Друга француска револуција, чији је непосредан повод била ултрашка влада на челу са Полињаком, довела је до пада краља Шарла X, монарха из француске династије Бурбона, и успона његовог рођака Луја Филипа, војводе од Орлеана, који ће и сâм након нестабилне владавине бити збачен 1848. Она је резултовала сменом Бурбонске рестаурације и Јулске монархије, и преласком моћи на кућу Орлеана, као и заменом принципа народног суверенитета у корист наследног права. Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. потврђује да су радници из предграђа, студенти и народна гарда у епској бици која је трајала три дана потукли краљеву војску и прогнали из Париза војводу од Рагузе, па потом истакли тробојну заставу на Тиљеријама и Општини. За српску књижевност и српску историју значајно је то што су о овом догађају у првим српским листовима писали и Стефан Новаковић, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић. О томе се можете подсетити у Историјском прегледу српске штампе 1791–1911.
Јован Скерлић је у својој књизи Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. приказао друштвено-политичке прилике у тој земљи за време Јулске револуције (познате и под именом Француска револуција 1830. и Друга француска револуција) стиховима познатих, али и мање знаних песника ондашњег француског књижевног стваралаштва. Слабије познати песници (нпр: Химна песника Бризеа) су душевније опевали народно незадовољство услед сиромаштва, бесомучног рада у индустријским постројењима од кога се није могло преживети, умирања деце од глади и немаштине, а и израженије су приказивали народни отпор у виду бунта и протеста за слободу, који доводи и до свргавања Орлеанске монархије. Социјална дешавања у овој докторској дисертацији прослављеног српског критичара Јована Скерлића подстакнута су и праћена историјским околностима борбе између републиканаца и ројалиста, па елементима трагичности и духовне узвишености ткају стихове романтичара и шансоњера (а поједини од њих, као припадници генерације Млада Француска били су нарочит узор српским писцима романтичарске поезије, креирајући нов српски песнички језик) – Виктора Игоа, Беранжеа, Ламартина, Ламарка, Огиста Барбјеа, Теофила Готјеа, Алфреда де Вињиа и других.
Докторска дисертација Јована Скерлића Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. је добро структуирано дело подељено на периоде у коме се наизменично смењују прозни делови, у којима аутор износи своја опажања и мисли о француском друштву тога времена, и стихови, који му служе као потврда претходно изложеног. Та виђења и судови Скерлићеви показују колико је он као српски књижевник значајан и као социјални аналитичар. Период непосредно након револуције обележен је општим дивљењем према једноставним, некористољубивим, храбрим и мудрим људима који су пружили величанствен пример грађанске одлучности и праведности у борби за одбрану закона и стицању слободе. Велике дане који су славно докрајчили омражено доба владавине Бурбона опевале су химне либерала – Беранжеа (Јулски гробови), Казимира Делавиња (који је имао задатак да напише нову Марсељезу , а звала се Парижанка) и Бартелемија (бонапартистичког песника поеме Побуна).
Јулским данима у Јавном мњењу у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. дивила су се и двојица највећих француских песника 19. века – Виктор Иго (Диктирано после Јула 1830) и Ламартин (Против смртне казне, у чијим стиховима песник тражи помиловање за министре Карла X, али изражава и нескривено дивљење према победи париских радника). Виктор Иго је пришао левици, а преврат је прокоментарисао речима „био бих војник да нисам песник”. Увек се изјашњавао против јалове идеје уметност ради уметности, јер је за њега уметност била виши позив и оличење цивилизације, а позориште говорница са које је проповедао истину. Пошто је песника карактерисао као свештеника душе и светлости која народу показује пут кроз пустињу, постојала је извесна подударност између романтичне књижевне револуције и либералне политичке револуције. Српски критичар Јован Скерлић каже да је Виктор Иго, „главни рушилац старог у књижевности”,који је имао пуно право кад је касније написао:
„Ја сам подигао бунтовнички ветар.
Речнику старом црвену ставих капу.
Нема више речи господске и пучке!
У дивиту силну ја подигох буру.”
(Цонтемплатионс И)
И Огист Барбје се у својим Јамбовима диви пучких масама које хрле у бесмртност, враћајући свету наду, а Француској слободу. Поред тога, Јован Скерлић наговештава да песник призива и музе како би певале химну раду прожету уздржљивим реализмом, који се поред неколико страница Јамбова може сматрати првом инфилтрацијом реализма у романтичну поезију, али не заборавља ни на мисао као стваралачку снагу друштва, па поред радника позива и интелектуалце да удружени пођу ка идеалу, савршенству слободе.
