Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
ЕЛЕМЕНТИ АУТОБИОГРАФСКОГ РОМАНА У АУТОБИОГРАФИЈИ
(РУШЕЊЕ ЖАНРОВСКИХ ОДРЕДНИЦА)
Те 1924. године, Бранислав Нушић се спремао да прослави двоструки јубилеј: шездесетогодишњицу живота и четрдесетогодишњицу књижевног рада. У исто време је гајио наду да ће јубилеј бити употпуњен још једним свечаним догађајем – да ће бити проглашен за члана Српске академије наука и уметности. У ишчекивању признања припремио је Аутобиографију, а свој књижевни подухват духовито је образложио већ на првим странама: „Како сваки академик мора да изради своју аутобиографију […] то сам одлучио да за времена приберем грађу за свој животопис […]. А што сам и поред тога написао ову књигу, то је само зато што сам њоме хтео да обележим шесетогодишњицу живота – да погледам чак далеку младост, најдрагоценији део живота.”[1]
Мада је инаугурација те године изостала, Аутобиографија је ипак угледала светлост дана. У издању Одбора за Нушићеву прославу објављена је као јубиларна књига (1864–1924).
И мада сам наслов говори једно, већина критичара се слаже да ово дело није класична аутобиографија, иако формалним одредницама упућује на мемоарски жанр.
На аутобиографски жанр упућује нас сам писац, и то не само насловом. Техником приповедања у првом лицу, писац сигнализира да је реч о документарном штиву у коме су исприповедани истинити догађаји из његовог живота. Приповедач производи „мерљиво дејство на ток догађаја”[2], те га можемо назвати и делатним приповедачем. Таква техника приповедања карактеристична је за мемоарски жанр. Догађаји у аутобиографским романима излагани су хронолошки, а таква хронологија постоји у Нушићевој Аутобиографији. Ту су изложене епизоде из живота славног комедиографа, али само оне које обухватају период од рођења до женидбе.
За аутобиографски роман карактеристично је субјективно виђење и вредновање догађаја, какво можемо пронаћи и у Аутобиографији. Наслов, хронологија излагања догађаја, приповедач, неки биографски подаци, исповедни тон, и још неке одреднице жанра, упућују нас на мемоарско штиво. Али ако се само мало загребе испод површине, схватићемо да су ове одреднице постављене да би биле нарушене.
РУШЕЊЕ ЖАНРОВСКИХ ОДРЕДНИЦА ПАРОДИРАЊЕМ
Аутобиографија почиње предговором. Излагање у овом уводном и оквирном делу већ на самом почетку руши илузију о неком истински озбиљном аутобиографском подухвату. Аутобиографија, у ствари, почиње ласцивном пишчевом досетком, како је предговор човековог живота тако интимне природе да о њему уопште не треба писати. У наставку предговора, писац шаљивим тоном образлаже да је прави мотив за писање биографије ишчекивање да буде проглашен за члана Српске академије наука и уметности. Већ на првој страни писац излаже подсмеху све које сујета нагони да остављају сведочанство о свом животу – пропале политичаре, прогнане владаре, бивше дворске даме, чланове Академија науке и уметности – па и самог себе. Пошто су му критичари често приписивали да је без духа и талента, Нушић подсмешљиво закључује да има квалификације за члана Академије, што га обавезује да на време прибере грађу за свој животопис. Неповерење према непоузданим биографима, креаторима нашминканих биографија, навело је писца да сам начини своју аутобиографију. Још један разлог зашто се латио писања биографије јесте жеља да се још једном осврне на све што је у животу проживео и искусио, али и да се свему томе насмеје у брк. Писац нам ставља до знања да ће нам свој аутопортрет приказати са једне шаљиве стране и већ на почетку нам окреће ону своју образину спадала и шаљивџије која се смехом бранила од живота. Прича ће бити исприповедана из перспективе онога Ја које је живот спознало једино црпећи снагу из сопственог смеха. Нушић нам приповеда користећи се властитим животом као поводом да пружи слику света у визури чудесног двогледа – двогледа који даје другачије виђење живота, људи и времена, онако како их је писац доживео и сагледао, исмејавши њихове мане и несвршености.
У поглављу „Од рођења до првог зуба” Нушић наставља да пародира жанр: „Мада је смрт једини и најпоузданији фактор у животу сваког човека, ипак пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са фактом. Морам се даље и ја измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем…”[3] Самосвесни приповедач[4] показује да је свестан жанровског хоризонта ишчекивања[5] када изјављује да прихвата хронолошко излагање догађаја, које овај жанр изискује. Тим потенцирањем како је све урадио у складу са очекивањима, мада против своје воље, писац уноси хумористички тон. Он се свесно поиграва са жанровским хоризонтом очекивања, карикира жанровске конвенције и пародира их.
Формално, дело је структурирано као аутобиографија, само што су жанровске конвенције унесене да би биле урушене пародирањем. Видимо да постоји хронолошки след догађаја из пишчевог живота. Аутобиографија је састављена од двадесет шест поглавља. Уоквирена је предговором и поговором. Остала поглавља су поређана хронолошки, и обухватају преломне тренутке пишчевог детињства и ране младости, све до ступања у брак. Хронологија заиста постоји, али аукторијални коментари разбијају илузију аутобиографског и уносе хумористички тон у приповедање. У пародирању жанра предговор има кључну улогу, јер се у њему пародира стил писања биографија и биографски жанр, а биографи се извргавају руглу. У „Неисписаној глави” поновљена је шаљива тврдња из „Предговора” како ће Аутобиографија бити прекинута када се у приповедању стигне до женидбе, јер после женидбе човек и нема аутобиографију: „Ја сам у предговору рекао да ћу своју аутобиографију завршити женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије, а ја нисам рад да пишем биографију”[6]. Писац дело приводи крају, враћајући га на почетак, на тренутак стварања дела, и у стилу самосвесног приповедача разоткрива публици свој стваралачки поступак. Али ту се прича не завршава.
Мада „Неисписана глава”, препуштена на милост и немилост биографу, сигнализира крај, писац се поиграва формалним жанровским одредницама и уноси још једно поглавље – „Поговор”. Потребу за још једним поглављем на духовити начин приписује бригом за очекивање читалачке публике, којој се директно и обраћа: „Јелте да вам изгледа као да није прави крај?”[7] Поштујући, наводно, формалне одреднице биографског жанра, писац обавештава: „Ја сам се некако већ измирио са оним што треба у последњој глави једне биографије написати…”[8] Писац подразумева да се биографија ваља завршити смрћу личности о којој говори, али уместо тужнога краја следи гротескно замишљени, фингирани интервју са мртвим писцем.
Да видимо како су се одржале друге конвенције аутобиографског жанра. Аутобиографска проза, као слика живота једне личности, јесте нефикционална проза која подразумева документарност и уношење тачних биографских података у дело. Упоређивање аутентичних биографских података из Нушићевог живота са подацима које је писац унео у роман, омогућиће нам да установимо да ли је, и у којој мери, Аутобиографија – аутобиографска.
НЕФИКЦИОНАЛНО – ФИКЦИОНАЛНО (аутентични биографски подаци и њихово уопштавање)
Нушић је у предговор унео тачан датум свог рођења: 8. октобар 1864. године. На истом месту наводи и погрешне тврдње неких биографа који су сматрали да се родио 1866. До тог податка су дошли на основу године у којој је завршио први разред гимназије – а то је 1878. С обзиром на то да је тада основно школовање трајало четири године, и рачунајући годину дана гимназије, биографи су дошли до закључка да се писац родио 1866. Али, иронично закључује Нушић, захваљујући доприносу једног професора, расветљена је мистерија око датума рођења, тако што је дотични професор установио да је писац три године похађао први разред гимназије. Нушић одмах затим збија шале на рачун свог датума рођења, бежећи од сувопарног излагања чињеница и набрајања датума. У шаљивом кључу релативизује аутобиографски документарни аспект приповедања и плете низ шаљивих досетки, примећујући да је те године преминуо и Вук Караџић: „Па ипак ме је та чудна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити Вук…”[9] И даље писац, духовито, на примеру свог животописа, илуструје конфузност и неспособност биографа. Они се, наиме, нису слагали ни око места Нушићевог рођења. Једни су тврдили да се родио у Београду, а други пак да је рођен у Смедереву. Узрок неспоразума је очево банкротство, које се одиграло баш у време рођења малог Алкибијада, па се цела породица из Београда морала одселити у Смедерево, што представља истинит биографски податак, додуше, дат у познатом пишчевом хумористичком стилу: „Наиме, мој отац је био имућан трговац у Београду и баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира, па покупи сву своју банкротску имовину – у коју сам и ја спадао, и пође у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити свом оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатог оца син и онда, када сам већ рођен, кад се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!”[10] Мада не даје тачан назив улице, Нушић наводи истинит податак да је кућа у којој је угледао светлост дана била у близини Саборне цркве, тј. на месту где је данас зграда Народне банке (на углу Кнез Лазареве и улице Седми јул).
Одмах се низом асоцијација рађају досетке и интерполирају хумореске на рачун биографа.
Они ће, наиме, генерацијама погрешно тумачити да је Нушић „ванбрачно дете из дивљег брака између гувернера Народне банке и портирове удовице”[11].
Када говори о датуму и месту рођења, Нушић не може а да се не дотакне и свога порекла. Истина је, што вели у Аутобиографији, да његов отац није носио своје презиме. Нушићевог оца усвојио је грчки трговац, и то презиме остало је у аманет и малом Алкибијаду. Оно чега нема у роману јесте прича о његовој баби, цинцарској лепотици Гочи, која је родила ванбрачно дете са арбанашким „качаком”. Гоча је убрзо напустила свој родни крај и отишла у Солун, одакле се вратила цинцарским караваном у Београд, где је малога Георгијаса, Нушићевог оца, усвојио цинцарски трговац.
Нушић помиње своју мајку, пореклом Српкињу, али по очевој страни никада није успео пронаћи корене, нити докучити своје право порекло. Једино је знао да је баба родом из околине Битоља. Док је био у дипломатској служби у Приштини, Нушић је детаљно пропутовао крај око Преспанског и Охридског језера, али својима није ушао у траг. Тако је на крају могао само духовито констатовати да је он: „персонификација балканске заједнице (…) и да није српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар, или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или не би ли се, субвениран од разних држава, крварио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет.”[12]
У стварности, Нушић није имао много разлога да се шали са чињеницом да није чисто српског порекла, јер је због тога често трпео подметања тзв. локалпатриота, тако да је трагање за пореклом била његова озбиљна преокупација. У записима Књиге прве нема шаљивог тона, али има одистинске емоције, резигнације и ламентирања над сопственом судбином: „Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени и арнаутскога и влашкога и српскога (…) Путовао сам по оним крајевима око Преспанског језера (…) Нисам никаквог трага нашао. Сада се та села манифестују као бугарска (…) српске патриоте на картама мажу та села српском бојом, а мене?”
После података везаних за годину и место рођења, Нушић је прешао на приповедање догађаја из периода раног детињства. Ако узмемо у обзир описе несташлука типичних за овај период детињства, од првог зуба до поласка у школу, унетих са претензијом да насмеју и забаве читаоца, онда видимо да тачних и прецизно датираних чињеница и нема у великом броју. Оно што је било од великог утицаја за будући животни позив Нушићев, писац је укратко поменуо, набрајајући игре којих се као дете играо. Као дечак, Нушић је био фасциниран позоришном трупом која је гостовала у Смедереву. По одласку трупа је оставила свој инвентар, реквизите и кулисе Нушићевом оцу, као залог за позајмицу. Нушић се са осталом децом могао сит наиграти позоришта, као што се у Аутобиографији помиње.
Из периода школовања, истинита је тврдња да је, као и други чланови његове породице, муку мучио са науком, али и да је понављао први разред гимназије. Остале догодовштине из ђачке клупе, духовите анегдоте, лапсуси и ђачки и професорски, вицеви и смешне сцене из учионице, подсећају на уобичајене дечје несташлуке и школске неприлике.
Што се љубавних епизода тиче, ниједна љубав описана у Аутобиографији не изгледа као одистински битна и озбиљна љубавна историја вредна помена. Љубавни живот се своди на набрајање смешних епизода – љубавних стереотипа и хуморно интонираних причица. Љубави, дате само у назнакама, у неколико црта су евоцирана бледа сећања, сувише банализована да би деловала као аутентичне приче. Своју праву судбинску љубав из младости, Милицу Терзибашић, која га је напустила пре него је отишао на робију, Нушић није ни поменуо, па ове баналне причице изгледају као подсмевања неозбиљним, несталним дечјим и младалачким љубавима.
Година 1887. била је преломна за младога писца. Због увредљиве, сатиричне песме на рачун краља Милана упућен је на издржавање двогодишње казне у пожаревачку тамницу. Овај догађај, недатиран, описан је укратко у поглављу „Тамница”. Он је посредно приказан преко дијалога са сецикесом и кроз размишљање о специфичној тамничкој визури света.
И последњи преломни битан догађај, подједнако важан и за самог писца и за судбину његове уметничке креације – Аутобиографије јесте, наравно, ступање у брачне воде. Тај весели догађај писац није детаљно описао. Он укратко каже: „Моја тринаеста љубав, то је моја жена”.[13] О својој законитој супрузи – Даринки Ђорђевић, писац више не каже ни реч. Он чак нигде не помиње њено име, и не прича ништа конкретно о њиховом заједничком животу. У роману нема ни помена о томе где и како су се упознали, нити када су се венчали. А било је то 5. VI 1893. године, у околини Битоља. Нушић је тих година обављао писарску дужност у српском конзулату.
Све што је рекао у поглављу Брак, односи се на његово мишљење о браку као институцији. Тај мали духовити трактат о браку, прожет небројеним шалама и досеткама, послужио му је да одјави своју аутобиографију и да још једном потврди своје уверење кроз опаску „да после женидбе човек нема аутобиографије”[14].
Из изложених чињеница закључујемо да биографских података нема у великом броју. То се односи на датуме, локације, имена људи и сл. Оквирно, Нушић је заиста користио своју животну причу, али њему је много важније од документарности било да насмеје и забави читаоца, да пласира успелу досетку, виц, анегдоту… Зато се око аутобиографских података увек плете низ шаљивих причица и хуморески које просто „прогутају” полазни догађај из живота писца. Нушић је чињенице властитог живота искористио да се, употребивши широки спектар комичних средстава, подсмехне свему што му је дошло под перо. То значи да је субјективност у приповедању, коју аутобиографија изискује, сачувана највише у критичком и подсмешљивом пишчевом ставу, док је остала садржина универзализована, што није одлика мемоарског жанра. Без ближих временских одредница, без локалитета, имена личности и савременика (сем ретко у анегдотама), уз епизодне типизиране јунаке, типизиране ситуације, стереотипне љубавне епизоде, Аутобиографија заиста више подсећа на „метафору живота” него на приватну исповест. Нушић је универзализовао своју причу, тако што је, сликајући свој живот, сликао „митско златно време” детињства и младости, којег се свако од нас са носталгијом сећа. А искуства су нам свима слична: дечје игре, несташлуци, школске муке, прва заљубљивања…
Ипак, аутобиографско није само повод за шаљиво сликање „митског златног времена” већ је такође полазиште за свеобухватну критику стварности. Видели смо већ на почетку како писац није имао намеру да остане на бенигном хумору. Критика биографија и биографа је само почетак. Писац је у широком замаху, преко причица и епизода свога живота, извргао руглу све друштвене појаве, институције, цело своје доба и савременике.
[1] Бранислав Нушић, Аутобиографија, Новинско-издавачко предузеће Јеж, Београд, 1963. стр. 1.
[2] Вејн Бут, Реторика прозе, Нолит, Београд, 1976, стр. 172.
[3] Исто, стр. 12.
[4] Вејн Бут, Реторика прозе, Нолит, Београд, 1976, стр. 172.
[5] Новица Петковић, Огледи из српске поетике – О класификацији и природи књижевних текстова, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990, стр. 24.
[6] Бранислав Нушић, Аутобиографија, Новинско-издавачко предузеће Јеж, Београд, 1963. стр. 234.
[7] Исто, стр. 235.
[8] Исто.
[9] Исто, стр. 13.
[10] Исто, стр. 14.
[11] Исто, стр. 15.
[12] Исто, стр. 13.
[13] Исто, стр. 225.
[14] Исто, стр. 235.
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.