Јабука

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

 

Радослав Мандић

Јабука

 

Страдија. Тако је изгледала Србија оних устаничких година. Збегови по шумама и шпиљама, забрађене старице, чиче са огромним брцима и јагњећим шубарама на главама, дечурлија која вришти, мекетање коза, кошаре од прућа на леђима сељанки, дим од мокрих грана са ретких заложених ватри, који је штипао за очи, зној, влага, глад, болест, страх. Све се комешало, кретало, сударало по блатњавим путевима, грабило у замишљену сигурност, а нигде није стизало. Ноћу су пламтела небеса од запаљених села, искрило је у даљини од сагорелих остатака сламе из амбара, разлегало се алакање јаничара и аскера преко дубоких шума шумадијских, сузе су текле низ скореле образе због изгубљеног иметка, али су очи славиле живот и руке су се тихо дизале пут чела, почињући да се крсте. Усне су се размицале у тихој молитви, зоре су руделе, дани су пролазили, сутон се помаљао, све се теже ишло даље. Мушкарци се никако нису враћали, некакве су вести о крвавим биткама стизале, али нико их није потврђивао, нагађало се, стрепело, проклињало, надало…

Све ми је ово приповедао отац једне зимске вечери када ја снег завејао све путеве, када је тамо од Дрине ветар заметао све трагове окаснелих путника, заваравајући их и мамећи их у своја хладна недра. Њему је опет причу казивао његов отац, а ономе његов, дакле, мој прадеда, који је тада био дечак. Много тога се кроз године погубило у сећањима предака, много се и додало, јер какве би то приче биле кад их не би мало накитили разним догађајима од којих се машта у деце распаљује, а очи широм растварају, зурећи у треперави пламен воштане свеће.

Зашто сам се овога сетио у ово суморно кишно вече, док лежим у блатњавој рупи, чекајући заповест команданта нашег десеткованог пука за коначни јуриш у смрт или у повлачење за кратки предах од ове људске кланице, овог металног укуса своје и туђе крви у устима. Зашто сам се сетио старих прича док ме одозго, са оне косе, сад сигурно нишане и чекају да промолим главу не би ли ми распрсли мозак по овој црној каљузи помешаној са угаженим, трулим лишћем. Можда због осећаја да се све једном доживљено, сав чемер и јад могу поновити, да се Србима несреће вечито понављају, да нам је пушка прирасла уз руку, па не можемо да је одбацимо од себе, него нас стално опомиње да је ту, њена цев и сад зјапи испред мене, чекајући да бљуне ватру и усмрти нечијег оца, сина, брата, супруга тамо преко.

Чело ми гори иако студ пробија кроз шињел, грозница ме тресе, не знам више ни кад сам здрав, а ни кад сам болестан, у магновењу разлучујем обрисе стабала чије се сенке претећи надносе над нашим остацима. Чини ми се да ћу, ако они сада крену, пуцати у сенку, а не у човека, у празнину, уместо у месо. Може ли се убити сенка човекова и умире ли тада и човек? Мисли ми не дозвољавају да се саберем, не могу попут овог Радоја лево од мене да гризем корицу хлеба и жваћем гледајући тупо. Себичан сам, можда и он мисли на онај буљук деце и жену што је негде иза њега, тамо око Смедерева, можда мисли на кућу и окућницу и онај један виноград који их све храни.

Или овај Милоје десно, несвршени бечки студент права, затечен овде на феријама, који, иако је преживео Мачву још не може да поверује шта је све видео у оним селима где је страна ордија затекла преостале који нису бежали. Мора да су и они попут њега мислили како им од цивилизованог европског света неће ни длака са главе фалити, како се рат води на фронту, а не иза њега, па су се освестили тек када су им исцерени, изобличених лица ђаволи у плавим униформама приносили бајонет под грло, али тада беше касно. Изнад мене стоји пуковник Маслаћ, њему нико више и не говори да се сагне, да га може куршум погодити и раставити са животом, он тај куршум захтева, изазива. Откад су му оба брата погинула на Церу, с ватром у очима први излеће из рова и са страшћу убице убија све пред собом, никога не штеди. Он је жив, а мртав је, ипак, не заборавља да командује, труди се да нас сачува колико може иако нас ево већ данима гурају тамо где нико не сме, па пуковник псује и Врховну команду и генерале, док ми ћутимо и ступамо, губећи животе и смањујући се сваким даном. Не стрепимо више за своје животе, не плашимо се смрти, видели смо је довољно за цео век. Идемо у напад за нападом, убијамо и убијају нас, газимо преко лешева њихових и наших, увукао нам се мирис крви у ноздрве и тамо обитава, никада га нећемо избацити из себе.

