Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Изабране драме Јована Стерије Поповића

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био драматичар, први српски комедиограф, један од првих великих песника новије српске литературе (са изразитим реалистичким приступом литерарној материји), рационалиста и хуманиста. Гимназију је учио у Вршцу, Сремским Карловцима и Темишвару, завршне разреде гимназије у Пешти, а права у Кежмарку, у Словачкој. 1825. слушајући у темишварској гимназији реторику пише прве стихове на славенском језику Слези Болгарији, које је штампао у Будиму. 1826. објављује Ономастикон архимандриту Кенгелцу и један спев свом професору (који га је често називао poetarum patriarcha), оба на латинском језику. 1827, слушајући филозофију у пештанском свеучилишту, издаје своју прву драму Светислав и Милева, која је 1848. поново штампана у Београду. 1828. издаје трагедију Милош Обилић и кратку повесницу Скендер-бег. Јован Стерија Поповић је по завршетку студија 1830. био професор латинског језика, и у то време издаје Несрећно супружество и комедију Лажа и паралажа, као и два забавна календара Винка Лозића; а од 1835. (када је положио адвокатски испит) био је адвокат у Вршцу. 1837. издаје Тврдицу (и стиче репутацију „српског Молијера”), па Покондирену тикву и Злу жену, и један шаљиви роман Роман без романа (ауторов обрачун са сентиментализмом и раним романтизмом). 1840. у Крагујевцу на Лицеју је био професор „природног права“. 1842-1848. године уставобранитељска влада га поставља за начелника Министарства просвете. 1842. штампана је трагедија у пет чинова Владислав, али су тад позоришно извођена и његова друга дела: Ајдуци (позорје у пет чинова), Женидба и удадба (комедија у три чина), Симпатија и антипатија (пародија у два чина), Превара за превару и Волшебни магарац (веселе игре у једном дејству). 1844. његовим деловањем постављен је темељ Српском народном музеју, а 1846. основан је Сиротињски фонд, који је допринео престанку просјачења у Београду. Почетком 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац, у коме, повучен и усамљен, живи до смрти.

Овај српски писац драме и романа са темама из националне историје (из периода успона и пропасти Српског царства) пише под утицајем најпопуларнијег српског романописца Милована Видаковића. За српску књижевност су посебно значајне његове комедије у којима је сликао чаршију свога родног Вршца. Он се тада налазио на периферији аустријске монархије и до њега су допирали таласи живота и културе бечких и пештанских предграђа. Тадашње друштвене околности налагале су копирање обичаја, понашања и међусобног опхођења владајућих слојева немачко-мађарског племства. Богате миражџике родитељи шаљу у аустроугарске метрополе како би стекле извесно образовање и друштвену углађеност, и тако биле живи сведоци угледа и моћи својих родитеља. Опијене романтичарско-сентименталном литературом једног већ сасвим преживелог времена, кући би доносиле чежњу за „ноблесом“ и животом који је сасвим одударао од живота провинцијских трговаца и шпекуланата. Због тога су у његовим комедијама (скоро по правилу) жене носиоци радње и карактерни представници извитопереног друштва.

Преласком у Србију и одласком на висок друштвени положај, Јован Стерија Поповић напушта рад на комедији и посвећује се књижевном роду којим је и започео своју списатељску делатност: драмама из националне историје. 1841. његовом трагедијом Смрт Стефана Дечанског отвара се београдско позориште Театар на ђумруку. Комедиографско дело Родољупци настаје инспирисано револуционарним догађајима (1848-1849). Јован Стерија Поповић се у вихору четрдесет осме враћа својим грађанима у Вршцу, распињан жудњом за влашћу, без обзира да ли на страни Мађара или Срба. У овом делу Стерија се скоро хроничарски држао историјских чињеница, желећи да да „приватну повесницу српског покрета“. 1854. његове песме Даворје изражавају крајњу резигнацију пред поразом проживљеног живота. Поред тога што у овим песмама продужава линију тзв. објективне лирике, он у њима оставља и трајно сведочанство једне снажне песничке личности.

Драматски списи Јована Стерије Поповића објављени су 1903. у издању Српске књижевне задруге у Београду. Ова година је српску историју и српску књижевност обележила Мајским превратом, државним ударом у којем су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, чиме је династија њихове лозе заувек прекинута.

У Изабраним драмама Јована Стерије Поповића обједињена су три драмска текста са темом из националне историје и народне поезије и предања (легенде). У његовој првој драми Светислав и Милева у средишту збивања је Милевина непоколебљива пожртвованост за отечество – она је изван мајчинске забринутости, братске и младићеве љубави. Као најмлађој ћерки кнеза Лазара, „пада јој у удео” да се због спасења отечества мора удати за турског султана Бајазита, који и на молбе Светислављевог оца Селимира остаје неумољив у брачној одлуци. Бајазит ће услед наводног Милевиног неверства проказаног Османовим кривоклетством погубити Светислава. Али ће и он, игром судбине, извршити самоубиство у тамници татарског цара Тамерлана, који у последњем тренутку спасава Милевин живот и Српско царство. Смртни исход заробљеног Бајазита био је извршење праведне казне, али не само над мучитељем невино заљубљених већ и над мрским непријатељем отечества.

