Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Milevin zadatak tih dana je bio da ode do Točka, natoči hladne izvorske vode u testiju i odnese je do Dolače, velike dedine njive pored potoka. Imala je ona i drugih poslova, ujutro je s babom vodila ovce do bašče, tamo je mekana trava za ispašu, a uveče ih je s bratom vraćala u obor. Skupljala je i jaja iz kokošinjca svako jutro, brojala ih, čistila i spuštala onako topla i mirišljava u korpu, pa nosila babi, svaki put vodeći računa da se ne spotakne i ne padne, kako bi ih sva sačuvala. Skupljala je i drva za vatru, pakovala ih pored kazana u kome je baba od rane zore kuvala ručak za sve njih. Imala je dosta posla u toku dana, ali ta voda s Točka je bio njen poseban zadatak.
Kosci su izašli čim se rosa povukla, kosili pažljivo njih dvojica, deda i otac, a dva starija brata su prevrtali već pokošeno seno i rastresali ga da se što bolje suši. Onda bi se ona pojavila kad bi sunce bilo visoko na nebu, znala je da im je tada hladna voda sa Točka i malo odmora ispod velikog duda međaša ujedno i najava da će se u skorije vreme pojaviti i baba s ručkom i hlebom umotanim u pregaču. Deda je voleo te babine dolaske, ona je umela jednim pogledom da proceni sve radove, njihovu uspešnost je isticala podizanjem desne obrve i dugim m-m-m. Umela je ona i da cokne pa da zabrine dedu, babino c-c-c je još dublje urezivalo dedine bore po čelu. Još ako bi blago zavrtela glavom levo-desno, deda je umeo i gadno da opsuje, svestan i sam da baba samo potvrđuje njegove sumnje da neki od radova na njivi ne idu dobrim tokom.
Svakog dana spuštala se polako kroz šumarak do Točka, koji se neopravdano zvao tako. Zapravo, bila je to jedna glatko izdubljena, uska daska, ne duža od njene ruke, zabodena u breg i nogaricom učvršćena za tlo, a niz nju je klizio tanak mlaz vode. Hladna, pitka, providna voda za koju je baba govorila da iz nje sve niče i da ona sve leči. Milevino omiljeno mesto za igru. Od Točka se spuštao potočić, tražeći svoj put ka većem potoku da mu se pridruži dole u dnu brega. Mileva bi prvo prešla rukom preko daščice niz koju je curila voda da bi poskidala trunčice i bubice koje su umele da budu po njoj, postavila testiju ispod ivice daščice da voda direktno klizi u nju i ostavila bi je tako da se napuni i dobro rashladi. Za to vreme je na potočiću pravila branu, ređala grančice, čupkala cvetiće i okolnu travu, plela venčiće, poneku divlju kupinu na koju nabasa smazala u slast, a onda bi proverila kroz grane da li je sunce na onom visokom mestu koje je značilo da treba da nastavi put ka Dolači, podizala svoju testiju pažljivo i odlazila do svojih, koji su je željno iščekivali.
Tog dana je već unapred smislila da će oko brane zabosti par krupnih kamenova i napraviti vodenicu kao onu u koju ide sa dedom da melju žito. Već je jedan zgodan kamen našla usput i nosila ga u desnoj ruci, a u levoj je stezala dršku testije. Brbljala je nešto sama za sebe, nešto što je ličilo na pesmu koju joj je pokojna majka pevala dok je bila mala. Sunce još nije bilo na onom visokom mestu, ali je već bilo toplo i jedva je čekala da zađe u šumarak što dublje i da se skloni ispod krošnji pored Točka. Tada ju je ugledala, tu na stazi pored Točka, njene visine, duge tamne kose koja je padala preko crvene košulje. Tamne, krupne oči gledale su ka njoj, Milevi, poluotvorena usta su htela nešto da izgovore, ali nije bilo glasa. Milevi proleteše kroz glavu sve babine priče o vilama i vešticama. Ako je šumska vila, zašto ima dugu, tamnu kosu i tu crvenu košulju, pokrzanu oko kolena? Gde joj je belo-plava haljina vezena od cveća i zlatnih niti, plava kosa, plave oči? Ako je veštica, šta će tu usred bela dana, zašto je njene visine, nema ni metlu? Da li da je pita: „Jesi li ti vila ili veštica?” To možda ne bi bilo pametno. Kako da joj ova druga odgovori: „Jeste, ja sam vila!” ili „Da, da, ja sam veštica”? Mileva se ukopala u mestu, na par metara od nje i zaćutala. Čula je svoje srce kako tutnji u ušima i tek onda shvatila da ova druga, šta god ona bila, očima pokazuje na nešto na zemlji ispred sebe. Milevin pogled krenu u tom pravcu i ona tad vide zmiju, vodenu zmiju, kako je baba zove, gde stoji sklupčana između njih dve. To li je! Shvati tada Mileva o čemu se radi, zamahnu onim kamenom u desnoj ruci i baci ga ka zmiji, dobro vodeći računa da je ne pogodi, samo da je zaplaši da ide odatle, da negde drugde traži svoje žabe i punoglavce. Zmija stvarno ode svojim putem, zašušta lišće kroz koje je šmugnula, ali dve prilike su se i dalje gledale, ispitivački, radoznalo, dečje. Milevi odmah bi jasno da to ispred nje nije ni vila ni veštica. Što bi se vile i veštice plašile zmije? Još belouške. Ne, to je izgleda neka devojčica, zalutala ko zna odakle.