Тихо је данас. Као да су се и они преко уморили, промрзли као и ми чекају неку заповест, без воље да крену напред. Нас заиста само неки инат још држи у животу, да не дамо своје, да сачувамо нејач. Боле нас руке, боле нас ноге, боле нас кости, тела су нам изубијана, изгребана, модра и крвава, вашке се легу у нашој коси, ту гамад колико год да убијамо, она се гамиже поново, води неки свој рат. Рањеника је све више, а лекара све мање. Баш пре неки дан, доктор Поповић, људина од два метра, покушавајући да извуче једног рањеника доби куршум у чело. На месту погибе. Питам се, је ли висина у рату проклетство, лакше је мецима да те пронађу и сатру, мада картеч брише по ногама, тако да ти дође на исто. Глупе мисли, тек да прође време, грозница не попушта, и даље дрхтим.

Не знам зашто ли сам се сетио оне приче од пре више од једног века. Прадеда је причао деди и оцу да је једном у збег дошао устанички вођа, висок човек мрког погледа кога су се сва деца плашила. Било је неког севања у његовим очима, али и замишљености, гледао је у народ као да се каје због нечега, на души му сигурно није било лако. Заповедио је нешто, а онда сео на један пањ, завукао руку у недра и отуда извадио само једну јабуку кожару. Хтео је да је загризе, али је онда сусрео поглед дечака и пружио му је, у исто време устајући и одлазећи без иједне речи. Дечак који је добио јабуку био је мој прадеда, а онај вођа, како ће касније сазнати, главом и брадом Карађорђе. Можда је ова прича и измишљена, тек предање је остало у нашој породици, те је у том облику дошла и до мене.

О свему овоме размишљам док се иза нас чује неки жамор, гласови који допиру кроз маглу, као и шљапкање цокула. На тренутак нам се учини да су нам зашли с леђа, али онда видесмо да су то наши. Хвала богу, помислих, попуна, било је и време. Пуковник Маслаћ је изгледа исто помислио, па се стуштио, тамо нешто успут мрмљајући свом посилном, који га је пратио у стопу. Из магле су полако израњале силуете, официрски шињели и капе напредовали су ка нашим рововима. Ђавола попуна, ово је опет неки обилазак фронта позадинских пацова из угодних и топлих штабова.

Један међу њима био је старац беле браде и бркова, носио је пушку о чији се кундак ослањао као на штап, често застајкујући, који га је ђаво терао да долази овамо кад ни да хода не може? Заокупљени овом изненадном посетом, нисмо ни гледали преко, а тамо је почело неко комешање, повици њихових официра, дозивање. Очигледно су спремали нови напад.

Онај старац, сада у пратњи нашег пуковника, стигао је до ровова и полако се спустио у онај у коме сам ја био. Наједном је дуж земљаних бедема прострујао шапат, краљ, краљ. Људи су га гледали с помешаним страхом и дивљењем у очима, а он је ћутке напредујући, чини ми се баш ка мени, из кожне торбе окачене о раме вадио ситне јабуке и сваком би војнику тутнуо по једну у руке, не чекајући да му захвале. Нисам знао шта да мислим, где да се осврнем када се тај стари, уморни човек поставио поред мене, одложивши ону пушку уз насип, ћутећи и даље, загледан сада преко, у њихове редове који су почели да се збијају.

У ваздуху се осећала она напетост пред јуриш, као да је све стало, дрвеће је било мирно, тишина је превладала над целим бојиштем. Одједном је одмахнуо главом, тек сада свестан мене, погледао ме кратко, завукао руку у торбу и дао ми јабуку. Такође ћутке погледах у њу и схватих у тренутку да је ова јабука кожара у мојој руци откровење мојих мисли које су ме заокупљале целог тог влажног, студеног дана. Допловила је кроз свест времена до мене из оног збега у ком ју је мој предак добио од краљевог и сада ми је мирисала у руци. Могла би бити потпуно иста, могла би имати исти укус, али ја то нећу сазнати јер сам се у тренутку зарекао да је нећу загристи, већ ћу је чувати као амајлију док се не сасуши и нестане у праху свог и мог тела.

Изнад нас су грунуле прве експлозије од хаубица, они преко су се помаљали преко ровова и почињали да трче ка нама, али мене ништа од тога није дотицало. Гледао сам у краља како полако подиже пушку, нишани и пуца, а онда тамо, мало даље, пуковника Маслаћа, са сјајем у очима, како урла надвисујући својим дубоким гласом хук битке: ,,За мном браћо, за мном јунаци, за краља и отаџбину!”