Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
ELEMENTI AUTOBIOGRAFSKOG ROMANA U AUTOBIOGRAFIJI
(RUŠENJE ŽANROVSKIH ODREDNICA)
Te 1924. godine, Branislav Nušić se spremao da proslavi dvostruki jubilej: šezdesetogodišnjicu života i četrdesetogodišnjicu književnog rada. U isto vreme je gajio nadu da će jubilej biti upotpunjen još jednim svečanim događajem – da će biti proglašen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U iščekivanju priznanja pripremio je Autobiografiju, a svoj književni poduhvat duhovito je obrazložio već na prvim stranama: „Kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju […] to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis […]. A što sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato što sam njome hteo da obeležim šesetogodišnjicu života – da pogledam čak daleku mladost, najdragoceniji deo života.”[1]
Mada je inauguracija te godine izostala, Autobiografija je ipak ugledala svetlost dana. U izdanju Odbora za Nušićevu proslavu objavljena je kao jubilarna knjiga (1864–1924).
I mada sam naslov govori jedno, većina kritičara se slaže da ovo delo nije klasična autobiografija, iako formalnim odrednicama upućuje na memoarski žanr.
Na autobiografski žanr upućuje nas sam pisac, i to ne samo naslovom. Tehnikom pripovedanja u prvom licu, pisac signalizira da je reč o dokumentarnom štivu u kome su ispripovedani istiniti događaji iz njegovog života. Pripovedač proizvodi „merljivo dejstvo na tok događaja”[2], te ga možemo nazvati i delatnim pripovedačem. Takva tehnika pripovedanja karakteristična je za memoarski žanr. Događaji u autobiografskim romanima izlagani su hronološki, a takva hronologija postoji u Nušićevoj Autobiografiji. Tu su izložene epizode iz života slavnog komediografa, ali samo one koje obuhvataju period od rođenja do ženidbe.
Za autobiografski roman karakteristično je subjektivno viđenje i vrednovanje događaja, kakvo možemo pronaći i u Autobiografiji. Naslov, hronologija izlaganja događaja, pripovedač, neki biografski podaci, ispovedni ton, i još neke odrednice žanra, upućuju nas na memoarsko štivo. Ali ako se samo malo zagrebe ispod površine, shvatićemo da su ove odrednice postavljene da bi bile narušene.
RUŠENJE ŽANROVSKIH ODREDNICA PARODIRANJEM
Autobiografija počinje predgovorom. Izlaganje u ovom uvodnom i okvirnom delu već na samom početku ruši iluziju o nekom istinski ozbiljnom autobiografskom poduhvatu. Autobiografija, u stvari, počinje lascivnom piščevom dosetkom, kako je predgovor čovekovog života tako intimne prirode da o njemu uopšte ne treba pisati. U nastavku predgovora, pisac šaljivim tonom obrazlaže da je pravi motiv za pisanje biografije iščekivanje da bude proglašen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Već na prvoj strani pisac izlaže podsmehu sve koje sujeta nagoni da ostavljaju svedočanstvo o svom životu – propale političare, prognane vladare, bivše dvorske dame, članove Akademija nauke i umetnosti – pa i samog sebe. Pošto su mu kritičari često pripisivali da je bez duha i talenta, Nušić podsmešljivo zaključuje da ima kvalifikacije za člana Akademije, što ga obavezuje da na vreme pribere građu za svoj životopis. Nepoverenje prema nepouzdanim biografima, kreatorima našminkanih biografija, navelo je pisca da sam načini svoju autobiografiju. Još jedan razlog zašto se latio pisanja biografije jeste želja da se još jednom osvrne na sve što je u životu proživeo i iskusio, ali i da se svemu tome nasmeje u brk. Pisac nam stavlja do znanja da će nam svoj autoportret prikazati sa jedne šaljive strane i već na početku nam okreće onu svoju obrazinu spadala i šaljivdžije koja se smehom branila od života. Priča će biti ispripovedana iz perspektive onoga Ja koje je život spoznalo jedino crpeći snagu iz sopstvenog smeha. Nušić nam pripoveda koristeći se vlastitim životom kao povodom da pruži sliku sveta u vizuri čudesnog dvogleda – dvogleda koji daje drugačije viđenje života, ljudi i vremena, onako kako ih je pisac doživeo i sagledao, ismejavši njihove mane i nesvršenosti.
U poglavlju „Od rođenja do prvog zuba” Nušić nastavlja da parodira žanr: „Mada je smrt jedini i najpouzdaniji faktor u životu svakog čoveka, ipak pišući autobiografiju, svako obično izbegava da počne sa faktom. Moram se dalje i ja izmiriti sa tim već usvojenim načinom pisanja i početi sa rođenjem…”[3] Samosvesni pripovedač[4] pokazuje da je svestan žanrovskog horizonta iščekivanja[5] kada izjavljuje da prihvata hronološko izlaganje događaja, koje ovaj žanr iziskuje. Tim potenciranjem kako je sve uradio u skladu sa očekivanjima, mada protiv svoje volje, pisac unosi humoristički ton. On se svesno poigrava sa žanrovskim horizontom očekivanja, karikira žanrovske konvencije i parodira ih.
Formalno, delo je strukturirano kao autobiografija, samo što su žanrovske konvencije unesene da bi bile urušene parodiranjem. Vidimo da postoji hronološki sled događaja iz piščevog života. Autobiografija je sastavljena od dvadeset šest poglavlja. Uokvirena je predgovorom i pogovorom. Ostala poglavlja su poređana hronološki, i obuhvataju prelomne trenutke piščevog detinjstva i rane mladosti, sve do stupanja u brak. Hronologija zaista postoji, ali auktorijalni komentari razbijaju iluziju autobiografskog i unose humoristički ton u pripovedanje. U parodiranju žanra predgovor ima ključnu ulogu, jer se u njemu parodira stil pisanja biografija i biografski žanr, a biografi se izvrgavaju ruglu. U „Neispisanoj glavi” ponovljena je šaljiva tvrdnja iz „Predgovora” kako će Autobiografija biti prekinuta kada se u pripovedanju stigne do ženidbe, jer posle ženidbe čovek i nema autobiografiju: „Ja sam u predgovoru rekao da ću svoju autobiografiju završiti ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije, a ja nisam rad da pišem biografiju”[6]. Pisac delo privodi kraju, vraćajući ga na početak, na trenutak stvaranja dela, i u stilu samosvesnog pripovedača razotkriva publici svoj stvaralački postupak. Ali tu se priča ne završava.
Mada „Neispisana glava”, prepuštena na milost i nemilost biografu, signalizira kraj, pisac se poigrava formalnim žanrovskim odrednicama i unosi još jedno poglavlje – „Pogovor”. Potrebu za još jednim poglavljem na duhoviti način pripisuje brigom za očekivanje čitalačke publike, kojoj se direktno i obraća: „Jelte da vam izgleda kao da nije pravi kraj?”[7] Poštujući, navodno, formalne odrednice biografskog žanra, pisac obaveštava: „Ja sam se nekako već izmirio sa onim što treba u poslednjoj glavi jedne biografije napisati…”[8] Pisac podrazumeva da se biografija valja završiti smrću ličnosti o kojoj govori, ali umesto tužnoga kraja sledi groteskno zamišljeni, fingirani intervju sa mrtvim piscem.
Da vidimo kako su se održale druge konvencije autobiografskog žanra. Autobiografska proza, kao slika života jedne ličnosti, jeste nefikcionalna proza koja podrazumeva dokumentarnost i unošenje tačnih biografskih podataka u delo. Upoređivanje autentičnih biografskih podataka iz Nušićevog života sa podacima koje je pisac uneo u roman, omogućiće nam da ustanovimo da li je, i u kojoj meri, Autobiografija – autobiografska.