Dobro. Prebrisala je daščicu, postavila testiju kao i svakog drugog dana, potražila onaj svoj kamen temeljac za vodenicu i uputila se na deo potočića na kojem je pravila branu. Čučnula je i krenula da pravi od grančica branu, a polako je zabola i kamen na mestu buduće građevine. Druga devojčica je lagano, nesigurno i stalno se osvrćući, tražeći onu zmiju pogledom, čučnula na metar od nje i pružila joj jedan kamičak koji je dohvatila tren pre toga. „Neće se vratiti, plaši se ona nas više nego mi nje”, Mileva je pokušala da je razuveri, mada je i sama bacila pogled oko sebe, gledajući gde još kakvog kamenja da nađe, ali i da i sama proveri da su se otarasile nezvanog gosta. Druga devojčica nije pričala, ali su nastavile da zidaju vodenicu, ograđuju branu, čiste potočić da se voda što lakše sliva i delovalo je kao da su nastavile davno započetu igru, kao da nije uopšte ni bilo prekida u igri, već da se znaju oduvek.
Mileva se trže u jednom trenutku i pogleda kroz krošnje, sunce je prošlo onu zamišljenu tačku koja bi je opomenula da treba da krene ka Dolači. Skočila je ka testiji, podigla ju je i krenula bez pozdrava, pa se ipak okrenula i rekla devojčici: „Dođi sutra!” Pojurila je što je brže mogla ka njivi, baba je sigurno stigla pre nje, sad će dobiti i grdnju, a možda je babi pri ruci i prut, pa će je dobro isprašiti. Na izlazu iz šumarka spazila je na stazi babu kako polako korača, noseći u jednoj ruci pregaču s hlebom, a u drugoj umotan lonac s ručkom i nekoliko plehanih tanjira.
Dobro je, požurila je i sustigla babu i odmah pokrenula priču o zmiji, kako je bacila kamen na nju i kako se mnogo brinula da li će se vratiti. Baba, ne sumnjajući u istinitost njenog kazivanja, dodade kako je mnogo vruće i kako i zmijama treba da se rashlade, a i ovi u njivi treba da vode računa da na neku ne nagaze ili da je ne pokupe vilama.
Sutradan je, što je brže mogla, završila sve jutarnje poslove, i ovce, i jaja, i drva za ognjište. Dograbila je testiju i otrčala ka šumarku. Videla je u tom trku babin podozriv pogled, njoj ništa nije moglo da promakne, ali sad će češće gledati gde je sunce i neće kasniti. Devojčica je već bila kod Točka, igru su istog trena nastavile, testija se hladila, vodenica napredovala, zrikavci su svirali u pozadini, voda je klokotala, leto je išlo svojim tokom, priča nije bila potrebna. Na vreme je spazila sunce, pokupila testiju i drugarici dobacila da se opet sutra tu nađu.
