Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

КЊИЖЕВНИ СПИСИ Милана Савића: Занимљиво сведочанство о једном времену

Приче о животима и стваралаштву три књижевника сабране у Књижевним списима Милана Савића доносе врло свеже и нове увиде у културни живот Срба крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Књижевни списи сабирају три рада Милана Савића различита по замисли, захвату и обиму – од пригодног, еулошког говора посвећеног Ники Максимовићу, преко студије о песништву Стевана Каћанског, до озбиљне и свеобухватне књиге о Лази Костићу, која се у једнакој мери бави биографијом славног песника као и критичким освртом на његово дело у целини.

Милан Савић не само што је био савременик тројице књижевника о којима пише већ их је познавао, са њима сарађивао и, у случају Лазе Костића, био врло близак и интиман пријатељ. У том светлу, осврт на њихове животе добија не само на аутентичности и мемоарском призвуку већ Савић ове критике даје из врло личне перспективе и са намером да одбрани не само књижевни рад ових прегалаца од некада оштре, паушалне или неправедне критике већ и да их установи као јасан канон српске књижевности.

Лаза КостићУ поговору књиге о Лази Костићу налазимо врло вредан осврт на сопствени метод:

Поред мога искуства, дружећи се с Лазом толико година, држао сам се и оног што сам од поузданих људи чуо, а нарочито оног што је Лаза сам о себи у својим писмима, списима и песмама навео. С његовим књижевним радом поступао сам према мојим личним утисцима и убеђењима. Разуме се да износим и оно што су други о њему и његову раду писали, било повољно, било неповољно. А и ту сам износио мишљења озбиљних људи.

Стилски посматрано, Милан Савић је врло јасан и прецизан у својим разматрањима, прошаран анегдотама, поткрепљен писмима и другом документарном грађом, полемички настројен према именованим, али често и само наговештеним „непријатељима” на критичкој књижевној сцени. Књижевне списе краси управо овај стил, необична мешавина научног, критичког и мемоарског писања која се врло природно и лако чита; данашњем читаоцу доноси и врло занимљиве увиде и расветљења неких чувених случајева или скандала у којима Савић има потребу да разјасни или одбрани књижевнике, да њихове поступке образложи и да, на крају крајева, стекнемо утисак о човеку иза песника.  

На пример, говорећи о школовању и развитку Лазе Костића, наилазимо на следећу анегдоту:

Године 1866, кад постаде доктор права, изабран је за наставника у новосадској Гимназији. Предавао је латински, немачки и – ботанику. Кад су наставници делили предмете, није се нашао стручњак за ботанику. Тада рече Лаза: „Кад се већ мора неко бламирати, могу и ја”, па се прими тога предмета. Ал’ се Лаза није бламирао. Он је већ из гимназије донео поприличног знања, а и спремао се. Био је добар предавач, само не и тачан. Уместо у 1/4 улазио је у 3/4 којег часа у разред и остао тако у њему свега четврт сата, јер из разреда је излазио врло тачно и савесно.

Гроб Стевана Каћанског у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу

Књижевни списи Милана Савића представљају и један фактографски опис времена и прилика у Војводини током друге половине деветнаестог века, периода који је означен политичком борбом за српску државу, која ће бити окончана тек великом победом у Првом светском рату. Књижевни и културни делатници били су у том периоду неодвојиви од политичког ангажмана, често цензурисани, склањани или чак затварани због својег родољубља и националних идеја. И Лаза Костић, и Каћански, и Ника Максимовић разматрају се и са становишта политичких идеја и доприноса националним интересима.

Своју књигу о Лази Костићу Милан Савић завршиће речима:

Овај рад, који сам започео у наше тамне и очајне дане, свршавам у наше светле и срећне дане. Богу хвала и неодољивој храбрости српске војске! Ја с мирном душом могу, већ дубоко у зимње доба мога живота, погледати у српску будућност и захвално склопити очи, кад сам на јави видео чему сам се једва у својим сновима могао надати.

На крају, вредно је поменути и то да Милан Савић, пишући о својим савременицима и процењујући њихов рад пише и о својим начелима, ставовима и свом погледу на различите проблеме: од друштвених тема као што је немаштина позоришта, преко хладноће или хостилности аустроугарских власти према српском питању, све до разматрања животних навика у јелу и пићу, веселих друштава, дамских салона и покојег скандала, сломљеног срца или описа чистог обешењаштва.

Књижевни списи Милана Савића много су више од критике стваралаштва Лазе Костића, Стевана Каћанског или Нике Максимовића: они су духовито, занимљиво сведочанство о једном времену, специфичном географском простору Војводине, те једној књижевној, друштвеној и политичкој сцени која се данас с пуним правом сматра прекретничком у нашој историји.

 

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате књижевне студије и критике, као што су: Моје симпатије Марка Цара, Позоришне критике Милана Грола, Књижевне критике Љубомира Недића, Чланци и предавања Богдана Поповића и многе друге.

Сва дела Милана Савића можете видети ОВДЕ, а књигу Књижевни списи ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу