Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Stefan Brezar
Kraj epohe
1.
Kraj epohe odigravao se onako kako je kapetan Apis i verovao da će se odigrati – u krvi, nasilju i haosu.
Znao je dobro da se novo ne može roditi bez smrti starog, da beskrvnih prevrata nema i da se na kraju sve svodi na krv… ali nije verovao da će krv, crvena krv koja obilno teče, biti njegova.
Ležao je, teško ranjen, u stražarskoj sobi i slušao kako se iznad njega traljavo odvija prevrat, nemoćan da učini išta više osim da bude tu i svojom krvlju obilno natapa postelju i pod.
Tri crvene rane zjapile su sa njegovog tela i pitao se, s hladnom rezignacijom, hoće li doživeti da vidi to novo doba, bez Obrenovića, čak i ako njegovi drugovi uspeju da nekako nađu i ubiju kralja i kraljicu, koji su se krili negde, u dvoru, kao miševi u rupi.
Srbija je bila na prekretnici, na razmeđi, i klatila se tamo-vamo… a on je znao da je on i samo on kriv za to.
Napravio je hiljadu samouverenih koraka i možda propao, na samom kraju.
Stegao je zube ne bi li se izborio s krikom koji je hteo da mu se otme sa usana.
Bio je kriv… a sve se činilo drugačije pre samo nekoliko kratkih sati.
2.
Kada se njegov glas te noći razlegao Oficirskim domom i presekao, kao mačem, svaki razgovor i utišao muziku, činilo mu se da sve ide kako treba i da se put, koji je bio započet pre tri godine, primiče kraju.
Njegovo „Gospodo, napred!” činilo mu se ne samo kao ratni poklič, već krik njegove volje, koja je u to gluvo doba dobila svoj najčistiji izraz u te dve reči koje su potresale još uvek uspavanu Srbiju, koja nije slutila je prevrat u vazduhu i koju je čekalo ubrzano buđenje.
Njegovi drugovi su ga verno sledili dok je izlazio iz Oficirskog doma i krupnim koracima hrlio ka dvoru, a kako su išli, tako je njegova grupa, njegov odred, postojano rastao, kao grudva koja, jednom puštena niz padinu, raste.
Ipak, u toj narastajućoj grupi ljudi znao je, on je bio najvažniji – duša i srce zavere.
Bio je zvezda te mračne, majske noći i njegovih dvadeset sedam drugova išli su za njim, prateći njegov sjaj, njegovu ideju i njegovu volju.
I zato je bilo bitno da on ne omane i ne pogreši – zbog sebe, a i zbog njih.
Ali nije se brinuo.
Verovao je, zaista verovao, da će sve teći po planu.
A počelo je po zlu, gotovo od samog početka.
Poručnik Petar Živković im je otvorio vrata i oni su ušli tiho u dvor – i to je bila poslednja stvar koja je išla po planu.
Vrata telefonske centrale, koja je trebalo da budu otvorena, bila su čvrsto zabravljena i nije bilo načina da se neopaženo otvore.
Nije dopustio da ih to omete – vrata su razneli dinamitom, a dežurni oficiri iza raznesenih vrata, probuđeni eksplozijom, bili su ubijeni.
Tihi ulazak u kraljevske odaje i svođenje žrtava na to dvoje omrznutih ljudi više nisu bili opcije, već samo brza i brutalna akcija.
A onda je on napravio glupost, zbog koje je možda sve propalo.
Po izlasku iz Arapskog salona, ugledao je čoveka, neznanca, kako trči hodnicima, u nameri da pobegne, i u tom trenu bio je uveren da je lično kralj, probuđen eksplozijom, odlučio da beži.
Iznad njega, u visini, čuli su se zvuci oficira koji su panično pretraživali dvor, lomljava nameštaja, bat čizama i glasovi koji su odisali panikom.
Bili su kao telo bez glave i, što ih je više slušao, to je manje verovao u uspeh i to da će se jedna epoha završiti te večeri.
Pojurio je, za tim neznancem, tim fantomom, odvojivši se od svojih sadrugova.
Želeo je da on uhvati kralja, da lično i jedino on spere svu ljagu za koju je verovao da su Obrenovići bacili na Srbiju.
Osećao se kao lovački hrt koji je naišao na svež trag i pratio ga je, uprkos svemu.
I od lovca je postao lovina.
Bolelo ga je to više no sve tri rane koje je zadobio.
Umesto na neznanca, naleteo je na dvojicu stražara i oni su, bez reči, zapucali na njega.
Ponovo mu se zamračilo u glavi.
Kuršumi su ga pogodili, vreli metal je prošao kroz njegove grudi i nogu i čudom nije umro na licu mesta… mada je možda i bilo bolje da je bilo tako i da su njegovi dušmani ciljali bolje.
Njegovi ljudi su se smesta pomeli i on je odbijao da ga sklone i previju, znajući da im je potreban tu gde jeste.
Neko vreme je pokušavao da, uprkos ranama, koordiniše njihove napore.
Naslonjen na zid, krvav, s revolverom spremnim da sebi samom prosvira mozak, slušao je o tome kako pretražuju sobu za sobom, ali nije mogao dugo da svoje ranjeno telo drži na nogama.
Na kraju su ga gotovo onesvešćenog doneli ovde, u stražarsku sobicu.
Kralja i kraljice nije bilo, a sa svakim minutom koji je proticao, njegova zvezda je bledela.
A s njom i sudbine svih onih koji su krenuli s njim u ovaj poduhvat.
Bio je umoran od svega, na ivici života i smrti.
Sumnjao je da bi imao snage da povuče oroz u slučaju da lojalni vojnici pokuljaju u dvor, a nije želeo da ga mrcvare.
Pa, opet, bio je spreman na svaku sudbinu.
Lica njegovih drugova su mu lebdela pred očima.
Hrabra, muška lica, osvetljena odlučnošću, lica koja će možda biti lica mrtvaca.
Možda će ih zavezati za kolac u jami, streljati i zatrpati, pošto ih pre toga ražaluju.
A možda ih blagoslovena sreća nagradi smrću pre te sramote.
Tu, na razmeđi vekova, uspeha i neuspeha, smrti i života, sve je bilo moguće.
Začuo je pucnje i krike negde u visini.
Nešto se dešavalo, ali nije mogao da proveri šta tačno.
Tek kad je čuo bat čizama kako se približavaju sobi u kojoj je ležao, shvatio je da će uskoro saznati na koju stranu je tas vage prevagnuo.
3.
Na kraju, sve se svede na krv.
Previjali su ga, raspravljajući da li će preživeti ili ne, ali njemu to nije bilo bitno.
Pričali su mu kako su pronašli bračni par Obrenović u tajnoj prostoriji u spavaćoj sobi, o lažnom obećanju kralju i o krvavom piru koji je potom usledio.
Njihova tela bila su prekrivena ranama, govorili su mu njegovi drugovi, i uskoro će dovedeni lekar izvesti autopsiju da bi potvrdio njihovu smrt.
Čopor pasa je konačno zario svoje zube u plen i nastavili su da ujedaju mnogo pošto je plen prestao da diše.
Pričali su, ali on ih većim delom nije slušao.
Bludeo je, daleko od bola i smrti, ka nedokučivoj budućnosti, koje niko od njih nije bio svestan.
Na kraju, od velike vatre ostane samo pepeo, a od slasti vina, gorčina.
Uspeli su, uprkos svemu.
Uprkos njemu.
Ipak, pitao se šta li će budućnost doneti Srbiji, njegovim drugovima i, konačno, njemu.
Osećao je, nisu ubili samo jednog lošeg kralja i njegovu omrznutu ženu.
Za Srbiju se tad, te noći, okončala jedna epoha, jedan vek.
Ne pre tri godine, kada su pijankom dočekivali Novu godinu, već tad, te majske noći.
Krv je tekla.
Njegova.
Dragina.
Aleksandrova.
Kraj epohe došao je u haosu i kapetan Apis se pitao kakav je to novi vek koji im je stizao, a koji je počeo tako, u buci i krvi.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.