У историјској драми Милош Обилић, написаној у синкретизму историјских чињеница и предања, описан је Косовски бој и његов трагичан завршетак. За српску књижевност и српску традицију значајно је то што је на исход Косовске битке битно утицало повлачење војске Вука Бранковића над болешћу и глађу ослабљеном турском војском, коју је поколебани Мурат желео да повуче. Али у том тренутку појављује се Негода са издајничком понудом (писмом) Вука Бранковића и мења Муратову одлуку. У пресудном тренутку битке, кад су Турци поражени почели да беже, Бранковићево повлачење преокреће исход битке у корист Турака. Неправедно окривљени Милош Обилић постаје оличење неустрашивости, одлучности, непоколебљивости, оданости и спремности на подвиг и жртву. Вуково издајство и Милошев подвиг у убијању турског цара Мурата су најважније слике на којима се драмска радња одвија. Мелодрамски елементи огледају се у сценама опраштања између Милоша и његове супруге Вукосаве, ћерке српског кнеза Лазара. Као и Милева, тако и Милош има дужношћу и чашћу поткрепљену спремност да за краља и отечество живот положи. Та љубав је посебна и узвишена и изнад је дечије и љубине. Јер он је зет кнеза Лазара, његова десница и величество. У делу се препознају утицаји Вукових збирки епске народне поезије и романтичарска драма (Шекспиров Магбет: авети и Вуково „честољубије” и „славољубије”), Рајићева Историја и дела Г. Флоријана.

Наход Симеон или Несрећно супружештво је мелодрама у којој је драмски обрађена народна песма о двоструком родоскрвнућу: инцестуозној вези оца и ћерке, мајке и сина. Вук је забележио две варијанте песме о Находу Симеону: једна се дешава на Дунаву и у Будиму – у хришћанској средини, а друга у муслиманској „у турском граду Јањи”. Драмска радња започета је мелодрамским случајем (случајним сусретом Симеона и Николе) којим писац започиње причу, развија интригу, разрешава заплет и остварује трагични исход. Ова мелодрама је развијена и продубљена и елементима народне песме: Симеон (као дете пронађен и извађен из мора) у потрази са својим пореклом; савлађивање препрека (сусрет мајке и сина); просидба царице (Хасан и Синан-паша), надметање просаца за њену руку (гађање јабуке луком и стрелом), предмет распознавања (Јамна случајно проналази у царевој соби писмо и „неки чудни дукат”), трагична спознаја судбине (кулминира двоструким самоубиством). Утицаји Флоријановог шпанско-маварског романа огледају се и у задржаним именима јунака: Зулма, Ламбра, Јамна, Ас-Биух Исмаил.

Сижејна основа дела: Симеон из Хилендерског манастира полази у свет да дозна своје порекло и среће свог друга из детињства, Николу, који га као роб Царичин (Емар) одводи до ње. Њихов сусрет је дирљив и отворен, али и интуитиван и емотиван. Царица у Симеону спознаје припадност (јер никад није преболела што се одрекла свог детета), али не зна какву, док Симеон почиње да према њој мушки осећа привлачност и љубав. Трагичност драме је у њеном расплету: царица препознаје своје дете тек кад јој муж постане, захваљујући белегу. Она му је и мајка и жена, а он њој и син и муж. У тој душевној и телесној окаљаности окончање блудних и развратних живота чини се као једино исправно решење.

 

У Изабраним драмама Јована Стерије Поповића имамо стално опонирање добра и зла, Истока и Запада, православља и ислама. И стални сукоб њихових опонената: Бајазита и Светислава, Тамерлана и Бајазита, Вука Бранковића и Милоша Обилића, Наход Симеона и Хасана. Али и трагични лични сукоб и самоуништење: Бајазит, Наход Симеон и царица се лишавају живота. На одлуке и поступке главних јунака, на њихову спремност, као и неодлучност утичу и њихови поданици и гласници (војводе,саветници, везири, паше,слуге, Топлица Милан и Косанчић Иван, Селимир, Никола, Емир, Осман, Зеир, Алија, Хасан, Синан-паша, Ламбра, Јамна, авети…)

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати аутори као што су: Милан Вукасовић (Приповетке и басне), Анђелко Крстић (Приповетке, Приповетке, књига друга, Вечито дужни), Стојан Живадиновић (Приповетке, До последњег даха), Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Драгутин Илић (Светле слике, Госпођа Марија, Хаџи Ђера, Хаџи Диша, После милијон година). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.

Дела Јована Стерије Поповића можете видети ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу