Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Душан Милијић
Књига из 1912. године
Спазим код уличног продавца књига једно издање старо преко сто година. Његошеве песме. Одлично, баш треба да пишем семинарски рад о песми „Ноћ скупља вијека”.
Погледам садржај, ето је на 185. страни. Купујем, иако сам у библиотеци већ нашао неке новије збирке. Куцам, цитирам, наводим литературу, смишљам и неке своје закључке, али нешто ми се не уклапа.
Свуда пише да је песму „Ноћ скупља вијека” открио Павле Поповић у Јавној библиотеци у Петрограду и да је, на основу Поповићевог преписа, песма први пут објављена у сарајевском часопису „Босанска вила” 1913. године. А збирка коју сам купио одштампана је 1912. године.
Опет проверавам да се нисам преварио, али нисам – заиста је у њој „Ноћ скупља вијека”, баш на основу преписа Павла Поповића, тако је навео… Ко је навео? Гледам насловну страну. Пише да је збирку приредио Милан Решетар. Ко је он? Тражим по интернету.
Филолог рођен у Дубровнику, Србин католичке вере, приредио десет издања „Горског вијенца”, предавао славистику у Бечу, потом у Загребу, умро у Фиренци.
Сетим се, спомињао га је професор Максимовић на својим предавањима. То ме је подсетило да погледам и Максимовићев оглед о сусретима Матије Бана с Његошем, можда и тамо пронађем нешто што ће ми бити од користи. Не могу а да се не насмејем кад прочитам да је име Матије Бана релативно мало познато упркос томе што је послужило за назив – београдског насеља. Помиње се у Максимовићем огледу и „Ноћ скупља вијека”, пише да је Бан мислио како је дотична песма заувек уништена, но да је ипак пронађена и објављена – 1913. године.
Да није збирка из 1912. неко апокрифно издање, па да је зато сви прескачу?
Претражујем даље. Најзад спазим. Једино у студији професора Маројевића стоји како је песма први пут објављена 1912, па следи тачан назив збирке. Упоређујем, све је доследно наведено.
Не часим ни часа, шаљем професору Маројевићу поруку преко мејл адресе која пише у фусноти испод имена аутора текста.
Ускоро је стигао одговор:
Поштовани колега,
Најприје Вам морам одати признање јер сте један од ријетких који је запазио недосљедност која се провлачи већ скоро сто година. Да бисте јасније сагледали како је дошло до тога да прво објављивање Његошеве „пјесме над пјесмама” буде потпуно занемарено, шаљем Вам препис једног писма што сам пронашао у заоставштини професора Радована Лалића, на чије сте име наишли ако сте у рукама имали критичко издање Његошевих пјесама. Писмо није потписано, из разлога који ће Вам сигурно бити јасни кад га у цјелини прочитате:
Друже Лалићу,
Већ се годинама, у сваком новом издању песама Петра Другог Петровића Његоша које ви приређујете, почев од 1953, провлачи један погрешан податак: да је песма „Ноћ скупља вијека” први пут одштампана 1913, у часопису „Босанска вила”. Да ли је могуће да дотичну песму нисте запазили у збирци Његошевих песама коју је приредио Милан Решетар, а која је објављена 1912. године? Ову сте збирку свакако видели јер је ионако више пута помињете у коментарима, али не и уз песму „Ноћ скупља вијека”, чиме нисте толико наудили Његошу колико сте наудили Милану Решетару, врсном филологу чије се име и дело ионако све мање помињу како године одмичу. Ипак, Ви нисте први који је направио ову грешку. Сигуран сам да сте се, припремајући своје прво издање Његошевих песама, служили издањем које је 1935. приредио Данило Вушовић, мој пријатељ и исписник, иначе врсни, али нажалост, прерано преминули филолог. И он је за песму „Ноћ скупља вијека” навео да је први пут објављена у „Босанској вили” 1913. године. Убрзо је, међутим, добио писмо написано руком Милана Решетара. То писмо још чувам, а нашао сам га међу хартијама у Вушовићевој радној соби. Преписујем цео текст:
Млади колега Вушовићу,
Уз признање на марљивом уређивању цјелокупнијех Његошевијех дјела, која су и овдје, у Загребу, сасвијем добро примљена онако како су, вјерујем, примљена у Биограду и свугдје у југославенскијем крајевима, морам Вам скренути пажњу на једну грешку, тим прије што сам јој и особно придонио. У својему издању Његошевијех дјела 1927. навео сам да је пријепис пјесме „Ноћ скупља вијека” начинио у Петрограду господин Павле Поповић, са хартије што је нашао у архиву Јегора Петровича Коваљевскога, те да је пјесму Поповић и објавио у „Босанској вили” за 1913. годину. И то јесте тачно, тако се одиста десило. Међутим, ја нигдје нијесам рекао да је пјесма тада први пут наштампана. А Ви сте, напротив, у својему издању навели да је то било њезино прво штампање. Први је пут, међутим, пјесма објављена у зборнику Његошевијех пјесама 1912, у издању Српске књижевне задруге. Да бисте видјели како је дошло до тога, наводим Вам овдје писмо што ми је господин Поповић, заједно са својијем пријеписом пјесме, послао у Беч, гдје сам тада живио:
Драги Милане,
Веома ми је драго што си прихватио мој предлог да уредиш Задругино издање сабраних песама Петра Другог Његоша. Као што и сâм знаш, одавно се нагађа да је од владике морала остати и нека љубавна песма. Бавећи се у Петрограду и претражујући архиве у Императорској јавној библиотеци, наишао сам на рукописе дипломате Ј. П. Коваљевскога, који је боравио у Црној Гори за владичина живота, а и доцније, о чему је и писао у својим путописима. На једној хартији нађох Његошеву песму насловљену као „Ноћ скупља вијека”. Иако сам сигуран да рукопис није владичин, ово би заиста могла бити љубавна песма што је у својим сећањима спомињаху Вук Врчевић, Милорад Медаковић и Матија Бан. Један препис песме већ сам послао у Сарајево господину Николи Кашиковићу, да прештампа за нови број „Босанске виле”, а други препис шаљем теби и дајем ти одрешене руке да приредиш онако како будеш приредио и остале песме за збирку.
