Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Jovan Ilić

Pesnik Jovan Ilić rodio se u Beogradu 1824. godine. Po ocu je poreklom Niševljanin, a po majci Podgoričanin. Osnovnu je školu svršio u Beogradu, gimnaziju u Kragujevcu, jer to bejaše jedina gimnazija u Srbiji; više je nauke započeo u Beogradu u Liceju, a potom je poslat radi usavršenja u Požun i Beč.

„Njegov pesnički duh”, kazuje nam njegov sin Dragutin, „već se do toga vremena pokazao u beogradskom Liceju s nekoliko pesmica, među kojima je onda najveću pažnju obratila njegova pesma „Slava”. Istaknuvši se ovakvim idealima među svojim drugovima u Beogradu, Ilić je bio već kao licejac poznat ne samo svoj beogradskoj i kragujevačkoj omladini nego i onoj u Novom Sadu, Pešti, Požunu i Beču. Pod uticajem Vukovim u Beču njegov pesnički i politički duh postao je još opredeljeniji i snažniji u oba pravca, a razgranata veza koju je podržavao sa revolucionarnim nacionalističkim omladinama, češkom, slovačkom i ruskom, dale su malo docnije izraza i u njegovim pesničkim umotvorima. Po svršetku svojih filosofskih nauka vrati se u Beograd. Ali kako u to doba nasta u Austriji revoluciona oluja, te se i vojvođanski Srbi latiše oružja, on pređe u Sremske Karlovce, učestvova u događajima sabora, a otuda kao srpski dobrovoljac stupi u prve čarke. Srpska država posla tada u pomoć Austriji masu dobrovoljaca, na čelu kojih stajaše vojvoda Stevan Knićanin, koji uze Ilića k sebi. Između ostalih bojeva Ilić je sudelovao u boračkim redovima i na Tomaševcu, Pančevu, Alibunaru i Vršcu. Po svršetku rata vratio se u svoju otadžbinu, oženio se i kao profesor otputovao u Negotin na mesto svoje službe.” Iz Negotina je docnije bio premešten u Šabac, a odatle u Beograd.

Jovan IilćPribliživahu se dani znamenite Svetoandrejske skupštine 1858. U raznim težnjama koje se tada ukrštahu Ilić bejaše predstavnik najodređenije i najčistije težnje omladinske. S tim mislima uđe on i u skupštinu kao prvi sekretar njen. U odsudnom trenutku njegova odlučnost spase stvar od zapleta i uputi je pravilnom toku i brzom rešenju.

U novom stanju Ilić je ponuđen odmah položajem ministarskim, ali se on ne htede toga primiti, već se zadovolji zvanjem člana u Velikom sudu. Za vreme Namesništva bio je neko vreme ministar pravde, a posle je prešao u Državni savet i ostao u njemu član sve do 1882, kada je stavljen u penziju.

Kao aktivan političar javio se Ilić poslednji put u Narodnoj skupštini 1874, a potom se zbog strašnog razuverenja povukao u samoću, koju je stoički snosio.

U toj povučenosti dočekao je i dan svoje smrti, 12. marta 1901. godine.

Kao književnik Ilić je ostavio pesama, po kojima je poglavito i poznat, zatim satirično-novelističke skice pod imenom „Beogradsko ogledalo”, a kao profesor napisao je za učenike „Kratku istoriju Grka i Turaka” i „Pismenicu”, gramatički ogled.

Najplodniji je kao pesnik. U tome je najbolji i u tome je čast srpske književnosti.

Njegove su pesme četiri puta štampane u posebnim knjižicama, a jednom su sabrane u svesku; ali izdanja kakva je Ilić zaslužio još nemamo.

