Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
обале Саве, јун 1839. године
Покрај савске обале, тик испод београдске Саборне цркве Светог архангела Михаила, стајала је ђумрукана. Велика, бела и европејска по изгледу, гледала је са својих седамнаест застакљених прозора на улицу, обалу иза ње и даље преко Саве на зелени Срем. Гледала је у Европу, окренувши леђа Турској. Изграђена пре четири године како би прикупљала ђумрук од долазећих лађa, дочекала је да испрати оног по чијој је заповести грађена. Испред њених беличастих сводова је овог јунског јутра већа гужва но што је икад у протекле четири године њеног постојања била. Ту су чланови Државног совјета, сви до једног. Ту су војници, кнезови србијански и чиновници. Ту су попови, калуђери, па и сам митрополит. И непрегледно море раје.
Међу совјетницима је, ослоњен на танки црни штап, стајао господар Јеврем Обреновић, председник Совјета. И књажев рођени брат. Био је одевен у тамноплави генералски мундир западњачког, европејског кроја, са златобојним еполетама и црвеним оковратником. Мршав, висок, густе косе која је љубавни загрљај младалачке црне и злослутне беле боје, достојанствено је носио својих педесет година. Усне су му красили танки црни бркови, а поглед нелагода. Јеврему је овај дан, као и многе дане пре овог, загорчавала нога. Жигала је, стезала, болом клала ум. Проклетиња… Била је то болна успомена на заробљеништво у овом истом Београду који му се данас клања. Мало ли ми је муке на данашњи дан! Данашњи дан је довољно горак и без телесне муке. Дан у ком се једно доба завршава.
Док су остали гледали низ пут, жељно ишчекујући да се појави онај због кога су ту, Јеврем је гледао у три невелике лађе на Сави. Лађе које везане чекају да одведу из Србије оног ко је Србију васкрсао. Гледао је господар Јеврем и размишљао о свему. Ако сад урадимо ово, ’оће ли и мене да стрпају у неку лађу? Не можемо с њим, ал’ се не запитасмо можемо ли без њега… Можемо ли без њега ми – Обреновићи?
Звук коњских копита означио је почетак онога што је морало почети. Низ неравну калдрму јурио је фијакер опкољен коњаницима, као кошута коју лове вуци. Коњаници одевени исто као они ’ајдуци и сељаци од пре скоро двадесет и пет година. ’Ајдуци и сељаци који су дигли Србију, а кроз Србију и њега што сад фијакером јури ка ђумрукани. Књаз српски! Окупљени народ кренуо је да се комеша, да подврискује и добацује. Ни вика ни повремени ударац кундаком који би уделили војници нису смиривали осокољену рају, слуге које чекају господара. Господара ког вероватно никад нису видели, чију ватрену ћуд никад нису искусили. Кошута и њени гонитељи дођоше до ђумрукане. Уморни коњи зарзаше, а раја крену да кличе.
„Живео књаз!”, „Живео господар Милош!”, „Бог да чува књаза и Србију!” – орило се на савској обали, тамо где Србија престаје. Кундаци и батине су стишали клицање, али га не угасише начисто.
Из фијакера, ослањајући се на руку једног од својих пратилаца, сиђе он. Он у својој долами од жаркоцрвене чоје, украшеној златобојним кићанкама. Главу му је красила бела чалма, а испод чалме су се нарогушиле чупаве црне обрве, претходница хладних кестењастих очију. Књаз се ближио шездесетој, а године му нису биле наклоњене – стомак му је порастао, чалма је крила полућелаву главу, а лице се изборало и смуљило. Из устаничких година носио је једино још оштар заповедни поглед. Њиме је прострелио окупљене. Наоко силан, а у ствари сломљен. Наоко господар, а у ствари прогнаник. И пре свега брат… Јевремова нога посла још један болни талас у ум.
„Треба свршити ову ствар што пре”, прогунђа Вучић. Огрнут у румену антерију, с једнако руменим фесом на глави, непрестано је пресецао скупљеним очима по окупљеној раји. Десном руком је стезао кубуру за појасом, неповерљив према свима, па и солдатима око себе.
Књаз зави прстима брк, те се стаде поздрављати с окупљенима. Жене кренуше да кукају и дозивају свог господара. А господар као да не чује кукњаву и вриску. Редом је ишао, пружао руке кнезовима и поповима, сетно говорећи „прашћавајте”. Ови му љубе руку, као да је владика… Владичански испоштован, дође и до владике – митрополита београдског Петра. Висок и мршав, господска држања, у непуних четрдесет година, Петар је био сушта супротност Милошу, кога су две и по деценије власти удебљале, а господство никад није имао у појави. Но, ипак, овај господствени црнобради митрополит сагну се и пољуби руку књажеву.