Treći dan je devojčica donela neku posudu, nešto poput malenog kotla. Mileva je treperila od sreće. Sad su mogle i da prave ručak, igra je bila još zanimljivija, testija se rashlađivala, vodenica radila punom parom, posao sa senom u Dolači se bližio kraju. Nije znala kako drugarici da objasni da možda sutra neće doći jer je Petrovdan i moraju u crkvu i na vašar u selo. Rekla joj je sve to, pokušala da je pita štošta, ali devojčica se samo osmehivala i u jednom trenu rekla je „Dana” i pokazala na sebe. Mileva reče „Mileva”, pa se nasmejaše obe zvonko. Nijednom nije stigla da pogleda u sunce, da izvidi gde je. Nije ni čula kako se neko približavao kroz šumarak, samo je osetila nečije prisustvo iza svojih leđa i ono c-c-c kako para vazduh. Znala je a da se nije ni okrenula kako baba vrti glavom levo-desno. Znala je da je to veoma loš znak, ali za razliku od dede, nije smela da opsuje, nije smela ni da pogleda ka babi. U polučučnju dođe do testije, podiže je, krenu ka Dolači, nije ni reč rekla Dani, znala je da je igra zauvek završena. Zaboravila je na svoj zadatak, zaboravila je da proveri gde je sunce, baba je otišla do njive pre nje, videla je da je nema, sigurno je kao bez duše dotrčala do Točka, sigurno je razmišljala o zmijama, o vilama, vešticama, o ko zna kakvim đavolima, sigurno je mislila da je više nema. A tek deda! Kako je mogla da zaboravi da gleda gde je sunce i da dedi, ocu i braći treba voda? Išla je ka Dolači, ka kazni, ka osudama. Uvek je sve radila kako treba, i eto, danas se zaigrala, ni sama nije znala zašto joj je to toliko bilo zanimljivo, ali nikad nema društvo za igru, uvek je sama. Suze su krenule niz obraze, nije jecala, nije se čula, u mislima je samu sebe već kaznila. Čula je da baba ide za njom. Osećala je babin pogled na potiljku. Tad se spotakla, zapela o kamen, poletela napred, pokušala da zadrži testiju u vazduhu, ali je znala da nema šanse da je spase. Testija je zveknula o najoštriji kamen koji se mogao videti u blizini i uz jedno glasno krc pukla, razbacujući vodu po prašnjavom putu.
Mileva se podigla, sva prašnjava, znojava, uplakana, razderanih kolena i dlanova, okrenula se ka babi i kroz duge, majčine trepavice, pogledala je i tiho izustila: „Kuvale smo ručak i pravile vodenicu.” Tiho, tiho, da su i cvrčci bili glasniji od nje. Baba ju je uzela za ruku, pokupila delove testije u onu svoju pregaču i povela kući. Deda ih je nemo ispratio pogledom. Otac i braća se nisu ni osvrnuli.
Sutradan su na vašaru, posle crkve, uzeli novu testiju, so, najstarijem bratu opanke, pa su muški ostali u vašaru, a baba i Mileva su se uputile natrag kući. Na izlazu iz sela, pored puta, putujući trgovci su rasprostrli svoj šator, a preko kola kojim su putovali poređali su svoje tkanine, divnih boja, đinđuve, posuđe, svakakve drangulije. Žena je pored kola stajala i hvalila svoju robu, prilazila ženama, zvala ih nekim čudnim jezikom da dođu, vide, uzmu šta im treba. Baba i ona su zastale da baba pogleda neko posuđe, a i tkanine su je privukle, a Mileva je, i dalje pokunjena, svesna da je umesto poklona s vašara, dobila novu testiju za vodu i da je dobro prošla što je uopšte i krenula u crkvu i na vašar sa svojima, odsutno prešla prstima preko ogrlice od drvenih perlica jarkocrvene boje. Kao da ih miluje. Oseti iznenada da je neko steže za mišicu i brzo povuče ruku od đinđuva i prestrašeno pogleda u babu koja, zanesena tkaninama, nije ni videla šta se dešava. Mileva se okrenu iza sebe i vide Danu, s osmehom od uva do uva, kako uzima tu ogrlicu od crvenih perlica. Stavi je Milevi oko vrata i izusti „Mileva”. Spustila je ruku preko perlica na njenim grudima i klimnula glavom. Pozdravile su se. Onako kako su se i upoznale, pogledima, bez reči, kao da su se oduvek znale i kao da će sutra opet nastaviti igru koju su davnih dana započele.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.