Пред сам крај српског реализма, а и крај једног столећа, Јаша Томић објављује свој роман Трулеж. Образовање младих у великим европским метрополама постало је манир и правило у тадашњем буржујству. Млади људи под утицајем својих родитеља, а поједини и својевољно одлазе у европска позната училишта и васпитавалишта да би се код куће вратили као огледала културе и еманципације. На такав корак опредељује се у роману Трулеж Петар, касније Каменко, Урошев, који након смрти своје жене и сам шаље њихово дете у васпиталиште у Бечу. За то време у Србији, у својој малој паланци, Каменко гради свој углед и постаје члан партије и њен главни донатор, бавећи се разним правним малверзацијама.
Но, дошао је и тренутак да се покупе плодови вишегодишњег образовања младе Олге, тренутак повратка у отаџбину, где би се све њено знање и васпитање искористило у централној теми тадашње српске паланке – политици. Јаша Томић у свом роману Трулеж сасвим у реалистичком духу осликава тадашњу ситуацију у Србији, тачније у типичној српској паланци, где се за власт у духу макијавелизма појединци боре не би ли је по сваку цену добили и господарили са њеног постоља. Реализам са собом носи још једну изузетно битну одлику, која се посебно истиче код Радоја Домановића и његових приповедака, али присутна је и код осталих српских реалиста, а то је сатиричност. Управо она изазива утисак подсмеха код читаоца и уместо превише грубог изгледа стварности даје слику комедијашког друштва, у коме су представљени углавном ликови на нижем подеоку моралне лествице.
Као Софра Игњатовић у Ранковићевим Швиндлерима, или пак као Јеврем Прокић у Нушићевом Народном посланику, Каменко Урошев у Трулежи бори се за власт његове странке у тамошњем срезу. Како би насликао и што веродостојније представио његов карактер, за политичког опонента Јаша Томић му додељује управо представника из образованог слоја друштва, који своју кору хлеба зарађује часним и поштеним радом – паланачког учитеља. Но, на конструкцију Каменковог карактера једнако велики удео има и осликавање карактера његове ћерке Олге, огледала доброте, неискварености и чедности. Дошавши из тадашњег центра културе и еманципације, одакле је покупила само теоријско знање, које треба применити, Олга у судару са потпуно другачијом средином схвата да је најважније оно што се научи кроз живот: све што је у васпиталишту научила није ништа спрам оног што је чека у животу и да је живот заправо једно велико бојно поље где се људи на разне, часне и нечасне начине, боре за своје циљеве. Томић се у роману Трулеж позива на локовску теорију емпиризма, показујући нам да се са животом упознајемо тек онда кад почнемо да га живимо.
Тако Јаша Томић у роману Трулеж, попут својих савременика, а опет у свом маниру осликава друштво паланачке и углавном духовно запарложене Србије с краја 19. века.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други мање познати романи српских писаца као што су: Борисав Станковић (Певци, Газда Младен), Светозар Ћоровић (Стојан Мутикаша), Драгутин Илић (Госпођа Марија, Секунд вечности, Хаџи Диша, Хаџи Ђера), Јанко Веселиновић (Јунак наших дана, Борци, Сељанка, Хајдук Станко) и многи други.
Сва дела Јаше Томића можете пронаћи ОВДЕ.