Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
obale Save, jun 1839. godine
Pokraj savske obale, tik ispod beogradske Saborne crkve Svetog arhangela Mihaila, stajala je đumrukana. Velika, bela i evropejska po izgledu, gledala je sa svojih sedamnaest zastakljenih prozora na ulicu, obalu iza nje i dalje preko Save na zeleni Srem. Gledala je u Evropu, okrenuvši leđa Turskoj. Izgrađena pre četiri godine kako bi prikupljala đumruk od dolazećih lađa, dočekala je da isprati onog po čijoj je zapovesti građena. Ispred njenih beličastih svodova je ovog junskog jutra veća gužva no što je ikad u protekle četiri godine njenog postojanja bila. Tu su članovi Državnog sovjeta, svi do jednog. Tu su vojnici, knezovi srbijanski i činovnici. Tu su popovi, kaluđeri, pa i sam mitropolit. I nepregledno more raje.
Među sovjetnicima je, oslonjen na tanki crni štap, stajao gospodar Jevrem Obrenović, predsednik Sovjeta. I knjažev rođeni brat. Bio je odeven u tamnoplavi generalski mundir zapadnjačkog, evropejskog kroja, sa zlatobojnim epoletama i crvenim okovratnikom. Mršav, visok, guste kose koja je ljubavni zagrljaj mladalačke crne i zloslutne bele boje, dostojanstveno je nosio svojih pedeset godina. Usne su mu krasili tanki crni brkovi, a pogled nelagoda. Jevremu je ovaj dan, kao i mnoge dane pre ovog, zagorčavala noga. Žigala je, stezala, bolom klala um. Prokletinja… Bila je to bolna uspomena na zarobljeništvo u ovom istom Beogradu koji mu se danas klanja. Malo li mi je muke na današnji dan! Današnji dan je dovoljno gorak i bez telesne muke. Dan u kom se jedno doba završava.
Dok su ostali gledali niz put, željno iščekujući da se pojavi onaj zbog koga su tu, Jevrem je gledao u tri nevelike lađe na Savi. Lađe koje vezane čekaju da odvedu iz Srbije onog ko je Srbiju vaskrsao. Gledao je gospodar Jevrem i razmišljao o svemu. Ako sad uradimo ovo, ’oće li i mene da strpaju u neku lađu? Ne možemo s njim, al’ se ne zapitasmo možemo li bez njega… Možemo li bez njega mi – Obrenovići?
Zvuk konjskih kopita označio je početak onoga što je moralo početi. Niz neravnu kaldrmu jurio je fijaker opkoljen konjanicima, kao košuta koju love vuci. Konjanici odeveni isto kao oni ’ajduci i seljaci od pre skoro dvadeset i pet godina. ’Ajduci i seljaci koji su digli Srbiju, a kroz Srbiju i njega što sad fijakerom juri ka đumrukani. Knjaz srpski! Okupljeni narod krenuo je da se komeša, da podvriskuje i dobacuje. Ni vika ni povremeni udarac kundakom koji bi udelili vojnici nisu smirivali osokoljenu raju, sluge koje čekaju gospodara. Gospodara kog verovatno nikad nisu videli, čiju vatrenu ćud nikad nisu iskusili. Košuta i njeni gonitelji dođoše do đumrukane. Umorni konji zarzaše, a raja krenu da kliče.
„Živeo knjaz!”, „Živeo gospodar Miloš!”, „Bog da čuva knjaza i Srbiju!” – orilo se na savskoj obali, tamo gde Srbija prestaje. Kundaci i batine su stišali klicanje, ali ga ne ugasiše načisto.
Iz fijakera, oslanjajući se na ruku jednog od svojih pratilaca, siđe on. On u svojoj dolami od žarkocrvene čoje, ukrašenoj zlatobojnim kićankama. Glavu mu je krasila bela čalma, a ispod čalme su se narogušile čupave crne obrve, prethodnica hladnih kestenjastih očiju. Knjaz se bližio šezdesetoj, a godine mu nisu bile naklonjene – stomak mu je porastao, čalma je krila polućelavu glavu, a lice se izboralo i smuljilo. Iz ustaničkih godina nosio je jedino još oštar zapovedni pogled. Njime je prostrelio okupljene. Naoko silan, a u stvari slomljen. Naoko gospodar, a u stvari prognanik. I pre svega brat… Jevremova noga posla još jedan bolni talas u um.
„Treba svršiti ovu stvar što pre”, progunđa Vučić. Ogrnut u rumenu anteriju, s jednako rumenim fesom na glavi, neprestano je presecao skupljenim očima po okupljenoj raji. Desnom rukom je stezao kuburu za pojasom, nepoverljiv prema svima, pa i soldatima oko sebe.
Knjaz zavi prstima brk, te se stade pozdravljati s okupljenima. Žene krenuše da kukaju i dozivaju svog gospodara. A gospodar kao da ne čuje kuknjavu i vrisku. Redom je išao, pružao ruke knezovima i popovima, setno govoreći „prašćavajte”. Ovi mu ljube ruku, kao da je vladika… Vladičanski ispoštovan, dođe i do vladike – mitropolita beogradskog Petra. Visok i mršav, gospodska držanja, u nepunih četrdeset godina, Petar je bio sušta suprotnost Milošu, koga su dve i po decenije vlasti udebljale, a gospodstvo nikad nije imao u pojavi. No, ipak, ovaj gospodstveni crnobradi mitropolit sagnu se i poljubi ruku knjaževu.