NEFIKCIONALNO – FIKCIONALNO (autentični biografski podaci i njihovo uopštavanje)
Nušić je u predgovor uneo tačan datum svog rođenja: 8. oktobar 1864. godine. Na istom mestu navodi i pogrešne tvrdnje nekih biografa koji su smatrali da se rodio 1866. Do tog podatka su došli na osnovu godine u kojoj je završio prvi razred gimnazije – a to je 1878. S obzirom na to da je tada osnovno školovanje trajalo četiri godine, i računajući godinu dana gimnazije, biografi su došli do zaključka da se pisac rodio 1866. Ali, ironično zaključuje Nušić, zahvaljujući doprinosu jednog profesora, rasvetljena je misterija oko datuma rođenja, tako što je dotični profesor ustanovio da je pisac tri godine pohađao prvi razred gimnazije. Nušić odmah zatim zbija šale na račun svog datuma rođenja, bežeći od suvoparnog izlaganja činjenica i nabrajanja datuma. U šaljivom ključu relativizuje autobiografski dokumentarni aspekt pripovedanja i plete niz šaljivih dosetki, primećujući da je te godine preminuo i Vuk Karadžić: „Pa ipak me je ta čudna veza između mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam u mladosti čeznuo za tim da mi ko prebije nogu, smatrajući da je dovoljno biti ćopav pa biti Vuk…”[9] I dalje pisac, duhovito, na primeru svog životopisa, ilustruje konfuznost i nesposobnost biografa. Oni se, naime, nisu slagali ni oko mesta Nušićevog rođenja. Jedni su tvrdili da se rodio u Beogradu, a drugi pak da je rođen u Smederevu. Uzrok nesporazuma je očevo bankrotstvo, koje se odigralo baš u vreme rođenja malog Alkibijada, pa se cela porodica iz Beograda morala odseliti u Smederevo, što predstavlja istinit biografski podatak, doduše, dat u poznatom piščevom humorističkom stilu: „Naime, moj otac je bio imućan trgovac u Beogradu i baš kad sam ja trebao da se rodim, on bankrotira, pa pokupi svu svoju bankrotsku imovinu – u koju sam i ja spadao, i pođe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti svom ocu. Naterati me da se rodim pod pretpostavkom da sam bogatog oca sin i onda, kada sam već rođen, kad se već ne može natrag, staviti me pred fakat da sam puki siromah!”[10] Mada ne daje tačan naziv ulice, Nušić navodi istinit podatak da je kuća u kojoj je ugledao svetlost dana bila u blizini Saborne crkve, tj. na mestu gde je danas zgrada Narodne banke (na uglu Knez Lazareve i ulice Sedmi jul).
Odmah se nizom asocijacija rađaju dosetke i interpoliraju humoreske na račun biografa.
Oni će, naime, generacijama pogrešno tumačiti da je Nušić „vanbračno dete iz divljeg braka između guvernera Narodne banke i portirove udovice”[11].
Kada govori o datumu i mestu rođenja, Nušić ne može a da se ne dotakne i svoga porekla. Istina je, što veli u Autobiografiji, da njegov otac nije nosio svoje prezime. Nušićevog oca usvojio je grčki trgovac, i to prezime ostalo je u amanet i malom Alkibijadu. Ono čega nema u romanu jeste priča o njegovoj babi, cincarskoj lepotici Goči, koja je rodila vanbračno dete sa arbanaškim „kačakom”. Goča je ubrzo napustila svoj rodni kraj i otišla u Solun, odakle se vratila cincarskim karavanom u Beograd, gde je maloga Georgijasa, Nušićevog oca, usvojio cincarski trgovac.
