Недавно филмоване драме и приповетке Борисава Станковића, сплетене у сценарију за филм и серију према рукопису Воје Нановића, а у адаптацији Милене Марковић, поново су показале колико је Станковић са својим делима и јунацима важан и актуелан и у нашем времену. Некако је у средиште приче постављен Јовча, кога пратимо од младости, док се врхунац његове патње и животне борбе види у претпоследњој епизоди, која је и базирана на драми Јовча. Овај текст у нашем издању иде заједно уз низ прича под називом Печал.
Бора Станковић овде обрађује готово антички мотив оца који је превише везан за своју кћер и жели да јој буде једини мушкарац у животу. Он је приказан као личност која не проналази срећу у браку, у партнерском односу. Он своје жене мучи и кињи, па једна диже руку на себе, другу отера у манастир, посредством своје моћи, јер је богат и угледан трговац, а трећа ипак заслужује његову заштиту и љубав јер му је родила кћер, мезимицу, Васку. И то је окосница Јовче.
У самој драми на почетку затичемо атмосферу у кући при Јовчином доласку након дугог трговачког путовања. Сви су се узмували, сређују, припремају, фамилија долази, саопштавају му новости и проблеме. А он жели да зна само шта ради она – Васка. Размажена девојка дуго спава, добија поклоне, не мора да се мучи и ради. Али то не значи да она нема своје жеље и потребе као и друге девојке. То се, наравно, не види, већ се некако наслућује. Мајстор снажних речи, Борисав Станковић, даје овом јунаку да кроз своје тешке али упечатљиве речи носе своју бит ‒ Јовча отворено показује да је његова љубав према њој другачија од емоције према свим осталим личностима у његовом животу, говори жени директно да ју је задржао јер је родила Васку, исто тако каже да другима није донео поклоне, милион пута пита за Васкино здравље.
Драма доноси и приче о судбинама још неких личности, али у једном тренутку у први план упадају послужитељи, мушкарци који се диве Васкиној лепоти. Један од њих у разговору њој самој говори да би је служио и без новца јер у томе ужива. Она схвата његове емоције, које је забављају, смеје се, раскалашна је. Изазива га и жели да зна све о његовим тајним осећањима. Нејасно је зашто Бора Станковић овде не доноси никакву Васкину девојачку реакцију, она је хладна, надмена, као и Софка, јер нико није довољно добар за неку од њих, а понајмање слуга. Занимљиво је и да други послужитељ сведочи о сличном понашању својих газдарица које га искоришћавају сексуално, а затим се понашају као да се није ништа десило. Тако да драма Јовча, поред Нечисте крви, по први пут у нашој књижевности приказује сексуалну злоупотребу богатих жена над мушкарцима нижег социјалног положаја, особито послужитељима, у којој нема никаквих емоција. Међутим, у Јовчи Васка је кажњена због овог греха.
Драма Јовча добија најсилнији замах када далеко већа казна стиже главног јунака. Баш онда када коначно преломи и реши да пронађе Васки младожењу, јер га прекорева и владика. Он долази са будућим пријатељима у своју кућу усред ноћи, и од почетка слути да нешто није у реду. Бора Станковић не жели да створи упечатљив ефекат шока, већ, напротив, Јовчино сазнавање вести тече постепено. Напослетку, он увиђа свој коначни слом – Васка је згрешила, трудна је, осрамотила је породицу и свог угледног оца. Станковић овде приказује потпуно губитак смисла за тог богатог човека чији циљ већ дуго није ни новац, ни успех, већ само његова кћер. Она престаје да буде идеални сан, већ је грешница, која је наружила углед породице, и мора бити склоњена негде далеко од очију чаршије. Јер њено набујало, а спутано девојаштво, и одгођена удаја повели су је на криви пут.
Нешто другачијег Бору Станковића упознајемо у низу прича и недовршених прозних сегмената које смо назвали Печал. Овде је реч не о оријенталном југу, него о неким другачијим крајевима. И сам простор дешавања је често другачији, простор близу ратних ужаса, суд и слично. Па ипак, јунаци су исти они Станковићеви страсни људи, у вечном жалу за идеалним које не долази или које је прошло… Баш у причи Печал наилазимо на јунакињу која најпре уздише због нејасних емоција према старијем мушкарцу, интелектуалцу, због кога дрхти, али опет јој у његовом држању нешто смета. А онда, ту су и њени снови о одласку на студије, где ће упознати тог неког – правог. У прустовском маниру Бора Станковић у Печалу приказује сваку танану мисао, емоције, сећање, мирисе, детаље – догађај је тако кратак, а оно што се души дешава, то је догађај, то је оно што Станковић тако детаљно и упечатљиво описује да се приближава најтананијој поезији. Печал је још једна реч која значи јад, муку, беду. Код Станковића у истоименој причи или у низу прича који смо овако назвали то је доминантно осећање. Али не увек као тежина. Често као сета која прати и ведре снове, наду, страст, као неко предосећање које и лик и читалац осећају чак и кад је реч о оном најдивнијем најважнијем – јер је заправо осећање које Станковићеви јунаци носе и њихово проклетство, управо страх или слутња неостварених превеликих очекивања. У Печалу, баш као Дикенс, и Бора Станковић приказује илузију и сан и неко наше предосећање да не може све да буде баш тако, да се оствари, да оно лепо и дивно није трајно, да је пролазно… И то је тај Станковићев тако аутентични реализам – слом идеализма пред стварношћу.
Сва дела овог аутора у издању Порталибриса можете видети ОВДЕ.
Књиге су доступне и за онлајн куповину.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао драмска дела других аутора међу којима су Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, Момчило Настасијевић.