Иако данас заборављен, Сретен Динић био је једна од најенергичнијих просветитељских фигура у ослобођеној модерној земљи. Свој позив он је видео у држању предавања и писању чланака у којима је износио оштре критике према постојећем стању школства, културних институција, образованости и пристојности народа итд. Књига Чаршија и култура представља избор есеја и говора који су специфични пре свега по томе што су и данас актуелни. Изгледа да од 1909, када је већина тог материјала настала, нисмо далеко одмакли.
Динић има тон просветитеља, али и модерног мислиоца какве данас пратимо на друштвеним мрежама. Па се чак и неки његови ставови поклапају са оним о чему је писао Константиновић, о чему говори Жижек, Питерсон, и многи други. Оно што је и поред великог временског распона њима заједничко јесте питање напретка народа, цивилизирања и неке врсте лоших утицаја и погрешне усмерености кретања западне цивилизације, која води остатак света у одређеном смеру.
У предавању по коме и збирка носи наслов Чаршија и култура он пре свега обраћа пажњу на карактеристике конзумеристичког друштва у каквом живимо и данас, а које је тада зачето на нашим просторима, и где су главни захтеви престиж у поседовању и лепоти, друштвени углед и поштовање везани искључиво за богатство, уопште где доминира капиталистичка тенденција да се свима нуди прилика задовољења неких заиста постојећих људских потреба – да се допадну, да лепо изгледају, да живе лагодно… Али је цена тога у неприхватању оне тежине коју живот ипак носи, у одустајању од оног труда који сваки човек мора да учини како би био племенитији, културнији, чиме би свет и живот били бољи и лепши за већину, како би његов живот имао дубљи смисао.
У есеју о ћифтама и ћифтизму, који заузима важно место у збирци Чаршија и култура, Динић нам открива не само ову појаву и типску личност варошанина кога занима само зарада, штедња, а нимало просвећеност и култура. И ту он врло прецизно приказује варошке прваке који би наводно требало да буду пример за остале људе нижег социјалног слоја, као и за сеоско становништво. Он увиђа да се модерност прима само у контексту богаћења и ту долази и до моралних проблема – превара, некултура, необразовање, непристојност нису проблем ако је неко богат трговац. Он не доноси решење овог проблема сем да се култура дефинише као важна у друштву, а да они који је немају буду друштвено презрени. Па ипак таква културна револуција није се десила ни у време настанка Чаршије и културе, ни до дана данашњег, чак је двадесет први век постао време када је култура још мање важна, већ владају новац, моћ и забава, којима се искључиво тежи.
Помало је старомодан и присталица патријархалног модела када говори о положају жена и њиховој улози. Иако је то било време када је било скоро немогуће да жена заиста без помоћи буде посвећена мајка и успешна пословна личност (у мери и у занимањима у којима је то било уопште дозвољено), а што је данас ипак лакше, он инсистира на подели улога у којој муж иде на посао и зарађује, а жена се бави кућним пословима и децом. У том контексту он наводи и лични пример.
Вероватно најважнији и најпрактичнији су његови предлози везани за школство и образовање. Он је као неко ко у школству и ради јако добро упућен у стварно стање на терену, да су школе урушене, да их нема довољно, да се и даље не осећа важност образовања. Он даје неке примере, објашњава шта су проблеми, како се они могу решити. Он иначе у читавом делу Чаршија и култура наводи да много наде полаже у образовање, сматрајући да ће се школовањем већег броја људи повећати културни ниво целе нације, да ће се повећати поштовање према културним и просветним радницима, да ће сви имати бољи квалитет живота и да ће се заправо сви постојећи проблеми тако донекле решити. Иако је много допринео напретку просвете и школства, његови ће се снови пре свега остварити када се у Социјалистичкој Југославији изврши масовно описмењавање, грађење школа и увођење обавезног образовања. Међутим, ни та реформа неће у потпуности довести до циља, јер тврдокорни ћифтински менталитет, сиромаштво и жеља за моћи и богатством у нашем су народу били и остали изнад свега. Можда је боље рећи да смо, као што у књизи Чаршија и култура Сретен Динић каже, остали једна велика чаршија, или паланка, којој су школство и култура само неко нужно зло које се мора обављати, и коју ће сличном оштрицом описати Динићев следбеник Радомир Константиновић из једног новог угла.
У едицији Отргнуто од заборава Порталибрис је издао дела многих заборављених аутора, међу којима су Милан Ђ. Милићевић, Јаша Продановић, Јован Суботић…