Nušić pominje svoju majku, poreklom Srpkinju, ali po očevoj strani nikada nije uspeo pronaći korene, niti dokučiti svoje pravo poreklo. Jedino je znao da je baba rodom iz okoline Bitolja. Dok je bio u diplomatskoj službi u Prištini, Nušić je detaljno proputovao kraj oko Prespanskog i Ohridskog jezera, ali svojima nije ušao u trag. Tako je na kraju mogao samo duhovito konstatovati da je on: „personifikacija balkanske zajednice (…) i da nije srpska narodnost bila ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao grčki ministar, ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim banjama novac matorih francuskih udovica, ili ne bi li se, subveniran od raznih država, krvario po planinama kao šef albanskih bandita, očekujući zgodan trenutak da od svoje hajdučke čete obrazujem ministarski savet.”[12]
U stvarnosti, Nušić nije imao mnogo razloga da se šali sa činjenicom da nije čisto srpskog porekla, jer je zbog toga često trpeo podmetanja tzv. lokalpatriota, tako da je traganje za poreklom bila njegova ozbiljna preokupacija. U zapisima Knjige prve nema šaljivog tona, ali ima odistinske emocije, rezignacije i lamentiranja nad sopstvenom sudbinom: „Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni i arnautskoga i vlaškoga i srpskoga (…) Putovao sam po onim krajevima oko Prespanskog jezera (…) Nisam nikakvog traga našao. Sada se ta sela manifestuju kao bugarska (…) srpske patriote na kartama mažu ta sela srpskom bojom, a mene?”
Posle podataka vezanih za godinu i mesto rođenja, Nušić je prešao na pripovedanje događaja iz perioda ranog detinjstva. Ako uzmemo u obzir opise nestašluka tipičnih za ovaj period detinjstva, od prvog zuba do polaska u školu, unetih sa pretenzijom da nasmeju i zabave čitaoca, onda vidimo da tačnih i precizno datiranih činjenica i nema u velikom broju. Ono što je bilo od velikog uticaja za budući životni poziv Nušićev, pisac je ukratko pomenuo, nabrajajući igre kojih se kao dete igrao. Kao dečak, Nušić je bio fasciniran pozorišnom trupom koja je gostovala u Smederevu. Po odlasku trupa je ostavila svoj inventar, rekvizite i kulise Nušićevom ocu, kao zalog za pozajmicu. Nušić se sa ostalom decom mogao sit naigrati pozorišta, kao što se u Autobiografiji pominje.
Iz perioda školovanja, istinita je tvrdnja da je, kao i drugi članovi njegove porodice, muku mučio sa naukom, ali i da je ponavljao prvi razred gimnazije. Ostale dogodovštine iz đačke klupe, duhovite anegdote, lapsusi i đački i profesorski, vicevi i smešne scene iz učionice, podsećaju na uobičajene dečje nestašluke i školske neprilike.
Što se ljubavnih epizoda tiče, nijedna ljubav opisana u Autobiografiji ne izgleda kao odistinski bitna i ozbiljna ljubavna istorija vredna pomena. Ljubavni život se svodi na nabrajanje smešnih epizoda – ljubavnih stereotipa i humorno intoniranih pričica. Ljubavi, date samo u naznakama, u nekoliko crta su evocirana bleda sećanja, suviše banalizovana da bi delovala kao autentične priče. Svoju pravu sudbinsku ljubav iz mladosti, Milicu Terzibašić, koja ga je napustila pre nego je otišao na robiju, Nušić nije ni pomenuo, pa ove banalne pričice izgledaju kao podsmevanja neozbiljnim, nestalnim dečjim i mladalačkim ljubavima.
Godina 1887. bila je prelomna za mladoga pisca. Zbog uvredljive, satirične pesme na račun kralja Milana upućen je na izdržavanje dvogodišnje kazne u požarevačku tamnicu. Ovaj događaj, nedatiran, opisan je ukratko u poglavlju „Tamnica”. On je posredno prikazan preko dijaloga sa secikesom i kroz razmišljanje o specifičnoj tamničkoj vizuri sveta.
