Kosta Trifković rodio se u Novome Sadu 20. oktobra 1843. godine od roditelja Atanasija i Ane. Školovanje je započeo u mestu rođenja, gde je izučio osnovne škole i niže razrede gimnazijske, a u Vinkovcima je izučio peti i u Pešti šesti razred. Školovanje u Vinkovcima mora se pomenuti naročito, jer se u to doba učinio u životu Trifkovićevu prelom ili bar preokret, koji je u svakom slučaju imao znatnih posledica.
O tome kazuje sam Trifković ove interesne pojedinosti:
„Kako sam sve vreme u učenju i čitanju provodio, dogodi mi se jednom da mi apotekarov sin dade na čitanje jedan Karlenin roman. Tu je ta oštroumna Švetkinja neiskazano vešto i tako lepo mrnarski život ili, bolje reći, život jednoga mrnara opisala da mi se knjiga morala dopasti. Da predstavim kao što treba svoja tadašnja osećanja, moram kazati da sam upravo ludovao za morem i za brodom. Nadahnut opojnim duhom te knjige, vratim se u Novi Sad. No koliko mi je želja za morem velika bila, ne smedoh je ipak ocu saopštiti. Otac, i ne sanjajući o mrnarstvu, pošlje me u Peštu, u šestu školu. U toj težnji za morem prođe i ta godina, i ja se opet vrnem u Novi Sad. Baveći se kod kuće, dogodi se da je jednoga dana u gostioni sa mnom i s ocem večerao jedan poznanik, koji je baš toga dana iz Vlaške prispeo. Između ostaloga, povede se razgovor i o moru, i tada isti gospodin počne opisivati i hvaliti morski život tako da po njegovim rečima lepšeg života na svetu ne bi bilo. Od toga doba otac ne bi imao od mene mira. Svaki dan sam ga molio da me pusti na more, i premda me je on svakojakim načinom odvraćao, ipak najposle dobrota prema jedincu pobedi i on me posla na Rijeku da izučim nautiku. Moja radost sada ne da se iskazati. Moja razuzdana želja nije bila više sanjarija, jer će, evo, da se ispuni – ko sada sretniji od mene!”
Tako je Trifković po svršenom šestom razredu gimnazijskom prekinuo dalje učenje gimnazije i stupio u pomorsku školu. A kad je došao na Rijeku, „ni na što”, veli, „nisam pazio, jer mi je oko samo more tražilo. I našlo ga je brzo gde se vazdan pružilo prteći mirno teret silnih brodova na plećima svojim. Lepo li ga je tako videti, te srce zaigra čoveku u grudima – tek samo da nije toliko neverno!”
Sad je Trifković stupio u mrnarsku školu, koju je izučio za godinu dana, a potom je stupio na brod kao pripravnik. Brod je išao iz Trsta preko Krfa i Carigrada u Odesu. Taj put učini da se Trifković razuveri o poeziji pomorskoga života i da se vrati daljem školovanju. On ode do Carigrada i tu se oslobodi teškoga poziva mrnarskog, pa se u leto 1863. godine vrati preko Galca i Beograda u Novi Sad, a odatle ode opet na Rijeku, te tu za godinu dana svrši sedmi i osmi razred gimnazije. S jeseni 1864. započne učenje pravnih nauka u Požunu, a zatim ih produži i završi u Debrecinu i Kašavi 1867. godine.
O njegovoj službenoj karijeri kazuje nam novosadski list „Pozorište” 1875. ove pojedinosti: „Kao svršeni pravnik dođe g. 1867. u Peštu i postane kod peštanskog varoškog suda perovođ sudskih sednica. Godine 1868. ustanovi se u onda novoorganizovanom Magistratu novosadskom drugo podbeležničko zvanje. Kosta Trifković, koji odavno već beše sa nekadanjim svojim iluzijama prekinuo, nije više držao da ga budućnost čeka u širokom svetu, on je sada imao pred očima samo svoje rođeno mesto, i tako zaište raspisano podbeležničko zvanje, na koje ga novosadsko Varoško predstavništvo i izabere. Zbog izuzetnog stanja koje je malo zatim u ovoj varoši nastupilo morade se Magistrat i Varoško predstavništvo godine 1869. nanovo restaurisati. Pri toj restauraciji bude Trifković izabran za velikoga beležnika. Te iste godine ode u Peštu, te položi advokatski ispit, no službe varoške napuštati ne htede. Godine 1870. uprazni se mesto jednoga senatora, i Kosta Trifković bude sada na to mesto u kvalifikaciji referenta i prisednika varoškoga suda izabran. Tako je, pored svega toga što je bio mlad godinama, iz godine u godinu postupao. Sa senatorske pošte teško je već bilo dalje tako brzo postupiti, no Trifković je i dalje u životu napredovao. Godine 1871. postane mužem, a godinu dana zatim i ocem. Sreća njegova bila je sada na kulminaciji. Godine 1872. dođe nova organizacija sudova i municipija, i Trifković pri restauraciji varoškoj bude za varoškog fiškala izabran, a ujedno začne i kao privatan advokat raditi.”
