој је био манастирски летопис и прича о Насти. Покушавао је да не гледа у шуму која се пружала лево од њега и из које је сваког тренутка очекивао неки ужас. Одједном, испод дубоког снега нађе се велики камен, о који се саплете и паде, испустивши торбу. Покушавао је да се придигне, када га за потиљак ухвати танка, модра женска рука и чудовишном снагом одвуче у шуму.
Вест о студенту који је нестао у пожаревачком селу брзо је одјекнула кнежевином. Пајсије, игуман манастира Рукумија, никад није дочекао повратак свог драгоценог летописа. Умро је после пар месеци, маја 1881. године.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.