Европејац коме се није веровало
Данас су у моди биографије великих личности и тајне епизоде из Другог светског рата, посебно оне које су преломиле судар нацизма и демократске визије европског света. Метерних и Бизмарк, донекле Потемкин, у сржи су духа европске културе, а англосаксонски свет бави се, углавном, дивовима тајне моћи данашњице (Гејтс, Безос, Бафет). Из балканске визуре, као дела европске цивилизације, животни и политички портрет књаза Михаила Обреновића (1823-1868), јесте чињеница која садржи богати пресек историје, не баш нежни судар Истока и Запада, али и сан да без Европе нема хода ка просперитету и модернизацијским процесима. Његова биографија јесте слика визије и хода по степеницама храбрости да Србију уведе у ред уређених земаља. Волео је галопере (оне који иду напред) и биране сатове (увек прецизно изабрани тренутак: куда и како). О томе разговарамо са Симом Ц. Ћирковићем, аутором књиге Књаз, дама и Европа, која улази у лични и политички свет никад до краја одгонетнутог владара европског профила какав је био Михаило Обреновић.
- Како сте се заинтересовали да истражујете живот кнеза Михаила и да ли сте га при стварању књиге заволели, почели још више да га поштујете или баш супротно?
Свака тема или биографија неким тајанственим чулом нађе свог креативног поштоваоца, оног који је спреман да силне сате проведе у мистичним пределима архивског трагања и осветли нешто што је било донекле студијски описано у појединачним тематским целинама, али никако као систематична биографија. Од тада је прошло готово четири деценије, а син великог књаза Милоша још је инспиративни путоказ у епоху првотног рађања модерне Србије. Сваки аутор свог јунака гледа као магични изазов, стрпљиво тражи пут у интимне делове његовог живота и његове борбе с невидљивим Сцилама и Харибдама закулисне политике великих европских сила. Михаило као
политичка личност, династ, али и као приватна персона, човек личних тајни, заслужује поштовање, једну елегантну емпатију, што не значи да се његове мане и владалачки пропусти улепшавају и елегантно вернирају, сликарски лакирају.
- Шта је најшокантније што сте о Михаилу открили или шта вас је највише дирнуло?
Књаз Михаило био је по архитектоници свог духа једна нежно самотна личност, опседнут сањаријама да су доброта и интимна лепота склад који оплемењује. После, за њега, сурово болног раскида с Јулијом Хуњади де Кетељ (1831–1919), за коју, верујемо, није знао да је тајна љубовца цара Фрање Јосифа, а био је потпуно изненађен да је и мила љубавница грофа Карла Аренберга, потоњег супруга, он повлачи невероватан потез: поклања јој велики луксузни апартман у центру Беча и дворац Иванка, чија вредност данас превазилази стотине милионе евра, и свему томе додаје галантну годишњу апанажу. Потез принца из бајке, Европејца ван формата.
- Где се пронашли највише информација о кнезу, како сте о њему сазнавали?
Историја је премрежена загонетним и, често недоступним чињеницама, па је сваки историограф пред тешко савладивим зидом. Приватни архиви су кључ осветљавања загонетних епизода, а они су, свакако, били доминантни, будући да крију оне битне податке (недоступна преписка), којима се улази и у приватни живот, али и тајну страну високе политике. Сваки фонд у нашим архивима (Архив САНУ и Државни архив Србије) допринео, у мукотрпном трагању, да се форматира целина истраживања и сложи пуна панорама о животу и политици књаза Михаила. Наравно, и мемоарске белешке и преписка знаменитих личности помажу да се дође до оне биографске слике какву аутор обликује завршном руком.
- Били сте у свету новинарства и књижевности присутни током владавине Тита. Да ли се у то време истраживало и писало о кнезу Михаилу Обреновићу?
Тада су били у моди серијали о Чаруги, фамозном Јови Станисављевићу, херојима Сутјеске, књиге о „афери Профјумо” и загонетној кол-герли Кристини Килер и, наравно, о совјетским обавештајцима у недрима Велике Британије. Српска историја је добијала мали простор, иако су по књижарама тражиле Баранинове романсиране биографије, па и она о књазу Михаилу. Научна историографија била је омеђена институтским радовима, који су били акрибични и далеки обичним читаоцима.
- Да ли вам је као аутору био фасцинатнији његов приватни или владарски живот?
