„Karađorđe” Stojana Živadinovića kao istorijski roman

Istorijski roman Karađorđe (1930), zajedno sa Hajduk Veljkom (1931) i Vujicom Vulićevićem (1932), čini veliku trilogiju Stojana Živadinovića, koja se bavi ključnim momentom srpske prošlosti – Prvim srpskim ustankom. Važne podatke o idejama koje stoje iza nastanka ovog dela daje sam Živadinović u svojevrsnom pogovoru Karađorđu: „Prvi ustanak je Biblija naše slobode.” Autor želi da istorijski sadržaj, koji se nalazi u osnovi žanra, učini pristupačnim i privlačnim široj publici, istovremeno ostajući veran dokumentovanim naučnim činjenicama. Kolektivno pamćenje postavlja se kao imperativ, jer je, prema mišljenju samog autora, ono jedini garant osvajanja i očuvanja slobode.

Jedan od ključnih problema istorijskog romana kao žanra predstavlja usklađivanje verodostojnog, kao saglasnosti događaja i činjenica, i verovatnog, odnosno umetnički uverljivog (Tanja Popović, Rečnik književnih termina, 2007). Zbog toga je najčešći postupak koji pisci koriste preplitanje narativnih tokova, odnosno istorijskog plana pripovedanja sa privatnim životima junaka, bilo fiktivnih ili ne. Izmišljeni i istorijski likovi zajedno stvaraju književni svet koji je utemeljen u istorijskim činjenicama, tako rekonstruišući stvarnost prošlosti. Na taj se način u već svima dobro poznat siže Prvog srpskog ustanka unosi za dobar roman neophodna neizvesnost, dinamičnost i dramska napetost.

Već iz samih naslova ove istorijske trilogije, Karađorđe, Hajduk Veljko i Vujica Vulićević jasno je da se u središtu interesovanja Stojana Živadinovića nalaze junaci kao nosioci ključnih istorijskih odluka, a ne sami događaji. Stoga su svi opisani događaji u funkciji rasvetljavanja i psihološke karakterizacije protagonista. Tako, već od samog početka predstavlja se sukob između hajduka Mladena i Karađorđa u sredstvima borbe protiv Turaka. Dok Mladen smatra da samo izuzetni pojedinci mogu doneti slobodu narodu, Karađorđe vidi kao neophodno angažovanje celokupne raje. Upravo u ovoj sceni vidimo i osnovni Živadinovićev književni postupak – mešanje legendarne predstave epskog junaka Karađorđa sa umetničkom psihološkom obradom istorijske ličnosti. Karađorđe nije samo arhetipski lik svađalice i prznice već su njegovi postupci posledica njegove dalekovidosti i vizije, koju drugi isprva ne mogu da opojme.

Sa druge strane, upravo u ovoj sceni vidimo i osnovni idejni plan dela Stojana Živadinovića – sveobuhvatnu apologiju ličnosti Karađorđa. Za ovaj idejni plan nalazimo i direktnu potvrdu u rečima autora: „Za pisca, kao i za mnoge druge, Karađorđe je geneza svega. On je žrtvovao sebe svome delu. Njegovo čudo i snaga se nalaze u skromnosti i umerenosti njegovoj, u čudesnoj ravnoteži sile i nesebičnosti. […] Prvi učitelj rodoljublja u nas, Karađorđe je podstrek, hrana duhovna, nova i neznana duša narodna iz onoga doba. Prvo pričešće slobodom dolazi od njega. Niko bolje od njega ne vodi izvorima otpora našeg naroda. Osporavati ga ili mu umanjivati zasluge, to je bacati mrtvu težinu na već preteglu stranu terazija. On je završio svoje vreme, svoj prolaz kroz istoriju, i ostavio testamenat koji nikakva poznija istraživanja po bibliotekama ne mogu nikada oboriti.”

Same razloge za nastanak trilogije Karađorđe, Hajduk Veljko i Vujica Vulićević možda možemo potražiti i u tadašnjim istorijskim okolnostima. U složenom političkom trenutku za mladu jugoslovensku državu kralj Aleksandar Karađorđević je prinuđen da ukine parlamentarizam i time faktički zavede diktaturu (Šestojanuarska diktatura, 1929). Ovakav politički čin je dobro poslužio protivnicima Karađorđevića, u prvom redu Hrvatima i Slovencima, i njihovoj težnji za federalizacijom države. U tom svetlu trilogija koja nastaje upravo tih godina predstavlja odbranu Vožda Karađorđa kao polazne tačke oslobođenja Srba, ali i ostalih južnoslovenskih naroda na Balkanu, i njihovog ujedinjenja. Stojan Živadinović sam vrlo čvrsto stoji na osnovama unitarne, jedinstvene Kraljevine Jugoslavije na čijem čelu treba da se nalaze Karađorđevi potomci.

Zbog svojih kompleksnih idejnih ali i književnih osobina, ovo delo ne predstavlja samo istorijski roman o Prvom srpskom ustanku, već i svojevrsno svedočanstvo o mnogo bližem istorijskom trenutku, te predstavlja zanimljivo štivo ne samo ljubiteljima romaneskne književnosti već i svima onima koji su zainteresovani za noviju srpsku istoriju.

 

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdati i romani drugih zaboravljenih srpskih pisaca kao što su: Atanasije Stojković (Aristid i Natalija), Milovan Vidaković (Velimir i Bosiljka), Bogoboj Atanacković (Dva idola), Janko Veselinović (Junak naših dana), Simo Matavulj (Uskok),Todor Lj. Popović (Gila), Ljubica Radoičić (Jednospratne kuće), Veljko Milićević (Opsene), Rastko Petrović (Ljudi govore) i mnogih drugih.

Sva dela ovog autora možete videti  OVDE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *