Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Jelena Krtolica
Kujundžića majka
- maj 1905.
Sutra je Spasovdan. U Lazaru sve damara. Uzburkana krv, i srce, i misli. Spolja nepomičan, iznutra uskovitlan. Nije li to predosećaj? Šta li je na Veliku subotu, na Čelopeku, osećao mladi četnički vođa Todorović, pa je govorio da oseća blizinu smrti, i nakon bitke, dok su se sladili ukusom pobede, njegovo telo četnici donesoše na ukrštenim puškama? Šuma uvek ista. Ravnodušna. Visoke krošnje šumore, u daljini se čuje praskanje kao da se stoletna stabla protežu. Potok nadojen majskim kišama snažno huči i odnosi zvuke u mračnu utrobu šume. I Lazar se sunovraćuje s njim. Napreže vid u tami, čini mu se da se među stablima roje askerski crveni fesovi. Kao da su ih sve potere kojima su izmakli stigle, ovde, nadomak Velike ’Oče. Blizu je Ora’ovac. Blizu je dom. Toliko blizu da oseća miris majčinog hleba. Samo Stanin hleb tako miriše, taj bi miris uvek prepoznao.
Podrimlje pod njima spava, tihi je čas pred praskozorje. Ako ga Turci ovde uhvate, biće odmazda strašna. Poklaće celo selo. On oseti jezu kako mu se penje uz kičmu. Istu onakvu kakvu je osećao kao đak Prizrenske bogoslovije, kada bi se niz gradsku kaldrmu sjurio uzvik: „Ide Ljuma!”, i onda nastane buka od zatvaranja ćepenaka, kapaka i kapija, i potom muk. Od puške ljumljanske, arnautske, zlikovačke jednako strepe i Turci i Srbi. Svi pritajeni osluškuju puškaranje, a njemu se uz kičmu penje jeza. Ništa nije bilo strašnije od tog uzvika, sve dosad. Sad oseća veliki nemir. Možda je to predosećaj.
Ipak, krv mu jednako ključa. Kao onda, kada je kao učitelj u Kičevu od naroda slušao o stradanju. O Božinčetovom raspeću. Koliko je narod žudeo za ujedinjenjem sa Srbijom! Koliko su molbi knezu Milanu slali iz Maćedonije, s potpisima narodnih prvaka, potpisanih kao najkorenitiji i pravi stari Srbi, iz najčistije i najkorenitije srpske zemlje. I Turci su presretali glasnike i mučno ubijali sve koji su stavili potpis. I taj vapaj, jauk, pred Berlinski kongres, kada se na Vidovdan potpisalo pet hiljada duša, a Rista Cvetković, Božinče, nad pričešćem zakleo da će odneti tu hartiju života i sudbine i da neće dopustiti da padne Turcima u ruke.
Ali, neko je sa skupa na konju odleteo Turcima i Božinčeta između Skoplja i Kumanova dočekaše zasede. Dok su mu turski kuršumi kidali telo, Božinče je zubima kidao hartiju i gutao je, pucajući drugom rukom. Turci su ga razapeli na četiri telegrafska stuba i rasporili, da iz njegove utrobe izvade komade hartije. Šesto duša čija su imena sa nje pročitali umiralo je u mukama u tamnicama. Sećao se Lazar i kako se Zlate molio za pokoj svoje duše. Na Veliki petak, dok je još ječalo klepalo, sa upaljenom voštanicom prišao je mitropolitu i tražio da mu odsluži opelo.
„Poiće sakam da umram oti da bidam Bugarin”, rekao je. Od njega se tražilo, ucenama i zastrašivanjem, da sebe prizna Bugarinom i egzarhistom. Bio je nastojatelj prve škole u Slatini. Mitropolit je pevao i plakao. Sutra su seljaci doneli u selo težak džak koji su pronašli okačen na drvetu. U njemu je bilo sve što je ostalo od Zlata.
Onda je 1903, posle Ilindenskog ustanka, došla ta žena, Nadežda Petrović, donela humanitarnu pomoć. Lazar je pitao mogu li tim novcem da kupe oružje. Ono im je bilo potrebnije od hleba. Gledala ga je prodornim plavim očima, video je u njima ljubav i patnju. Ta žena je imala u sebi nešto iskonsko, ono što su njeni preci odneli s Kosova kada su se raselili, ono sveto, nepokolebivo i stradalničko. Rekla je – kupujte, biće još novca.
Upoznao je Voju Tankosića, koji je odeven u seljački gunj bio pratilac Nadeždi i još jednoj ženi iz Kola srpskih sestara. Upoznao je i Savatija Miloševića. Brzo su se razumeli. Tada je počelo njegovo četovanje. I evo ga sada ovde, u ovoj šumi u rodnom Podrinju, sa Savatijem i još petoricom četnika pokušava da se preko Šare prebaci u Poreč. Ali Turaka ima kao mrava. Ražešćeni porazom na Čelopeku, ganjaju ih kao krvoločni vuci.