У Београду, 15. јуна 1912.
Павле
Случај је хтио да „Ноћ скупља вијека” у зборнику владичинијех пјесама, а иначе Вуковијем писменима, буде одштампана неколико мјесеци прије но што је господин Кашиковић у „Босанској вили” прештампао дословце онијем словима какова су у Поповићеву пријепису. Ако се добро сјећам, зборник је у Биограду објављен концем 1912 – већ је почео Турски рат, јер је један од мојијех сурадника био регрутиран – а Кашиковић је пјесму у својему часопису наштампао негдје половицом јануара 1913. године. То што ја нијесам, у својему издању Његошевијех дјела, напоменуо да је пјесму Задруга штампала прије „Босанске виле”, опет не значи да је пјесма први пут штампана у „Босанској вили”. Искрено се надам да ћете ову погрјешку првом приликом исправити, како се она не би понављала у нареднијем издањима владичинијех дјела, која ће, у то сам сигуран, умногоме бити приређивана и на основу Вашијех тумачења и биљежака.
У Загребу, 12. октобра 1935.
М. Решетар
Чуди ме, друже Лалићу, да сте податак о првом штампању „Ноћи скупље вијека” преузели из Вушовићевог издања Његошевих дела 1935, а да нисте запазили како је у наредном издању, објављеном свега годину дана касније, исправљена грешка и наведено да је песма први пут штампана у збирци Његошевих песама 1912, па тек онда у „Босанској вили” 1913. године. Нажалост, иако је навео тачан назив збирке, Вушовић није споменуо Решетара као њеног приређивача, на чему му и сада замерам. Вероватно сте и Ви приметили да је Решетар, у свом издању Његошевих целокупних дела, свесно занемарио своју заслугу за прво објављивање „Ноћи скупље вијека”, а чак и кад помиње збирку у писму Вушовићу, опет не наводи себе као приређивача. Прећуткивањем свог имена Решетар је заправо хтео да укаже на значај и улогу Павла Поповића у откривању песме и њеном штампању изворним правописом. Додао бих, на крају, да ме донекле и не чуди што је Решетарово име последњих деценија скрајнуто, јер и Вама је добро познато шта је Решетар мислио о дубровачком говору. Као искрени поборник југословенског јединства, тврдио је да српско и хрватско не треба делити, али ако се већ дели, онда се мора признати, нагласио је Решетар, да је дубровачки говор одувек био српски. Искрено верујем да ћете у наредном издању Његошевих песама коначно исправити грешку, чиме бисте, самим помињањем имена Милана Решетара, новим читаоцима указали на значај који он несумњиво има у тумачењу Његошевих дела.
Без потписа, у Београду, 30. септембра 1975.
Надам се, поштовани колега, да сам Вам путем наведеног писма разјаснио како је дошло до грешке коју сте и сами запазили. Нажалост, професор Лалић изгледа није имао прилике да прочита писмо, јер је умро 1. октобра 1975, па се и у издањима након његове смрти задржао погрешан податак о првом штампању „Ноћи скупље вијека”. А упорно се задржава и даље, премда сам ја, почевши од 2001, више пута указивао да је пјесма најприје објављена у збирци 1912, и то транскрибована Вуковим правописом, а да је тек онда штампана у „Босанској вили”, као дипломатичко издање, 1913. године. Искрено се надам да ће Ваш рад бити још један корак ка васпостављању тачног податка у новим студијама о Његошевом дјелу.
С поштовањем,
проф. др Р. Маројевић
Читам мејл, а савладава ме историја којој нема краја. Савладава ме историја у којој нема краја грешкама, пропустима и непознаницама. Савладава ме историја у којој је један несебичан гест изазвао неправду које су најмање били свесни они што су је чинили.
Шта све не скрива једна стара књижица и име које скромно стоји при дну насловне стране!
Има ли данас, питам се, Павла Поповића и Милана Решетара, који не би били сујетни, који не би љубоморно чували своје откриће, који се не би утркивали да буду први и кад то нису, који не би истицали своје име, а скрајнули туђе, него би прећутали своје ако би им се учинила макар и најмања опасност да ће, помињањем себе, замаглити значајно дело свог колеге и пријатеља.
(Напомена аутора: сва су писма у причи, као и мејл, плод фикције.)
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.