I poslednji prelomni bitan događaj, podjednako važan i za samog pisca i za sudbinu njegove umetničke kreacije – Autobiografije jeste, naravno, stupanje u bračne vode. Taj veseli događaj pisac nije detaljno opisao. On ukratko kaže: „Moja trinaesta ljubav, to je moja žena”.[13] O svojoj zakonitoj supruzi – Darinki Đorđević, pisac više ne kaže ni reč. On čak nigde ne pominje njeno ime, i ne priča ništa konkretno o njihovom zajedničkom životu. U romanu nema ni pomena o tome gde i kako su se upoznali, niti kada su se venčali. A bilo je to 5. VI 1893. godine, u okolini Bitolja. Nušić je tih godina obavljao pisarsku dužnost u srpskom konzulatu.
Sve što je rekao u poglavlju Brak, odnosi se na njegovo mišljenje o braku kao instituciji. Taj mali duhoviti traktat o braku, prožet nebrojenim šalama i dosetkama, poslužio mu je da odjavi svoju autobiografiju i da još jednom potvrdi svoje uverenje kroz opasku „da posle ženidbe čovek nema autobiografije”[14].
Iz izloženih činjenica zaključujemo da biografskih podataka nema u velikom broju. To se odnosi na datume, lokacije, imena ljudi i sl. Okvirno, Nušić je zaista koristio svoju životnu priču, ali njemu je mnogo važnije od dokumentarnosti bilo da nasmeje i zabavi čitaoca, da plasira uspelu dosetku, vic, anegdotu… Zato se oko autobiografskih podataka uvek plete niz šaljivih pričica i humoreski koje prosto „progutaju” polazni događaj iz života pisca. Nušić je činjenice vlastitog života iskoristio da se, upotrebivši široki spektar komičnih sredstava, podsmehne svemu što mu je došlo pod pero. To znači da je subjektivnost u pripovedanju, koju autobiografija iziskuje, sačuvana najviše u kritičkom i podsmešljivom piščevom stavu, dok je ostala sadržina univerzalizovana, što nije odlika memoarskog žanra. Bez bližih vremenskih odrednica, bez lokaliteta, imena ličnosti i savremenika (sem retko u anegdotama), uz epizodne tipizirane junake, tipizirane situacije, stereotipne ljubavne epizode, Autobiografija zaista više podseća na „metaforu života” nego na privatnu ispovest. Nušić je univerzalizovao svoju priču, tako što je, slikajući svoj život, slikao „mitsko zlatno vreme” detinjstva i mladosti, kojeg se svako od nas sa nostalgijom seća. A iskustva su nam svima slična: dečje igre, nestašluci, školske muke, prva zaljubljivanja…
Ipak, autobiografsko nije samo povod za šaljivo slikanje „mitskog zlatnog vremena” već je takođe polazište za sveobuhvatnu kritiku stvarnosti. Videli smo već na početku kako pisac nije imao nameru da ostane na benignom humoru. Kritika biografija i biografa je samo početak. Pisac je u širokom zamahu, preko pričica i epizoda svoga života, izvrgao ruglu sve društvene pojave, institucije, celo svoje doba i savremenike.
[1] Branislav Nušić, Autobiografija, Novinsko-izdavačko preduzeće Jež, Beograd, 1963. str. 1.
[2] Vejn But, Retorika proze, Nolit, Beograd, 1976, str. 172.
[3] Isto, str. 12.
[4] Vejn But, Retorika proze, Nolit, Beograd, 1976, str. 172.
[5] Novica Petković, Ogledi iz srpske poetike – O klasifikaciji i prirodi književnih tekstova, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990, str. 24.
[6] Branislav Nušić, Autobiografija, Novinsko-izdavačko preduzeće Jež, Beograd, 1963. str. 234.
[7] Isto, str. 235.
[8] Isto.
[9] Isto, str. 13.
[10] Isto, str. 14.
[11] Isto, str. 15.
[12] Isto, str. 13.
[13] Isto, str. 225.
[14] Isto, str. 235.
Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.