Savatije mu se tiho približi i reče smrknutog lica:
„Videlo nas je čobanče. Moramo da idemo, brzo će dovesti vojsku.”
Lazar se zagleda u Savatija, potom u usnule mladiće pod drvećem. Na rubu šume među stablima zarudelo se nebo.
„Idemo, dok se nije razdanilo”, reče on Savatiju i hitro probudiše ostale. Ubrzo su, u tišini praskozorja, padinom nad prvim očanskim kućama silazile siluete na čijim su grudima zveckali ukršteni redenici.
Zalupaše na vrata kule Arnauta Lanje Ukina. Poznavali su se. On ih primi na besu. Reče im da se raskomote, da odlože oružje. Lazar ga pogleda i steže puščanu cev, pobeleše mu prsti.
„Ne igraj se besom, Ukini”, tiho reče Savatije i dade znak ostalima da se popnu na kulu. Osmatrali su ravno polje kojim se širila sunčeva svetlost. Puške su im bile pripravne. Čulo se samo njihovo disanje i retke ptice. Jutro nepomično, kao pred nesreću. Ne prođe mnogo, Savatijeve oprezne oči ugledaše Arnaute kako cure prema kuli, sitni rukavci koji se sliše u tamni jaz pod njihovim nišanima. Klimnu glavom ostalima, zabrektaše puške.
Dan je odmicao, sunce se propelo, pa krenulo da silazi. Sedmorica na kuli, pod njom više od hiljadu Arnauta i askera. Povremeni jauci i škripa kola koja odvoze leševe. I tako sve do u sumrak, dok se Arnauti ne uvukoše u kulu, skriveni senkama i žedni krvi. Kroz daščani pod uletali su kuršumi i zarivali se u meso Lazaru. Brzo mu je kroz misli proletao raspeti Božinče, i raskomadani Zlate, jeza od povika „Ide Ljuma”, komšije koje su nestajale bez traga dok je bio dečak. I njegova Stana. Zamirisa mu majčin hleb. Pogleda u Savatija, njemu se krv slivala niz lice i on kao da se osmehnu. Danas je Spasovdan, priseti se Lazar i prekrsti se.
Arnauti spališe kulu. Dvojica preživelih četnika iskočiše sa kule, pravo pred askerske puške. I tad nastupi tišina.
Dok su prevrtali tela ubijenih četnika, neko ugleda Lazara i povika:
„Ovaj je Kujundžić, iz Ora’ovca!”
Askerski zapovednik priđe, odmeri Lazarev leš. Trebalo je da ga ponesu u njegovo selo, da ga njegovi prepoznaju. Ali ovaj komšija ga je prepoznao. On posla Arnautina po Lazarevu Stanu.
Majka je stajala kao okamenjena, pogled joj se ne dotače Lazara.
„Govori, stara. Vidiš li ovde svoga sina?”, pita je askerski zapovednik.
„Jok”, odgovori ona, ne trepnuvši.
„Vidiš, vidiš, priđi, prigrli svoje čedo koje si dojila”, reče Arnautin, komšija, i pljunu joj pred noge.
Stana uzdignute glave koraknu prema njemu, preskoči leš Lazarev i sasvim blizu uha arnautskog mirno reče:
„Volela bih ja da sam rodila takvog junaka!”
Arnautin je pogleda i isceri se, saže se i podiže Lazarevu glavu. Oči Lazareve bile su otvorene.
„Vidi, oči plave, tvoje oči, Škijo!”
Stana ga je netremice gledala, sve dok on ne obori pogled. Najzad je askerski zapovednik otpusti. Smrklo se, iz daljine su se oglašavale noćne ptice.
Starica se udalji od kule polako, uzdignute glave, i tek kad više nije osećala njihove poglede na leđima, ona ubrza hod i sve brže, gotovo trčeći, spotičući se, padajući i ustajući, dođe do šume. Ni slutila nije da je toga jutra Lazar pod istim drvećem gledao prema selu i osećao kako miriše njen hleb. Gora sad beše pusta, mračna. Stana tiho zaječa. Tiho, da ne čuju ubice. Tukla se pesnicama u grudi i plakala bez glasa. Gledala je oko sebe mračnu šumu kao da čeka osudu, kao da čeka kaznu, jer se odrekla svoga sina. Ali, nije ga se odrekla. Kako bi? Samo je štitila selo od pokolja.
Čitave noći majka je bez glasa ispovedala šumi svoju nesreću. Ječala je gora. Te noći nisu pevali slavuji. Ni u zoru se ne oglasi kos. Sve je utihnulo, samo je gora ječala tmulo. U praskozorje, kad se među stablima zarudelo nebo, pod drvećem je nepomično klečala starica otvorenih plavih očiju.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.