Zadovoljan domaćom srećom i službeno-građanskim položajem, obrati Trifković svu pažnju književnom radu svome, te 1873. bude izabran za potpredsednika Matice srpske. Još mu je samo nedostajao književni list koji bi bio glasnik njegovih književnih radova i potreba, i on nastane, te se 1874. obnovi „Javor”, list koji je šesetih godina (1862) izlazio u Novom Sadu kratko vreme.
Taj oduševljeni književnik, iako još mlad čovek, bejaše odavno već počeo svoj literarni rad. Još iz gimnazijskih klupa kušaše on snagu svoju, izradivši tada, pored pesama, i tri mala dramata u stihovima, koje je ipak zadržao tek za sebe kao uspomenu na početak književnoga rada. „Iako na sebi nose početnički pečat, ipak nam ovi dramati svojim sklopom, svojim humorom i svojim tipovima pokazuju pisca koji će docnije svojom finom komikom šibati društvene mane. Ali od tih početaka pa do pravog Trifkovićevog dramatskoga rada protekao je priličan razmak vremena. Čini se da je Trifković vrlo teško stupio na javnost. Prvi put pojavio se u „Mladoj Srbadiji” 1870. godine, s jednom prevedenom pesmicom od Linga. Gotovo u isto doba preradio je s nemačkoga šaljivu igru „Milo za drago”. Ovo je prva šaljiva igra s kojom je Trifković izišao pred pozorišni svet.” Kad se pak godinu dana docnije (1871) prikazivala u Pančevu njegova prva oriđinalna šala „Čestitam”, otišao je u Pančevo da nepoznat bude svedok lepoga uspeha. Te je godine pozornica iznela i drugu šaljivu igru njegovu, i on tada stade živo i bez snebivanja raditi na dramskoj književnosti. Za četiri godine dao je siromašnoj dramskoj književnosti srpskoj dvanaest oriđinalnih ili prerađenih dramata. Oriđinalni su: „Čestitam”, „Školski nadzornik”, „Francusko-pruski rat”, „Ljubavno pismo”, „Na Badnji dan”, „Izbiračica” i „Mladost Dositija Obradovića”. Poslednji je komad u pet, pretposlednji u tri, a ostali u jednom činu. Prerađeni i posrbljeni su komadi: „Milo za drago”, „Ni brigeša”, „Mila”, „Pola vina, pola vode” i verovatno „Tera opoziciju” – svi u jednom činu.
„Još za života Trifkovićeva gotovo su svi njegovi dramati prikazani na našim glavnim pozornicama u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu. Odatle su se razneli po celom našem narodu, te nećemo preterati ako kažemo da nema znatnijeg srpskog mesta u kome nisu Trifkovićeve šaljive igre prikazane, bilo od pozorišnih, bilo od diletantskih družina. U ovome i jeste velika Trifkovićeva zasluga što je stvorio mali ali lepi srpski repertoar.”
Skoro polovinu njegovih dramata preveli su Slovenci na svoj jezik, a „Ljubavno pismo”, koje je nagradila i Matica srpska, prevedeno je i na madžarski. Jedan slovenački književni list veli tom prilikom: „Posebice pak moramo odobriti što je Dramsko društvo počelo prevoditi na slovenački lepe vesele igre, koje je srpski napisao pokojni Kosta Trifković, bez pogovora najbolji dramski pisac na slovenskom jugu.”