„Činiš ’voliko, ja tebi treba da celivam ruku”, reče Miloš, čupavih brkova zavijenih u neskriveni osmeh.
„Zbogom gospodaru”, beše Petrov odgovor. Da nije Miloša, Petar sad ne bi nosio panagiju mitropolitsku o vratu, i to ovaj dobro zna. Na reč knjaževu bi doveden iz Karlovaca i kroz petnaest dana prođe sve kaluđerske činove do mitropolita.
Polako je knjaz došao i do članova Sovjeta. Stajali su, neki pobednički, neki gotovo posramljeno. Oko njih se svila potkovica vojnika u ruskim uniformama. Neki od sovjetnika bili su odeveni u turske dolame i anterije, neki u evropejska odela, a neki, poput Jevrema, u uniforme. Toma Vučić Perišić je uzdignute glave stajao malo izdvojen od ostalih i sa visine gledao na knjaza. Zašiljeni mrki brk digao mu se u gordi smešak. Smešak onog ko je pobedio. U svoje pedeset i dve godine izgledao je knjažeskije i gospodarskije od samoga knjaza i gospodara. Rumenih obraza, četvrtaste vilice i povijenog orlovskog nosa, raji je nametao uobrazilju dostojanstvenosti i plemstva, iako beše sin seljaka. Sam knjaz mu nadenu ime Gazda.
No, knjaz u Gazdu i ne gleda. Knjaz nikad nije pridavao značaja ni Vučiću niti bilo kome u svojoj sviti; oni su bili njegovi sužnji i vojnici, mete njegove sprdnje i imena koja, na smenu i nasumično, nose državničke titule, tek da Miloš ne nosi svaku. U tom svom nehaju Miloš posadi zrno koje će iždžikljati u današnji pad… Sužnji sada po poslednji put priđoše da celivno pozdrave gospodara. Neki od njih lažno tuguju, neki se gorde i tek ovlaš pozdravljaju, a neki drhte pred Milošem i sećanjem na njegovu silu. Samo još Vučić Perišić i Jevrem ostaše da iskažu poštovanje odlazećem knjazu. Očekivano, Vučić propusti priliku da po poslednji put odglumi slugu.
Jevrem napravi korak ka knjazu. Tu se braća pogledaše. Nakon toliko godina Jevrem je u očima gospodara video brata. Brata koji se krio iza bedema moći i gordosti. Brata koji ga je pre skoro dvadeset i pet godina suzama umio kad ga je izbavio iz Kule Nebojša. I još dalje iza toga, brata pod čijim je okom rastao u Dobrinji. Gospodar Jevrem pruži ruku gospodaru Milošu. Miloševe oči ovlažiše, ali iz njih ne pobeže suza. Gordost joj ne dade. Skupio je usne tako da su nestale iza čupavih sedih brkova, skrenuo pogled i krenuo ka lađi. Bol u nozi je ostala u senci boli srca Jevremovog. Uzdahnu, a dah mu ispuni grudi teskobom. Spustio je ruku, a s njom i pogled.
Pred lađom se knjaz susreo sa ženom i sinovima. Opraštanje sa ženom je bilo kruto i neosećajno, reda radi. Miloš i Ljubica odavno nisu u ljubavi, a knjaz radije traži postelju mladih devojaka nego svoje venčane žene. Miloševi sinovi – begovi, kako ih je narod zvao – gotovo su nesvesno gledali u svog pobeđenog oca. Miloš ne gubi. Miloš je gospodar Srbije i svi’ u njoj. Al’ opet – izgubio je! Novi knjaz Srbije, beg Milan, devetnaestogodišnji mladić u zapadnjačkoj plavoj generalskoj uniformi sa zlatobojnim epoletama, krenuo je da poljubi očevu ruku, ali bi zaustavljen. Miloš ga zagrli i poljubi u obraz. Petnaestogodišnji beg Mihailo, rumenih obraza i kestenjaste talasaste kose, zbunjeno pogleda u oca. Tad mu Miloš priđe i reče nešto. Jevrem nije razaznao šta. Potom se knjaz i beg Mihailo uspeše na lađu, srednju od tri, a za njima isto učiniše i dva vojnika. Druge dve lađe ispuni do zuba naoružana straža. Knjaz napušta svoje knjažestvo… Kuknjava, lelek i jauk se naprasno pojačaše. Bolom ispuniše Jevremove uši. Svaki krik, svaki lelek, zabadao se u Jevremov um poput vrele igle.
Lađe se ubrzo nađoše posred savskog plavetnila. Narod još više zakuka, kao da je tek shvatio da mu knjaz odlazi. Vučić pljunu sa strane, te gotovo vojničkim korakom krenu ka rečnoj obali. Na obali nađe jedan povelik kamen. Dobro zamahnuvši, baci ga za lađama. Kamen pade u vodu i preseče kuknjavu naroda.
„Kad se ovaj kamen vrati iz Save, tad se ti vratio”, glasno reče Gazda, da svi čuju.
Lađe su postajale sve manje. Narod se razilazio, kao da do malopre nisu kukali i jecali za gospodarom. Ubrzo se raziđoše i sovjetnici, a za njima i vojska. Ostaše samo Jevrem i par momaka – njegovih šabačkih soldata – koji, stežući puške, nervozno gledaju oko sebe. Morao si ovako, je li?! Morao si da vlastoljubijem razrušiš svoju kuću?! Morao si… I kako bez tebe, brate… Lađe su nestale, otišle u Dunav, ploveći ka Karavlaškoj. Jevrem je ostao pred praznom Savom. Ostao da se pita da li one lađe odnesoše i njega…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.