У Јавном мњењу у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. читава плејада песника прославила је победу револуције. Али славећи потлачене народне масе из најнижих друштвених редова – мале сеоске поседнике, трговце, занатлије и раднике, бедне у несхваћености и огољености сваке врсте, као после сваке револуције, разочарани остају управо револуционари. „Несрећа ове земље лежи у томе што многи људи, као што је то ваш случај”, рекао је Казимир Перије Одилону Бароу, „уображавају да се у Француској догодила револуција. Не, господине, није уопште било револуције; дошло је само до најобичније промене личности шефа државе.” Из овога српски критичар Јован Скерлић закључује да је врло мало песника певало о новом краљу Лују Филипу и његовој династији: Делавињ (Куплет Парижанке), Бартелеми и Мери (Тробојница), док је мржња народне поезије више била усмерена на Карла X, превасходно због тога што је на крају био побеђен и што је изазвао знатно проливање француске крви. Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. подсећа на наслове бројних брошура које о томе говоре: Скандалозни, анегдотичан и биготни живот Карла X, Луталачки, политички и језуитски живот Карла вероломника, као и појединачни стихови Ламартина и Виктора Игоа.
Од не малог значаја за српску историју и српску културу било је и указивање Јована Скерлића на то да је Француска након 1830. била у сталној и грчевитој борби између буржоазије и радничке класе, и као таква је поново постала земља страдалника и бескућника, земља економске и трговачке кризе. Догађаји који су обележили прве месеце новог режима били су прогон републиканаца, растурање народних удружења, суђење министрима Карла X, побуна гладних у Руану и Бордоу, па и против клерикалаца, напуштање Белгије, револуције у Пољској, Италији и Шпанији. Тако је Бартелеми писао сатиричну поезију о дневним догађајима у специјалном проспекту за свој нови лист Немезис, док Беранже у Рестаурацији песме са болом констатује да је дошло до помрачења идеја за које се борио читавог живота, али и да се у тој магли, под мртвим сунцем, „тробојна и без ливреје” песма поново рађа и заузима место у светој борби (то је антирепубликанска /Алфред де Мисе – Дипон и Диран/ и антиреволуционарна поезија, али и поезија хуманиста /Виктор Иго, Јадници/ и легитимиста).
Запажени српски критичар и проучавалац српске књижевности Јован Скерлић је у Јавном мњењу у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. клерикално и макијевалистички, а пре свега позитивистички, приказивао и окретање народа против лажних бораца за слободу и лажних противника Бурбонске, а обожаваоца Орлеанске монархије и глорификовано величао Наполеонову славу и култ о Првој револуцији из хоризонта очекивања републиканаца. Наполеон је за Француску нацију и либералну опозицију представљао народног човека кога су краљеви заробили и сломили на Св. Јелени, а не човека који је погазио све законе и слободе. Бонапартиста Виктор Иго га је упоређивао са вулканом овенчаним димом и са презрењем говорио је о онима који онемогућавају пребацивање и сахрану његових посмртних остатака (Вандомском стубу), а Беранже није имао много илузија о све већем деспотизму царства, али је добро схватао да император за време владавине од Сто дана није могао да влада по уставу (Он није мртав).
При крају ове докторске дисертације Јован Скерлић се посебно осврће на значај идеја (Алфред де Вињи, Париз), доктрина и вере (Ламне призива Исуса Христа и преклиње га да васкрсне и спасе свет) за нову претећу неизвесност у друштву и држави, одбрани духа и идеала пред освајачком индустријализацијом, науком и политиком (Алфред де Вињи, У пастировој кући), и на крају, утопистичкој тенденцији да преобрази слободну и промишљену творевину људске воље (Лашамбоди, Књига и мач, Моји снови), и њено непрестано надање у правду за све људе пред неминовношћу 1848. године (Амеде Буден, Корупција и Пјер Дипон, Песма на збору у 1848).
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис издата целокупна дела Јована Скерлића, међу којима су и критички радови Домаћи и страни писци и књиге, као и критике и фељтони других мање познатих аутора као што су: Јаша Продановић (Наши и страни), Лаза Костић (О Јовану Јовановићу Змају), Растко Петровић (Есеји и чланци), Бранислав Нушић (Разни списи) итд.