Nesumnjivo talentovani, pa ipak veoma različito ocenjivani pripovedač i književnik srpski Jaša (Jakov) Ignjatović rodio se 30. novembra 1824. godine u Sentandriji od roditelja Jakova i Kate. Nije ni godine dana imao kad je izgubio majku, a u šestoj godini izgubi i oca, te ostade siroče pod tutorstvom svoga ozbiljnoga i strogoga brata od strica, Sime. Školovanje je započeo u mestu svoga rođenja i produžio u Vacu, Pešti i na raznim ugarskim akademijama. Najzad je u Peštanskom univerzitetu dovršio pravne nauke.
U burnim događajima 1848. Ignjatović je imao različitih događaja koji su učinili da je morao ostaviti svoju postojbinu i preći u Beograd. O tome prelasku kazuje nam on sam, pored ostaloga, i ovo: „Godine 1849. prvi put došao sam u Beograd. U sredini Madžarske rođen, mladom mom srcu Srbija je bila ogledalo mog ideala. Od Zemuna dalje idući gledao sam na uzvišeni Beograd, i dok sam gledao, srce mi je jače kucalo. Sa strahopoštovanjem stupio sam na zemlju Srbiju i poljubio sam je. Išao sam često na Kalemegdan, u grad i njegovu okolinu. Katkad mi se učini kao da mi vetar čak od Drine u uši donosi jauk zlosrećnog Bošnjaka, kojega mori neutoljivo nečoveštvo. Onda mi padne teret na dušu, i kao u snu sam sebe pitam: ’Jesi li ti Srbin i možeš li imati spokojstva duše, možeš li biti srećan dokle god ti taj jauk dopire do duše?’ Onda sam sebi odgovaram: ’Srbin sam, pa mi to teško pada, niti mogu biti srećan dok jauk moga brata čujem, pa ma sam za sebe i mogao što dokučiti; rastenje moga ličnog blagostanja tek bi mi uveličalo bolju prema poniženom bratu mom; dok je ovaj nesrećan, ne mogu, neću ni ja da sam srećan!’”
Iz Beograda se krene u svet. Bio je – po neutvrđenom još kazivanju – s francuskom vojskom u Algiru, gde je u nekom vojnom pohodu izgubio desno oko; pohodio je Pariz i Carigrad, a putovao je i po Istoku.
Docnije se vratio u svoju postojbinu. Živeo je u Pešti kao urednik Matičinoga „Letopisa”, u Karlovcima kao srpskonarodni sekretar, u Dalju na svom malom imanju, i u Novom Sadu kao veliki beležnik, potom poslanik na Državnom saboru, novinar i književnik. Sa ljudima koji su rukovodili politiku srpsku u Ugarskoj Ignjatović se, prema prilikama, i slagao i razilazio; najzad se toliko razišao da je imao gorkih trenutaka u svome potonjem životu. On je težio izmirenju i sporazumnom radu sa Madžarima, pa je u tom uverenju i preminuo 23. juna 1889. u Novom Sadu, imajući zadovoljstvo da godinu dana pre toga proslavi poluvekovni jubilej svoga književnoga rada, koji mu i jeste glavna odlika.
Književni je rad Ignjatovićev trojak: novinarsko-politički, naučno-književni i pripovedački. Ali se prve dve grupe skupa gube prema zamašnijoj vrednosti njegova rada treće vrste.
U pripovedačkom radu njegovu ističe se realistički pravac, kome je on upravo tvorac u srpskoj književnosti. „Ali kao što Ignjatović nije otpočeo srpsku umetničku pripovedačku književnost, isto tako nije ni on sam odmah naišao na stazu realističnoga pravca, niti je, već kad je jednom na nju stao, po njoj samo greo, nikad ne zalazeći i na starije. Naprotiv, i prvi i docniji njegovi pripovedački radovi, tekući uporedo sa humorističko-realističkim, još se nalaze na idealističko-romantičkoj osnovi.”
U jednu grupu dolaze romani i pripovetke: „Đurađ Branković”, „Manzor i Džemila”, „Krv za rod”, „Kraljevska snaha”, „Deli Bakić”. „Ovi romani i pripovetke po sadržini, junacima i događajima istorijski su, ali obrada njihna, iako je savršenija i originalnija od Vidakovićevih romana, opet za to ima obeležja svih slabih strana prethodnih starijih pravaca. I Ignjatovićevim „istorijskim” romanima nedostaje dovoljna studija srpskoga društvenoga života prošlih vremena, iako u tome sa svojega mnogo većeg naučnoistorijskog znanja stoji više od Vidakovića” (M. Ivanić, predgovor 60–61. knj. Srpske književne zadruge).
Znamenitiji je njegov rad druge grupe: „Ono što je Ignjatoviću oskudevalo za srpski istorijski nije za društveni roman iz savremenog, građanskog života ugarskih Srba. Taj je život on poznavao iz svojih doživljaja i iz naročitih opažanja. A da komađe toga života zapazi i otme iz bujne reke sadašnjosti, te da ga u svojim pripovedačkim poslovima preda na uživanje savremenim i budućim pokolenjima, za to je imao i bogodanog umetničkog dara i širokog svestranog umnog obrazovanja.” U radove ove vrste dolaze romani i pripovetke: „Milan Narandžić” (u dva dela i pod dva imena), „Jedna ženidba”, „Čudan svet”, „Vasa Rešpekt”, „Večiti mladoženja”, „Uveo listak”, „Trpen-spasen”, „Stari i novi majstori”, „Patnica”, i dr.
Jaša Ignjatović, koji je u svom političkom radu i dnevnom životu mogao i grešiti i bivati na pravu putu, u književnosti je srpskoj znamenita pojava, te mu ime ostaje zapisano u istoriji njenoj za sva vremena.
Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX veka Andre Gavrilovića
Sva dela Jaše Ignjatovića koja je objavio Portalibris pogeldajte OVDE.