Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Стефан Брезар
Крај епохе
1.
Крај епохе одигравао се онако како је капетан Апис и веровао да ће се одиграти – у крви, насиљу и хаосу.
Знао је добро да се ново не може родити без смрти старог, да бескрвних преврата нема и да се на крају све своди на крв… али није веровао да ће крв, црвена крв која обилно тече, бити његова.
Лежао је, тешко рањен, у стражарској соби и слушао како се изнад њега траљаво одвија преврат, немоћан да учини ишта више осим да буде ту и својом крвљу обилно натапа постељу и под.
Три црвене ране зјапиле су са његовог тела и питао се, с хладном резигнацијом, хоће ли доживети да види то ново доба, без Обреновића, чак и ако његови другови успеју да некако нађу и убију краља и краљицу, који су се крили негде, у двору, као мишеви у рупи.
Србија је била на прекретници, на размеђи, и клатила се тамо-вамо… а он је знао да је он и само он крив за то.
Направио је хиљаду самоуверених корака и можда пропао, на самом крају.
Стегао је зубе не би ли се изборио с криком који је хтео да му се отме са усана.
Био је крив… а све се чинило другачије пре само неколико кратких сати.
2.
Када се његов глас те ноћи разлегао Официрским домом и пресекао, као мачем, сваки разговор и утишао музику, чинило му се да све иде како треба и да се пут, који је био започет пре три године, примиче крају.
Његово „Господо, напред!” чинило му се не само као ратни поклич, већ крик његове воље, која је у то глуво доба добила свој најчистији израз у те две речи које су потресале још увек успавану Србију, која није слутила је преврат у ваздуху и коју је чекало убрзано буђење.
Његови другови су га верно следили док је излазио из Официрског дома и крупним корацима хрлио ка двору, а како су ишли, тако је његова група, његов одред, постојано растао, као грудва која, једном пуштена низ падину, расте.
Ипак, у тој нарастајућој групи људи знао је, он је био најважнији – душа и срце завере.
Био је звезда те мрачне, мајске ноћи и његових двадесет седам другова ишли су за њим, пратећи његов сјај, његову идеју и његову вољу.
И зато је било битно да он не омане и не погреши – због себе, а и због њих.
Али није се бринуо.
Веровао је, заиста веровао, да ће све тећи по плану.
А почело је по злу, готово од самог почетка.
Поручник Петар Живковић им је отворио врата и они су ушли тихо у двор – и то је била последња ствар која је ишла по плану.
Врата телефонске централе, која је требало да буду отворена, била су чврсто забрављена и није било начина да се неопажено отворе.
Није допустио да их то омете – врата су разнели динамитом, а дежурни официри иза разнесених врата, пробуђени експлозијом, били су убијени.
Тихи улазак у краљевске одаје и свођење жртава на то двоје омрзнутих људи више нису били опције, већ само брза и брутална акција.
А онда је он направио глупост, због које је можда све пропало.
По изласку из Арапског салона, угледао је човека, незнанца, како трчи ходницима, у намери да побегне, и у том трену био је уверен да је лично краљ, пробуђен експлозијом, одлучио да бежи.
Изнад њега, у висини, чули су се звуци официра који су панично претраживали двор, ломљава намештаја, бат чизама и гласови који су одисали паником.
Били су као тело без главе и, што их је више слушао, то је мање веровао у успех и то да ће се једна епоха завршити те вечери.
Појурио је, за тим незнанцем, тим фантомом, одвојивши се од својих садругова.
Желео је да он ухвати краља, да лично и једино он спере сву љагу за коју је веровао да су Обреновићи бацили на Србију.
Осећао се као ловачки хрт који је наишао на свеж траг и пратио га је, упркос свему.
И од ловца је постао ловина.
Болело га је то више но све три ране које је задобио.
Уместо на незнанца, налетео је на двојицу стражара и они су, без речи, запуцали на њега.
Поново му се замрачило у глави.
Куршуми су га погодили, врели метал је прошао кроз његове груди и ногу и чудом није умро на лицу места… мада је можда и било боље да је било тако и да су његови душмани циљали боље.
Његови људи су се сместа помели и он је одбијао да га склоне и превију, знајући да им је потребан ту где јесте.
Неко време је покушавао да, упркос ранама, координише њихове напоре.
Наслоњен на зид, крвав, с револвером спремним да себи самом просвира мозак, слушао је о томе како претражују собу за собом, али није могао дуго да своје рањено тело држи на ногама.
На крају су га готово онесвешћеног донели овде, у стражарску собицу.
Краља и краљице није било, а са сваким минутом који је протицао, његова звезда је бледела.
А с њом и судбине свих оних који су кренули с њим у овај подухват.
Био је уморан од свега, на ивици живота и смрти.
Сумњао је да би имао снаге да повуче ороз у случају да лојални војници покуљају у двор, а није желео да га мрцваре.
Па, опет, био је спреман на сваку судбину.
Лица његових другова су му лебдела пред очима.
Храбра, мушка лица, осветљена одлучношћу, лица која ће можда бити лица мртваца.
Можда ће их завезати за колац у јами, стрељати и затрпати, пошто их пре тога ражалују.
А можда их благословена срећа награди смрћу пре те срамоте.
Ту, на размеђи векова, успеха и неуспеха, смрти и живота, све је било могуће.
Зачуо је пуцње и крике негде у висини.
Нешто се дешавало, али није могао да провери шта тачно.
Тек кад је чуо бат чизама како се приближавају соби у којој је лежао, схватио је да ће ускоро сазнати на коју страну је тас ваге превагнуо.
3.
На крају, све се сведе на крв.
Превијали су га, расправљајући да ли ће преживети или не, али њему то није било битно.
Причали су му како су пронашли брачни пар Обреновић у тајној просторији у спаваћој соби, о лажном обећању краљу и о крвавом пиру који је потом уследио.
Њихова тела била су прекривена ранама, говорили су му његови другови, и ускоро ће доведени лекар извести аутопсију да би потврдио њихову смрт.
Чопор паса је коначно зарио своје зубе у плен и наставили су да уједају много пошто је плен престао да дише.
Причали су, али он их већим делом није слушао.
Блудео је, далеко од бола и смрти, ка недокучивој будућности, које нико од њих није био свестан.
На крају, од велике ватре остане само пепео, а од сласти вина, горчина.
Успели су, упркос свему.
Упркос њему.
Ипак, питао се шта ли ће будућност донети Србији, његовим друговима и, коначно, њему.
Осећао је, нису убили само једног лошег краља и његову омрзнуту жену.
За Србију се тад, те ноћи, окончала једна епоха, један век.
Не пре три године, када су пијанком дочекивали Нову годину, већ тад, те мајске ноћи.
Крв је текла.
Његова.
Драгина.
Александрова.
Крај епохе дошао је у хаосу и капетан Апис се питао какав је то нови век који им је стизао, а који је почео тако, у буци и крви.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.