Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Knjaz Mihailo Obrenović između mita i zagonetne istorije: staze kojima nismo stigli da napravimo pun krug

Evropejac kome se nije verovalo

Knjaz, dama i EvropaDanas su u modi biografije velikih ličnosti i tajne epizode iz Drugog svetskog rata, posebno one koje su prelomile sudar nacizma i demokratske vizije evropskog sveta. Meternih i Bizmark, donekle Potemkin, u srži su duha evropske kulture, a anglosaksonski svet bavi se, uglavnom, divovima tajne moći današnjice (Gejts, Bezos, Bafet). Iz balkanske vizure, kao dela evropske civilizacije, životni i politički portret knjaza Mihaila Obrenovića (1823-1868), jeste činjenica koja sadrži bogati presek istorije, ne baš nežni sudar Istoka i Zapada, ali i san da bez Evrope nema hoda ka prosperitetu i modernizacijskim procesima. Njegova biografija jeste slika vizije i hoda po stepenicama hrabrosti da Srbiju uvede u red uređenih zemalja. Voleo je galopere (one koji idu napred) i birane satove (uvek precizno izabrani trenutak: kuda i kako). O tome razgovaramo sa Simom C. Ćirkovićem, autorom knjige Knjaz, dama i Evropa, koja ulazi u lični i politički svet nikad do kraja odgonetnutog vladara evropskog profila kakav je bio Mihailo Obrenović.

  • Kako ste se zainteresovali da istražujete život kneza Mihaila i da li ste ga pri stvaranju knjige zavoleli, počeli još više da ga poštujete ili baš suprotno?

Svaka tema ili biografija nekim tajanstvenim čulom nađe svog kreativnog poštovaoca, onog koji je spreman da silne sate provede u mističnim predelima arhivskog traganja i osvetli nešto što je bilo donekle studijski opisano u pojedinačnim tematskim celinama, ali nikako kao sistematična biografija. Od tada je prošlo gotovo četiri decenije, a sin velikog knjaza Miloša još je inspirativni putokaz u epohu prvotnog rađanja moderne Srbije. Svaki autor svog junaka gleda kao magični izazov, strpljivo traži put u intimne delove njegovog života i njegove borbe s nevidljivim Scilama i Haribdama zakulisne politike velikih evropskih sila. Mihailo kao

Simo C. Ćirković
Simo C. Ćirković

politička ličnost, dinast, ali i kao privatna persona, čovek ličnih tajni, zaslužuje poštovanje, jednu elegantnu empatiju, što ne znači da se njegove mane i vladalački propusti ulepšavaju i elegantno verniraju, slikarski lakiraju.

 

  • Šta je najšokantnije što ste o Mihailu otkrili ili šta vas je najviše dirnulo?

Knjaz Mihailo bio je po arhitektonici svog duha jedna nežno samotna ličnost, opsednut sanjarijama da su dobrota i intimna lepota sklad koji oplemenjuje. Posle, za njega, surovo bolnog raskida s Julijom Hunjadi de Ketelj (1831–1919), za koju, verujemo, nije znao da je tajna ljubovca cara Franje Josifa, a bio je potpuno iznenađen da je i mila ljubavnica grofa Karla Arenberga, potonjeg supruga, on povlači neverovatan potez: poklanja joj veliki luksuzni apartman u centru Beča i dvorac Ivanka, čija vrednost danas prevazilazi stotine milione evra, i svemu tome dodaje galantnu godišnju apanažu. Potez princa iz bajke, Evropejca van formata.

 

  • Gde se pronašli najviše informacija o knezu, kako ste o njemu saznavali?

Istorija je premrežena zagonetnim i, često nedostupnim činjenicama, pa je svaki istoriograf pred teško savladivim zidom. Privatni arhivi su ključ osvetljavanja zagonetnih epizoda, a oni su, svakako, bili dominantni, budući da kriju one bitne podatke (nedostupna prepiska), kojima se ulazi i u privatni život, ali i tajnu stranu visoke politike. Svaki fond u našim arhivima (Arhiv SANU i Državni arhiv Srbije) doprineo, u mukotrpnom traganju, da se formatira celina istraživanja i složi puna panorama o životu i politici knjaza Mihaila. Naravno, i memoarske beleške i prepiska znamenitih ličnosti pomažu da se dođe do one biografske slike kakvu autor oblikuje završnom rukom.

 

  • Bili ste u svetu novinarstva i književnosti prisutni tokom vladavine Tita. Da li se u to vreme istraživalo i pisalo o knezu Mihailu Obrenoviću?
kneginja Julija
kneginja Julija – talbotipija Anastasa Jovanovića

Tada su bili u modi serijali o Čarugi, famoznom Jovi Stanisavljeviću, herojima Sutjeske, knjige o „aferi Profjumo” i zagonetnoj kol-gerli Kristini Kiler i, naravno, o sovjetskim obaveštajcima u nedrima Velike Britanije. Srpska istorija je dobijala mali prostor, iako su po knjižarama tražile Baraninove romansirane biografije, pa i ona o knjazu Mihailu. Naučna istoriografija bila je omeđena institutskim radovima, koji su bili akribični i daleki običnim čitaocima.

 

  • Da li vam je kao autoru bio fascinatniji njegov privatni ili vladarski život?
Mihailo Obrenović
Knjaz Mihailo u svečanom pukovničkom mundiru

Intrigantno pitanje budući da zadire u dve bitne sfere – nedokučivog intimiteta i javnosti, gde je sve, naizgled, transparentno. No, to je složena životna igra, gde su dodiri toliko jaki, pa je teško odrediti šta je magični realizam privatne fasade, a šta fascinacija zakulisnim potezima. Knjaz Mihailo je kompleksna ličnost, pa je njegov virtu (snaga delovanja) ponekad prefinjena igra, a ponekad jarosna bitka s proplamsajima karaktera Kodža Miloša. Njegova intimna priča traži empatiju, te je za autora privlačnija, iako pomalo opterećujuća, jer se njegove misli bore s tamnim glasovima predaka i pozivima u zagonetnu budućnost.