U tim rečima ima puno istine. „Imajući pred sobom okolinu i društvo, Trifković, obdaren retkim posmatralačkim darom, prikazivao nam je u svojim dramatima pojedine tipove iz društvenoga života našeg naroda na severu Save i Dunava. Iako u njegovim dramatima nema fabule koja vas interesuje, iako ne očekujete s nestrpljenjem kraj da vidite kako će se rešiti neka intriga ili neki događaj, opet vas dramat do kraja zanima i vi uživate u njemu. U tome se sastoji glavna veština piščeva. On je svoje osobe takvim životom zadahnuo da vas one same sobom zanimaju i zabavljaju. Vi ih volite i čisto vam se teško sa njima rastati, jer su vam kao neki stari znanci i prijatelji. Trifkovićeve šaljive igre, iako su u njima po prevashodstvu nacrtani srpski tipovi i srpsko društvo, imaju u sebi nečega kozmopolitskog. Ovo može biti da dolazi otuda što je Trifković te osobe uzimao iz današnjeg našeg društva i čuvao se prostih seljaka, iako se događaj po nekom dramatu zbiva na selu, a može biti da je tu imala blagotvorna uticaja i talijanska i francuska literatura. U tome se Trifković razlikuje i od Sterije i od komediografa posle njega, kojima je najmilije uzimati građu sa sela i praviti karikature. Pa ipak, iako su Trifkovićevi junaci i junakinje dobili malo spoljašnje strane uglađenosti, nisu prestali biti Srbi. Realizam koji veje kroza sve šaljive igre Trifkovićeve širi se do izvesnih granica, a one su toliko razmaknute koliko je potrebno da vidite i poznate ono što vam je doista potrebno. I pojedine osobe, iako ih ima tako mnogo iz najraznovrsnijega društva, sve su uljudne i uglađene. Nijedna ne prelazi granicu, nijedna nije takva da vam je njeno društvo dosadno, nesnosno ili da se stidite nje. U tim igrama nema velikih salona, nema prinčeva ni grofova, nema prostranih bašta ni vodoskoka. Sve je skromno i tiho, ali je sve puno draži i miline – sve vam to odaje oriđinalnost srpske društvene komedije. Ona nije velika, kao što ni naš narod nije ni kulturno ni brojno onako veliki kao što je, recimo, francuski narod. Zato ni Trifković nije ni srpski Molijer ni srpski Sardu, onako isto kao što ni Lazarević nije srpski Turgenjev, ili Branko srpski Hajne. Oni su samo Branko, Trifković i Lazarević; oni su čeda prilika našega naroda. Oni su srpski pisci koji u srpskoj književnosti, svaki u svojoj struci, stvara periodu. Trifković, ako i nije napisao nijednu veliku komediju koja bi imponovala svojim brojem osoba, svojim zapletom, svojim epizodama i svojim psihološkim razvitkom, stvorio je nekoliko šaljivih igara, od kojih bi, istina, poneka mogla biti epizoda u kakvoj velikoj komediji ili drami, i prvi je u vremenu našeg književnog preporoda pokazao kako treba pisati srpsku društvenu komediju. On je njen tvorac, iako je ona i pre njega imala svoga predstavnika u Steriji, ali je Sterija u isto vreme bio i predstavnik staroga pravca u književnosti” („Dramatski spisi K. Trifkovića”, predgovor D. Živaljevića, izdanje Srpske književne zadruge).
Iako je Trifković dramatski pisac – u prvom redu komediograf – ipak je radio i na drugim granama književnim. Njegove lirske pesme nisu još sakupljene; od pripovedaka je naštampao tri: u „Zastavi” i „Javoru”; a u „Zastavi” i „Pozorištu” pisao je nekoliko feljtona kao kritike društvenih navika i nekoliko prikaza pozorišnih.
Usred takvoga krasnog rada Trifković se razboli i zalud tražaše leka u Išlu i Neapolju. Vrativši se doma, očekivaše smrt. Na nekoliko dana pred smrt sedeo je sam u sobi za stolom i nožićem je parao, te je, kao u zanosu, izrezao nadgrobni spomenik sa žalosnom vrbom i natpisom: „Ovde leži Kosta Trifković”. Preminuo je 19. februara 1875.
Njegove dramatske spise izdala je Srpska književna zadruga, a spomenik je on sam sebi podigao tim radom koji mu je ime postavio na najsvetlije mesto u istoriji srpske drame.
Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX veka Andre Gavrilovića
Sva dela Koste Trifkovića koje je objavio Portalibris pogledajte OVDE.