„Чиниш ’волико, ја теби треба да целивам руку”, рече Милош, чупавих бркова завијених у нескривени осмех.
„Збогом господару”, беше Петров одговор. Да није Милоша, Петар сад не би носио панагију митрополитску о врату, и то овај добро зна. На реч књажеву би доведен из Карловаца и кроз петнаест дана прође све калуђерске чинове до митрополита.
Полако је књаз дошао и до чланова Совјета. Стајали су, неки победнички, неки готово посрамљено. Око њих се свила потковица војника у руским униформама. Неки од совјетника били су одевени у турске доламе и антерије, неки у европејска одела, а неки, попут Јеврема, у униформе. Тома Вучић Перишић је уздигнуте главе стајао мало издвојен од осталих и са висине гледао на књаза. Зашиљени мрки брк дигао му се у горди смешак. Смешак оног ко је победио. У своје педесет и две године изгледао је књажескије и господарскије од самога књаза и господара. Румених образа, четвртасте вилице и повијеног орловског носа, раји је наметао уобразиљу достојанствености и племства, иако беше син сељака. Сам књаз му надену име Газда.
Но, књаз у Газду и не гледа. Књаз никад није придавао значаја ни Вучићу нити било коме у својој свити; они су били његови сужњи и војници, мете његове спрдње и имена која, на смену и насумично, носе државничке титуле, тек да Милош не носи сваку. У том свом нехају Милош посади зрно које ће ижџикљати у данашњи пад… Сужњи сада по последњи пут приђоше да целивно поздраве господара. Неки од њих лажно тугују, неки се горде и тек овлаш поздрављају, а неки дрхте пред Милошем и сећањем на његову силу. Само још Вучић Перишић и Јеврем осташе да искажу поштовање одлазећем књазу. Очекивано, Вучић пропусти прилику да по последњи пут одглуми слугу.
Јеврем направи корак ка књазу. Ту се браћа погледаше. Након толико година Јеврем је у очима господара видео брата. Брата који се крио иза бедема моћи и гордости. Брата који га је пре скоро двадесет и пет година сузама умио кад га је избавио из Куле Небојша. И још даље иза тога, брата под чијим је оком растао у Добрињи. Господар Јеврем пружи руку господару Милошу. Милошеве очи овлажише, али из њих не побеже суза. Гордост јој не даде. Скупио је усне тако да су нестале иза чупавих седих бркова, скренуо поглед и кренуо ка лађи. Бол у нози је остала у сенци боли срца Јевремовог. Уздахну, а дах му испуни груди тескобом. Спустио је руку, а с њом и поглед.
Пред лађом се књаз сусрео са женом и синовима. Опраштање са женом је било круто и неосећајно, реда ради. Милош и Љубица одавно нису у љубави, а књаз радије тражи постељу младих девојака него своје венчане жене. Милошеви синови – бегови, како их је народ звао – готово су несвесно гледали у свог побеђеног оца. Милош не губи. Милош је господар Србије и сви’ у њој. Ал’ опет – изгубио је! Нови књаз Србије, бег Милан, деветнаестогодишњи младић у западњачкој плавој генералској униформи са златобојним еполетама, кренуо је да пољуби очеву руку, али би заустављен. Милош га загрли и пољуби у образ. Петнаестогодишњи бег Михаило, румених образа и кестењасте таласасте косе, збуњено погледа у оца. Тад му Милош приђе и рече нешто. Јеврем није разазнао шта. Потом се књаз и бег Михаило успеше на лађу, средњу од три, а за њима исто учинише и два војника. Друге две лађе испуни до зуба наоружана стража. Књаз напушта своје књажество… Кукњава, лелек и јаук се напрасно појачаше. Болом испунише Јевремове уши. Сваки крик, сваки лелек, забадао се у Јевремов ум попут вреле игле.
Лађе се убрзо нађоше посред савског плаветнила. Народ још више закука, као да је тек схватио да му књаз одлази. Вучић пљуну са стране, те готово војничким кораком крену ка речној обали. На обали нађе један повелик камен. Добро замахнувши, баци га за лађама. Камен паде у воду и пресече кукњаву народа.
„Кад се овај камен врати из Саве, тад се ти вратио”, гласно рече Газда, да сви чују.
Лађе су постајале све мање. Народ се разилазио, као да до малопре нису кукали и јецали за господаром. Убрзо се разиђоше и совјетници, а за њима и војска. Осташе само Јеврем и пар момака – његових шабачких солдата – који, стежући пушке, нервозно гледају око себе. Морао си овако, је ли?! Морао си да властољубијем разрушиш своју кућу?! Морао си… И како без тебе, брате… Лађе су нестале, отишле у Дунав, пловећи ка Каравлашкој. Јеврем је остао пред празном Савом. Остао да се пита да ли оне лађе однесоше и њега…
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.