 

  • Koliko naši muzeji i druge institucije gaje uspomenu na Mihaila i njegove savremenike, važne političke figure?

Naše visoke ustanove kulture, posebno Narodni muzej, poseduju dragocene radove znamenitih slikara koji su portretisali knjaza Mihaila Obrenovića i značajne ličnosti njegove epohe, te su oni dragoceni izvor za osvetljavanje epohe prosvećenog apsolutizma drugog vladara iz doma Obrenovića. Tako Muzej grada Beograda raspolaže kapitalnim radovima (talbotipijama) Anastasa Jovanovića, koji su svojevrsna panorama privatnog života princa evropskog profila, ali i reprezentativnim portretom srpskog vladara, rad Johana Besa (na naslovnoj strani knjige Knjaz, dama i Evropa). Veoma su značajni i foto-zapisi u posedu Istorijskog muzeja Srbije, koji će dobiti na značaju kada ova ustanova dobije reprezentativnu zgradu za svoje postavke.

 

  • Šta je od Mihailove lične imovine sačuvano?
knjaz Mihailo sa svitom u Carigradu 1867.

Knjaz Mihailo je sve dao na polzu (dragocenu korist) narodnu, ali nije bio siromašak, ali ni izdaleka bogat kao njegov otac, Kodža Miloš. Njegovo „razlučenje od postelje i stola” (elegantni razvod) s kneginjom Julijom ispraznio je njegove zlatne bisage, a iza njega ostalo je, prema pedantnom popisniku, dosta (nasledio vanbračni sin Velimir Teodorović), ali su mnogi (pre)skupi predmeti netragom nestali. Njegov dvorac, rezidencija u kojoj nije boravio već su bila dva ministarstva, srušen je da bi se podigla današnja reprezentativna palata Predsedništva. Njegov program nadživeo je materijalne vrednosti koje su nekome smetale!

 

  • Mislite li da je Mihailo bio i ostao u senci oca, vođe Drugog ustanka, kneza Miloša, i da li to znači da kao narod pamtimo samo borce u bitkama i strašne vođe?

Po svojoj nacionalnoj i državničkoj veličini, knjaz Mihailo nikako nije vladar koga potpuno poklapa očeva velika ličnost harizmatskog profila, ali on, u završnoj konturi, nema energiju svevidećeg gospodara, čoveka koji profiliše državu. On je Srbiju podigao do predvorja Evrope, što potvrđuje i svojevrsni spomenik-memento na centralnom beogradskom trgu. Šta bi on uradio da je izbegao „topčidersku katastrofu” teško je odrediti, ali je jedno sigurno – Srbija bi mnogo ranije dobila energiju države evropskog tipa! Zašto pamtimo i veličamo burevesnike, to je pitanje koje zadire u strukturu nacionalnog mentaliteta, ili je to jeftini izgovor za maskiranje nekih bitnih propusta koji su prelekirani previše „ukrašenim figurama”!

 

  • Pišete i o Blaznavcu za koga se nakon kneževe smrti udala njegova verenica Katarina. Da li se u tom smislu može govoriti i o nekom ljubavnom trouglu?
venčanje
knjaz Mihailo i Julija Hunjadi de Ketelj na bračnim zavetima u ruskoj crkvi u Beču 20. jula 1853. godine

Blaznavac, ili jednostavno Milivoje Petrović, bio je vojnik s prefriganim karakterom diplomate, te je iz blizine, kao deo povlašćene Mihailove svite, na poziciji prividno ratobornog ministra vojnog, gledao šta izbliza radi njegov vladar. Nije imao privlačnu pojavu kao Mihailo, ali je po staturi bio istrenirani visoki oficir – odrešit i prek; onaj koji vreba svoju vrhunsku priliku. Zasigurno je pogledom gutao Katarininu mladost, čulno bio vrlo blizu, ali nije bio javni udvarač, te tu nema građe za priču o nekakvom ljubavnom trouglu. Blaznavac se, zasigurno, zanosio i većom pozicijom od ministarske, a posle „topčiderske katastrofe” Katarina je postala njegov dvorski plen, onovremeni bingo!

 

  • Da li Srbija ipak donekle ide stazama kneza Mihaila Obrenovića i u kom smislu?

Politička filozofija knjaza Mihaila bila je kopija nemačkog državnog sveta, refleks svega onog što je video i precizno analizirao u Beču i Berlinu, ali i u Britaniji. Srbiju je gledao kao projekat koji treba uobličiti finansijskom podrškom sa bitnih evropski adresa, a srpske stipendiste („blagodejance”) što pre uvesti u sve kanale državnog aparata. Kosta Cukić, kao čovek vizije, blizak knjazu Mihailu, bio je samo jedan, a Srbiji je nedostajalo najmanje stotinu Cukića. Topčiderska zavera srušila je san Mihailovog političkog naraštaja, i Srbiju bacila u dugo putovanje do demokratskog državnog profila. Srbija danas traži u procesima modernizacije (železnička i putna infrastruktura) priključak ka svetu ubrzane digitalne civilizacije, ali su mnoge sfere još daleko od onog kako se to oblikuje i radi na Zapadu. Staze knjaza Mihaila Obrenović su poznate, stanovati i duhom u Evropi, u tome je ključ preobražaja, a on je predug već dvesta godina!

Jovana Ristić, urednik Portalibrisa

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu