Nedavno filmovane drame i pripovetke Borisava Stankovića, spletene u scenariju za film i seriju prema rukopisu Voje Nanovića, a u adaptaciji Milene Marković, ponovo su pokazale koliko je Stanković sa svojim delima i junacima važan i aktuelan i u našem vremenu. Nekako je u središte priče postavljen Jovča, koga pratimo od mladosti, dok se vrhunac njegove patnje i životne borbe vidi u pretposlednjoj epizodi, koja je i bazirana na drami Jovča. Ovaj tekst u našem izdanju ide zajedno uz niz priča pod nazivom Pečal.
Bora Stanković ovde obrađuje gotovo antički motiv oca koji je previše vezan za svoju kćer i želi da joj bude jedini muškarac u životu. On je prikazan kao ličnost koja ne pronalazi sreću u braku, u partnerskom odnosu. On svoje žene muči i kinji, pa jedna diže ruku na sebe, drugu otera u manastir, posredstvom svoje moći, jer je bogat i ugledan trgovac, a treća ipak zaslužuje njegovu zaštitu i ljubav jer mu je rodila kćer, mezimicu, Vasku. I to je okosnica Jovče.
U samoj drami na početku zatičemo atmosferu u kući pri Jovčinom dolasku nakon dugog trgovačkog putovanja. Svi su se uzmuvali, sređuju, pripremaju, familija dolazi, saopštavaju mu novosti i probleme. A on želi da zna samo šta radi ona – Vaska. Razmažena devojka dugo spava, dobija poklone, ne mora da se muči i radi. Ali to ne znači da ona nema svoje želje i potrebe kao i druge devojke. To se, naravno, ne vidi, već se nekako naslućuje. Majstor snažnih reči, Borisav Stanković, daje ovom junaku da kroz svoje teške ali upečatljive reči nose svoju bit ‒ Jovča otvoreno pokazuje da je njegova ljubav prema njoj drugačija od emocije prema svim ostalim ličnostima u njegovom životu, govori ženi direktno da ju je zadržao jer je rodila Vasku, isto tako kaže da drugima nije doneo poklone, milion puta pita za Vaskino zdravlje.
Drama donosi i priče o sudbinama još nekih ličnosti, ali u jednom trenutku u prvi plan upadaju poslužitelji, muškarci koji se dive Vaskinoj lepoti. Jedan od njih u razgovoru njoj samoj govori da bi je služio i bez novca jer u tome uživa. Ona shvata njegove emocije, koje je zabavljaju, smeje se, raskalašna je. Izaziva ga i želi da zna sve o njegovim tajnim osećanjima. Nejasno je zašto Bora Stanković ovde ne donosi nikakvu Vaskinu devojačku reakciju, ona je hladna, nadmena, kao i Sofka, jer niko nije dovoljno dobar za neku od njih, a ponajmanje sluga. Zanimljivo je i da drugi poslužitelj svedoči o sličnom ponašanju svojih gazdarica koje ga iskorišćavaju seksualno, a zatim se ponašaju kao da se nije ništa desilo. Tako da drama Jovča, pored Nečiste krvi, po prvi put u našoj književnosti prikazuje seksualnu zloupotrebu bogatih žena nad muškarcima nižeg socijalnog položaja, osobito poslužiteljima, u kojoj nema nikakvih emocija. Međutim, u Jovči Vaska je kažnjena zbog ovog greha.
Drama Jovča dobija najsilniji zamah kada daleko veća kazna stiže glavnog junaka. Baš onda kada konačno prelomi i reši da pronađe Vaski mladoženju, jer ga prekoreva i vladika. On dolazi sa budućim prijateljima u svoju kuću usred noći, i od početka sluti da nešto nije u redu. Bora Stanković ne želi da stvori upečatljiv efekat šoka, već, naprotiv, Jovčino saznavanje vesti teče postepeno. Naposletku, on uviđa svoj konačni slom – Vaska je zgrešila, trudna je, osramotila je porodicu i svog uglednog oca. Stanković ovde prikazuje potpuno gubitak smisla za tog bogatog čoveka čiji cilj već dugo nije ni novac, ni uspeh, već samo njegova kćer. Ona prestaje da bude idealni san, već je grešnica, koja je naružila ugled porodice, i mora biti sklonjena negde daleko od očiju čaršije. Jer njeno nabujalo, a sputano devojaštvo, i odgođena udaja poveli su je na krivi put.
Nešto drugačijeg Boru Stankovića upoznajemo u nizu priča i nedovršenih proznih segmenata koje smo nazvali Pečal. Ovde je reč ne o orijentalnom jugu, nego o nekim drugačijim krajevima. I sam prostor dešavanja je često drugačiji, prostor blizu ratnih užasa, sud i slično. Pa ipak, junaci su isti oni Stankovićevi strasni ljudi, u večnom žalu za idealnim koje ne dolazi ili koje je prošlo… Baš u priči Pečal nailazimo na junakinju koja najpre uzdiše zbog nejasnih emocija prema starijem muškarcu, intelektualcu, zbog koga drhti, ali opet joj u njegovom držanju nešto smeta. A onda, tu su i njeni snovi o odlasku na studije, gde će upoznati tog nekog – pravog. U prustovskom maniru Bora Stanković u Pečalu prikazuje svaku tananu misao, emocije, sećanje, mirise, detalje – događaj je tako kratak, a ono što se duši dešava, to je događaj, to je ono što Stanković tako detaljno i upečatljivo opisuje da se približava najtananijoj poeziji. Pečal je još jedna reč koja znači jad, muku, bedu. Kod Stankovića u istoimenoj priči ili u nizu priča koji smo ovako nazvali to je dominantno osećanje. Ali ne uvek kao težina. Često kao seta koja prati i vedre snove, nadu, strast, kao neko predosećanje koje i lik i čitalac osećaju čak i kad je reč o onom najdivnijem najvažnijem – jer je zapravo osećanje koje Stankovićevi junaci nose i njihovo prokletstvo, upravo strah ili slutnja neostvarenih prevelikih očekivanja. U Pečalu, baš kao Dikens, i Bora Stanković prikazuje iluziju i san i neko naše predosećanje da ne može sve da bude baš tako, da se ostvari, da ono lepo i divno nije trajno, da je prolazno… I to je taj Stankovićev tako autentični realizam – slom idealizma pred stvarnošću.
Sva dela ovog autora u izdanju Portalibrisa možete videti OVDE.
Knjige su dostupne i za onlajn kupovinu.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je reizdao dramska dela drugih autora među kojima su Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, Momčilo Nastasijević.