Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Милевин задатак тих дана је био да оде до Точка, наточи хладне изворске воде у тестију и однесе је до Долаче, велике дедине њиве поред потока. Имала је она и других послова, ујутро је с бабом водила овце до башче, тамо је мекана трава за испашу, а увече их је с братом враћала у обор. Скупљала је и јаја из кокошињца свако јутро, бројала их, чистила и спуштала онако топла и миришљава у корпу, па носила баби, сваки пут водећи рачуна да се не спотакне и не падне, како би их сва сачувала. Скупљала је и дрва за ватру, паковала их поред казана у коме је баба од ране зоре кувала ручак за све њих. Имала је доста посла у току дана, али та вода с Точка је био њен посебан задатак.
Косци су изашли чим се роса повукла, косили пажљиво њих двојица, деда и отац, а два старија брата су превртали већ покошено сено и растресали га да се што боље суши. Онда би се она појавила кад би сунце било високо на небу, знала је да им је тада хладна вода са Точка и мало одмора испод великог дуда међаша уједно и најава да ће се у скорије време појавити и баба с ручком и хлебом умотаним у прегачу. Деда је волео те бабине доласке, она је умела једним погледом да процени све радове, њихову успешност је истицала подизањем десне обрве и дугим м-м-м. Умела је она и да цокне па да забрине деду, бабино ц-ц-ц је још дубље урезивало дедине боре по челу. Још ако би благо завртела главом лево-десно, деда је умео и гадно да опсује, свестан и сам да баба само потврђује његове сумње да неки од радова на њиви не иду добрим током.
Сваког дана спуштала се полако кроз шумарак до Точка, који се неоправдано звао тако. Заправо, била је то једна глатко издубљена, уска даска, не дужа од њене руке, забодена у брег и ногарицом учвршћена за тло, а низ њу је клизио танак млаз воде. Хладна, питка, провидна вода за коју је баба говорила да из ње све ниче и да она све лечи. Милевино омиљено место за игру. Од Точка се спуштао поточић, тражећи свој пут ка већем потоку да му се придружи доле у дну брега. Милева би прво прешла руком преко дашчице низ коју је цурила вода да би поскидала трунчице и бубице које су умеле да буду по њој, поставила тестију испод ивице дашчице да вода директно клизи у њу и оставила би је тако да се напуни и добро расхлади. За то време је на поточићу правила брану, ређала гранчице, чупкала цветиће и околну траву, плела венчиће, понеку дивљу купину на коју набаса смазала у сласт, а онда би проверила кроз гране да ли је сунце на оном високом месту које је значило да треба да настави пут ка Долачи, подизала своју тестију пажљиво и одлазила до својих, који су је жељно ишчекивали.
Тог дана је већ унапред смислила да ће око бране забости пар крупних каменова и направити воденицу као ону у коју иде са дедом да мељу жито. Већ је један згодан камен нашла успут и носила га у десној руци, а у левој је стезала дршку тестије. Брбљала је нешто сама за себе, нешто што је личило на песму коју јој је покојна мајка певала док је била мала. Сунце још није било на оном високом месту, али је већ било топло и једва је чекала да зађе у шумарак што дубље и да се склони испод крошњи поред Точка. Тада ју је угледала, ту на стази поред Точка, њене висине, дуге тамне косе која је падала преко црвене кошуље. Тамне, крупне очи гледале су ка њој, Милеви, полуотворена уста су хтела нешто да изговоре, али није било гласа. Милеви пролетеше кроз главу све бабине приче о вилама и вештицама. Ако је шумска вила, зашто има дугу, тамну косу и ту црвену кошуљу, покрзану око колена? Где јој је бело-плава хаљина везена од цвећа и златних нити, плава коса, плаве очи? Ако је вештица, шта ће ту усред бела дана, зашто је њене висине, нема ни метлу? Да ли да је пита: „Јеси ли ти вила или вештица?” То можда не би било паметно. Како да јој ова друга одговори: „Јесте, ја сам вила!” или „Да, да, ја сам вештица”? Милева се укопала у месту, на пар метара од ње и заћутала. Чула је своје срце како тутњи у ушима и тек онда схватила да ова друга, шта год она била, очима показује на нешто на земљи испред себе. Милевин поглед крену у том правцу и она тад виде змију, водену змију, како је баба зове, где стоји склупчана између њих две. То ли је! Схвати тада Милева о чему се ради, замахну оним каменом у десној руци и баци га ка змији, добро водећи рачуна да је не погоди, само да је заплаши да иде одатле, да негде другде тражи своје жабе и пуноглавце. Змија стварно оде својим путем, зашушта лишће кроз које је шмугнула, али две прилике су се и даље гледале, испитивачки, радознало, дечје. Милеви одмах би јасно да то испред ње није ни вила ни вештица. Што би се виле и вештице плашиле змије? Још белоушке. Не, то је изгледа нека девојчица, залутала ко зна одакле.
Добро. Пребрисала је дашчицу, поставила тестију као и сваког другог дана, потражила онај свој камен темељац за воденицу и упутила се на део поточића на којем је правила брану. Чучнула је и кренула да прави од гранчица брану, а полако је забола и камен на месту будуће грађевине. Друга девојчица је лагано, несигурно и стално се осврћући, тражећи ону змију погледом, чучнула на метар од ње и пружила јој један камичак који је дохватила трен пре тога. „Неће се вратити, плаши се она нас више него ми ње”, Милева је покушала да је разувери, мада је и сама бацила поглед око себе, гледајући где још каквог камења да нађе, али и да и сама провери да су се отарасиле незваног госта. Друга девојчица није причала, али су наставиле да зидају воденицу, ограђују брану, чисте поточић да се вода што лакше слива и деловало је као да су наставиле давно започету игру, као да није уопште ни било прекида у игри, већ да се знају одувек.
Милева се трже у једном тренутку и погледа кроз крошње, сунце је прошло ону замишљену тачку која би је опоменула да треба да крене ка Долачи. Скочила је ка тестији, подигла ју је и кренула без поздрава, па се ипак окренула и рекла девојчици: „Дођи сутра!” Појурила је што је брже могла ка њиви, баба је сигурно стигла пре ње, сад ће добити и грдњу, а можда је баби при руци и прут, па ће је добро испрашити. На излазу из шумарка спазила је на стази бабу како полако корача, носећи у једној руци прегачу с хлебом, а у другој умотан лонац с ручком и неколико плеханих тањира.
Добро је, пожурила је и сустигла бабу и одмах покренула причу о змији, како је бацила камен на њу и како се много бринула да ли ће се вратити. Баба, не сумњајући у истинитост њеног казивања, додаде како је много вруће и како и змијама треба да се расхладе, а и ови у њиви треба да воде рачуна да на неку не нагазе или да је не покупе вилама.
Сутрадан је, што је брже могла, завршила све јутарње послове, и овце, и јаја, и дрва за огњиште. Дограбила је тестију и отрчала ка шумарку. Видела је у том трку бабин подозрив поглед, њој ништа није могло да промакне, али сад ће чешће гледати где је сунце и неће каснити. Девојчица је већ била код Точка, игру су истог трена наставиле, тестија се хладила, воденица напредовала, зрикавци су свирали у позадини, вода је клокотала, лето је ишло својим током, прича није била потребна. На време је спазила сунце, покупила тестију и другарици добацила да се опет сутра ту нађу.
Трећи дан је девојчица донела неку посуду, нешто попут маленог котла. Милева је треперила од среће. Сад су могле и да праве ручак, игра је била још занимљивија, тестија се расхлађивала, воденица радила пуном паром, посао са сеном у Долачи се ближио крају. Није знала како другарици да објасни да можда сутра неће доћи јер је Петровдан и морају у цркву и на вашар у село. Рекла јој је све то, покушала да је пита штошта, али девојчица се само осмехивала и у једном трену рекла је „Дана” и показала на себе. Милева рече „Милева”, па се насмејаше обе звонко. Ниједном није стигла да погледа у сунце, да извиди где је. Није ни чула како се неко приближавао кроз шумарак, само је осетила нечије присуство иза својих леђа и оно ц-ц-ц како пара ваздух. Знала је а да се није ни окренула како баба врти главом лево-десно. Знала је да је то веома лош знак, али за разлику од деде, није смела да опсује, није смела ни да погледа ка баби. У получучњу дође до тестије, подиже је, крену ка Долачи, није ни реч рекла Дани, знала је да је игра заувек завршена. Заборавила је на свој задатак, заборавила је да провери где је сунце, баба је отишла до њиве пре ње, видела је да је нема, сигурно је као без душе дотрчала до Точка, сигурно је размишљала о змијама, о вилама, вештицама, о ко зна каквим ђаволима, сигурно је мислила да је више нема. А тек деда! Како је могла да заборави да гледа где је сунце и да деди, оцу и браћи треба вода? Ишла је ка Долачи, ка казни, ка осудама. Увек је све радила како треба, и ето, данас се заиграла, ни сама није знала зашто јој је то толико било занимљиво, али никад нема друштво за игру, увек је сама. Сузе су кренуле низ образе, није јецала, није се чула, у мислима је саму себе већ казнила. Чула је да баба иде за њом. Осећала је бабин поглед на потиљку. Тад се спотакла, запела о камен, полетела напред, покушала да задржи тестију у ваздуху, али је знала да нема шансе да је спасе. Тестија је звекнула о најоштрији камен који се могао видети у близини и уз једно гласно крц пукла, разбацујући воду по прашњавом путу.
Милева се подигла, сва прашњава, знојава, уплакана, раздераних колена и дланова, окренула се ка баби и кроз дуге, мајчине трепавице, погледала је и тихо изустила: „Кувале смо ручак и правиле воденицу.” Тихо, тихо, да су и цврчци били гласнији од ње. Баба ју је узела за руку, покупила делове тестије у ону своју прегачу и повела кући. Деда их је немо испратио погледом. Отац и браћа се нису ни осврнули.
Сутрадан су на вашару, после цркве, узели нову тестију, со, најстаријем брату опанке, па су мушки остали у вашару, а баба и Милева су се упутиле натраг кући. На излазу из села, поред пута, путујући трговци су распрострли свој шатор, а преко кола којим су путовали поређали су своје тканине, дивних боја, ђинђуве, посуђе, свакакве дрангулије. Жена је поред кола стајала и хвалила своју робу, прилазила женама, звала их неким чудним језиком да дођу, виде, узму шта им треба. Баба и она су застале да баба погледа неко посуђе, а и тканине су је привукле, а Милева је, и даље покуњена, свесна да је уместо поклона с вашара, добила нову тестију за воду и да је добро прошла што је уопште и кренула у цркву и на вашар са својима, одсутно прешла прстима преко огрлице од дрвених перлица јаркоцрвене боје. Као да их милује. Осети изненада да је неко стеже за мишицу и брзо повуче руку од ђинђува и престрашено погледа у бабу која, занесена тканинама, није ни видела шта се дешава. Милева се окрену иза себе и виде Дану, с осмехом од ува до ува, како узима ту огрлицу од црвених перлица. Стави је Милеви око врата и изусти „Милева”. Спустила је руку преко перлица на њеним грудима и климнула главом. Поздравиле су се. Онако како су се и упознале, погледима, без речи, као да су се одувек знале и као да ће сутра опет наставити игру коју су давних дана започеле.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.