Интригантно питање будући да задире у две битне сфере – недокучивог интимитета и јавности, где је све, наизглед, транспарентно. Но, то је сложена животна игра, где су додири толико јаки, па је тешко одредити шта је магични реализам приватне фасаде, а шта фасцинација закулисним потезима. Књаз Михаило је комплексна личност, па је његов virtu (снага деловања) понекад префињена игра, а понекад јаросна битка с пропламсајима карактера Коџа Милоша. Његова интимна прича тражи емпатију, те је за аутора привлачнија, иако помало оптерећујућа, јер се његове мисли боре с тамним гласовима предака и позивима у загонетну будућност.
- Колико наши музеји и друге институције гаје успомену на Михаила и његове савременике, важне политичке фигуре?
Наше високе установе културе, посебно Народни музеј, поседују драгоцене радове знаменитих сликара који су портретисали књаза Михаила Обреновића и значајне личности његове епохе, те су они драгоцени извор за осветљавање епохе просвећеног апсолутизма другог владара из дома Обреновића. Тако Музеј града Београда располаже капиталним радовима (талботипијама) Анастаса Јовановића, који су својеврсна панорама приватног живота принца европског профила, али и репрезентативним портретом српског владара, рад Јохана Беса (на насловној страни књиге Књаз, дама и Европа). Веома су значајни и фото-записи у поседу Историјског музеја Србије, који ће добити на значају када ова установа добије репрезентативну зграду за своје поставке.
- Шта је од Михаилове личне имовине сачувано?
Књаз Михаило је све дао на ползу (драгоцену корист) народну, али није био сиромашак, али ни издалека богат као његов отац, Коџа Милош. Његово „разлучење од постеље и стола” (елегантни развод) с кнегињом Јулијом испразнио је његове златне бисаге, а иза њега остало је, према педантном пописнику, доста (наследио ванбрачни син Велимир Теодоровић), али су многи (пре)скупи предмети нетрагом нестали. Његов дворац, резиденција у којој није боравио већ су била два министарства, срушен је да би се подигла данашња репрезентативна палата Председништва. Његов програм надживео је материјалне вредности које су некоме сметале!
- Мислите ли да је Михаило био и остао у сенци оца, вође Другог устанка, кнеза Милоша, и да ли то значи да као народ памтимо само борце у биткама и страшне вође?
По својој националној и државничкој величини, књаз Михаило никако није владар кога потпуно поклапа очева велика личност харизматског профила, али он, у завршној контури, нема енергију свевидећег господара, човека који профилише државу. Он је Србију подигао до предворја Европе, што потврђује и својеврсни споменик-мементо на централном београдском тргу. Шта би он урадио да је избегао „топчидерску катастрофу” тешко је одредити, али је једно сигурно – Србија би много раније добила енергију државе европског типа! Зашто памтимо и величамо буревеснике, то је питање које задире у структуру националног менталитета, или је то јефтини изговор за маскирање неких битних пропуста који су прелекирани превише „украшеним фигурама”!
- Пишете и о Блазнавцу за кога се након кнежеве смрти удала његова вереница Катарина. Да ли се у том смислу може говорити и о неком љубавном троуглу?
Блазнавац, или једноставно Миливоје Петровић, био је војник с префриганим карактером дипломате, те је из близине, као део повлашћене Михаилове свите, на позицији привидно ратоборног министра војног, гледао шта изблиза ради његов владар. Није имао привлачну појаву као Михаило, али је по статури био истренирани високи официр – одрешит и прек; онај који вреба своју врхунску прилику. Засигурно је погледом гутао Катаринину младост, чулно био врло близу, али није био јавни удварач, те ту нема грађе за причу о некаквом љубавном троуглу. Блазнавац се, засигурно, заносио и већом позицијом од министарске, а после „топчидерске катастрофе” Катарина је постала његов дворски плен, оновремени бинго!
- Да ли Србија ипак донекле иде стазама кнеза Михаила Обреновића и у ком смислу?
Политичка филозофија књаза Михаила била је копија немачког државног света, рефлекс свега оног што је видео и прецизно анализирао у Бечу и Берлину, али и у Британији. Србију је гледао као пројекат који треба уобличити финансијском подршком са битних европски адреса, а српске стипендисте („благодејанце”) што пре увести у све канале државног апарата. Коста Цукић, као човек визије, близак књазу Михаилу, био је само један, а Србији је недостајало најмање стотину Цукића. Топчидерска завера срушила је сан Михаиловог политичког нараштаја, и Србију бацила у дуго путовање до демократског државног профила. Србија данас тражи у процесима модернизације (железничка и путна инфраструктура) прикључак ка свету убрзане дигиталне цивилизације, али су многе сфере још далеко од оног како се то обликује и ради на Западу. Стазе књаза Михаила Обреновић су познате, становати и духом у Европи, у томе је кључ преображаја, а он је предуг већ двеста година!
Јована Ристић, уредник Порталибриса