Iako danas zaboravljen, Sreten Dinić bio je jedna od najenergičnijih prosvetiteljskih figura u oslobođenoj modernoj zemlji. Svoj poziv on je video u držanju predavanja i pisanju članaka u kojima je iznosio oštre kritike prema postojećem stanju školstva, kulturnih institucija, obrazovanosti i pristojnosti naroda itd. Knjiga Čaršija i kultura predstavlja izbor eseja i govora koji su specifični pre svega po tome što su i danas aktuelni. Izgleda da od 1909, kada je većina tog materijala nastala, nismo daleko odmakli.
Dinić ima ton prosvetitelja, ali i modernog mislioca kakve danas pratimo na društvenim mrežama. Pa se čak i neki njegovi stavovi poklapaju sa onim o čemu je pisao Konstantinović, o čemu govori Žižek, Piterson, i mnogi drugi. Ono što je i pored velikog vremenskog raspona njima zajedničko jeste pitanje napretka naroda, civiliziranja i neke vrste loših uticaja i pogrešne usmerenosti kretanja zapadne civilizacije, koja vodi ostatak sveta u određenom smeru.
U predavanju po kome i zbirka nosi naslov Čaršija i kultura on pre svega obraća pažnju na karakteristike konzumerističkog društva u kakvom živimo i danas, a koje je tada začeto na našim prostorima, i gde su glavni zahtevi prestiž u posedovanju i lepoti, društveni ugled i poštovanje vezani isključivo za bogatstvo, uopšte gde dominira kapitalistička tendencija da se svima nudi prilika zadovoljenja nekih zaista postojećih ljudskih potreba – da se dopadnu, da lepo izgledaju, da žive lagodno… Ali je cena toga u neprihvatanju one težine koju život ipak nosi, u odustajanju od onog truda koji svaki čovek mora da učini kako bi bio plemenitiji, kulturniji, čime bi svet i život bili bolji i lepši za većinu, kako bi njegov život imao dublji smisao.
U eseju o ćiftama i ćiftizmu, koji zauzima važno mesto u zbirci Čaršija i kultura, Dinić nam otkriva ne samo ovu pojavu i tipsku ličnost varošanina koga zanima samo zarada, štednja, a nimalo prosvećenost i kultura. I tu on vrlo precizno prikazuje varoške prvake koji bi navodno trebalo da budu primer za ostale ljude nižeg socijalnog sloja, kao i za seosko stanovništvo. On uviđa da se modernost prima samo u kontekstu bogaćenja i tu dolazi i do moralnih problema – prevara, nekultura, neobrazovanje, nepristojnost nisu problem ako je neko bogat trgovac. On ne donosi rešenje ovog problema sem da se kultura definiše kao važna u društvu, a da oni koji je nemaju budu društveno prezreni. Pa ipak takva kulturna revolucija nije se desila ni u vreme nastanka Čaršije i kulture, ni do dana današnjeg, čak je dvadeset prvi vek postao vreme kada je kultura još manje važna, već vladaju novac, moć i zabava, kojima se isključivo teži.
Pomalo je staromodan i pristalica patrijarhalnog modela kada govori o položaju žena i njihovoj ulozi. Iako je to bilo vreme kada je bilo skoro nemoguće da žena zaista bez pomoći bude posvećena majka i uspešna poslovna ličnost (u meri i u zanimanjima u kojima je to bilo uopšte dozvoljeno), a što je danas ipak lakše, on insistira na podeli uloga u kojoj muž ide na posao i zarađuje, a žena se bavi kućnim poslovima i decom. U tom kontekstu on navodi i lični primer.
Verovatno najvažniji i najpraktičniji su njegovi predlozi vezani za školstvo i obrazovanje. On je kao neko ko u školstvu i radi jako dobro upućen u stvarno stanje na terenu, da su škole urušene, da ih nema dovoljno, da se i dalje ne oseća važnost obrazovanja. On daje neke primere, objašnjava šta su problemi, kako se oni mogu rešiti. On inače u čitavom delu Čaršija i kultura navodi da mnogo nade polaže u obrazovanje, smatrajući da će se školovanjem većeg broja ljudi povećati kulturni nivo cele nacije, da će se povećati poštovanje prema kulturnim i prosvetnim radnicima, da će svi imati bolji kvalitet života i da će se zapravo svi postojeći problemi tako donekle rešiti. Iako je mnogo doprineo napretku prosvete i školstva, njegovi će se snovi pre svega ostvariti kada se u Socijalističkoj Jugoslaviji izvrši masovno opismenjavanje, građenje škola i uvođenje obaveznog obrazovanja. Međutim, ni ta reforma neće u potpunosti dovesti do cilja, jer tvrdokorni ćiftinski mentalitet, siromaštvo i želja za moći i bogatstvom u našem su narodu bili i ostali iznad svega. Možda je bolje reći da smo, kao što u knjizi Čaršija i kultura Sreten Dinić kaže, ostali jedna velika čaršija, ili palanka, kojoj su školstvo i kultura samo neko nužno zlo koje se mora obavljati, i koju će sličnom oštricom opisati Dinićev sledbenik Radomir Konstantinović iz jednog novog ugla.
U ediciji Otrgnuto od zaborava Portalibris je izdao dela mnogih zaboravljenih autora, među kojima su Milan Đ. Milićević, Jaša Prodanović, Jovan Subotić…