U poeziji je Ilić srećan liričar. O njemu kao pesniku odavno je izrekao sud srpski čitalački svet koji je svaku njegovu pesmu – kad bi se javila u kom listu – naizust učio. Taj je sud usvojila i sredila i književna kritika, po kojoj saopštavamo ova obeležja Ilićeve poezije. „Ono što odlikuje Jovana Ilića od drugih pesnika naših, to je čisto nacionalni karakter njegova pevanja; i ako je istina da književnost svakoga naroda treba da nosi na sebi pečat njegova duha, onda među svima novijim pesnicima našim nema nijednoga koji bi dostojnije nosio ime srpskoga pesnika no Jovan Ilić. U tome pogledu on pristaje uz najveće pesnike naše: uz Njegoša, Branka i Sarajliju. Jovan Ilić pripada jednom vremenu koje je prošlo; on pripada onome vremenu kada je naša nacionalna individualnost bila određenija, kada su nam nacionalne težnje bile jače i življe i mi bili više svoji no što smo danas. Vrlo je veliki deo svojih pesama ispevao Ilić po narodnim pesmama. Od njih je on vrlo često pozajimao motive, razmer, pojedine slike i poređenja, pokadšto i čitave stihove, tako da mu ove pesme u svemu izgledaju kao narodne. On od narodnih pesama nije uzimao samo spoljnu formu; on je umeo ući u duh narodne poezije, jer i sam u tome duhu oseća. No Ilić, pogađajući svakada motive narodne poezije, ne ostaje samo na tome da ih pozajmljuje i kopira; on iznalazi i nove u duhu njenom.”

Najveća je Ilićeva pesma „Pastiri”, idilski spev osobite lepote. I on je postao na osnovi narodnoga pevanja. I sam je predmet uzet iz jednoga prastaroga predanja narodnog koje ima daleko istočansko poreklo. Dva momka vole jednu devojku, koja ne zna izabrati zaručnika drukčije već će uzeti onoga ko joj prvi uz Kosmaj dotrči. Obojica umiru u nadmetanju, a devojka se od tuge ubija. Taj je maleni događaj pesnik obradio u deset odeljaka, u kojima je niz beskrajno lepih slika idilskoga života i bajne prirode.

Pesme Jovana IličaZasebnu i najpoznatiju vrstu čine njegove ljubavne pesme. I one su po narodnim pesmama, ali te „narodne pesme po kojima je Ilić ispevao ove svoje ljubavne pesme, to su one lepe, čarobne i zanošljive sevdalijske pesme, što ih je ispevao onaj deo našega plemena koji je, s verom i običajima, primio od Istoka i njegov način osećanja. I Ilićeve ljubavne pesme su sve prave sevdalijske pesme; bilo da u njima peva čari drage svoje, bilo da u pesmi kazuje svoje strepnje i nadanje, bilo da jada svoje jade ljubavne, ili da kune dragu sa nevere, njihov je ton svakada ton onih jedinstvenih pesama bosanskih; u njima je ona ista toplina osećanja, onaj isti strasni ton i onaj isti zanosni dah Istoka što veje kroz one jedinstvene pesme bosanske i čini ih najlepšim cvetom naše narodne lirike. To su najlepše srpske ljubavne pesme što ih je mogao ispevati srpski književnik pesnik.”

Također su dobro poznate i istočanske pesme Ilićeve. „Istočanske pesme njegove tako su srećno ispevane u duhu istočnom da se mogu ne samo meriti sa glasovitim pesmama što ih je Nemac Bodenštet ispevao pod imenom pesama Mirze Šafija no da ih i nadmašuju.”

Ukupan pak sud o poeziji njegovoj može se svesti u nekoliko reči: „Ilić je srpski pesnik; srpski po osećanju i srpski po duhu svojega pevanja. U ovome nacionalnome karakteru njegove poezije, koja je obuhvatila sve delove našeg još neujedinjenog plemena, i snaga je i slava njegova” (LJ. Nedić, „Iz novije lirike srpske”).

Takvom pesniku najbolji i najtrajniji – večiti – spomenik podižu same pesme njegove!

 

Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX vekaAndre Gavrilovića

Sva dela Jovana Ilića koja je objavio Portalibris pogledajte OVDE.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu