Милан Ђ. Милићевић (1831–1908) припадао је генерацији писаца српске књижевности тек нешто старијој од оне којој су припадали значајнији српски приповедачи Милован Глишић, Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ. У духу тог времена и сам се опробао као писац приповедака, али оне неће остати упамћене као његова најзначајнија књижевна дела. У историографским списима и мемоарској књижевности ствари пак стоје нешто другачије.
У аутобиографским и мемоарским забелешкама очитава се сва моћ запажања Милана Ђ. Милићевића. Као један од главних организатора наставе у Србији, писац и преводилац педагошке литературе, сакупљач анегдота о кнезу Милошу и Карађорђу и аутор Поменика знаменитих људи у српскога народа новијег доба, Милићевић настоји да поуздано опише српски фолклор, али не као етнолог, већ као сведок који хоће искрено и верно да забележи нарави и обичаје свога народа. У том смислу његово најзначајније дело је Из мојих успомена.
Мемоарске белешке Из мојих успомена Милана Ђ. Милићевића први пут су објављене као четири књиге у периоду 1894–1897. У овим фрагментима Милићевић ће нас најпре упознати с патријархалном породицом из које је потекао. Такав је опис чест у српској књижевности. Отац је честит, строг и праведан, пун народске мудрости, а мајка нежна и пожртвована. Пре него што ће поћи на своју прву службу у мачванску варош, Милићевић пита оца какви су тамо људи, на шта му он одговара: „Мој синко! Добру човеку свуд су људи добри! А злу браву зле је паше свуда доста.”
Други тематски круг у књизи Из мојих успомена чине казивања о томе како је Милићевић пошао на своју прву службу у мачванску Лешницу и две године провео тамо као сеоски учитељ. Он нам при томе живописно приповеда о школовању у другој половини деветнаестог века, програму по којем су ђаци учили и њиховом васпитавању.
У трећем одломку књиге Из мојих успомена, названом Моји лешнички познаници, Милићевић слика низ портрета сународника које упознаје током учитељске службе. Најпре даје кратак животопис, а онда и неколико анегдота у вези с њима, с јасном жељом да оживи те ликове. Ови ликови нису без мана, али се оне боје благим нијансама. Милићевић много више жели да истакне добре особине и ведар дух српског народа. Његове кратке биографске белешке су зато, може се рећи, дотеране и улепшане. Ту су да истакну оно најбоље код људи. Једино је мрачније насликан лик жупањесе Катарине, коју, осим лоших особина, од околине одваја то што није Српкиња, али и то што не припада овом свету који се одликује идиличним рустикалним призорима, већ долази из градске средине.
Својим мемоарима Из мојих успомена Милан Ђ. Милићевић представио се као верни сведок епохе. Његово сведочанство је истовремено и лична повест и родољубиво-патријархална слика једног времена. У оквиру Порталибрисове едиције Отргнуто од заборава можете пронаћи и друга дела овог аутора с врло занимљивим анегдотама. Препоручујемо Карађорђе у говору и твору и Кнез Милош у причама, као и други мање познати мемоарски текстови: Прота Матеја Ненадовић (Мемоари), Пера Тодоровић (Дневник једног добровољца), Симо Матавуљ (Биљешке једног писца), Коста Н. Христић (Записи старог Београђанина), Бранислав Нушић (Деветсто петнаеста), Живојин Мишић (Моје успомене), Драгутин Илић (Зајечарска буна) и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Сва дела Милана Ђ. Милићевића можете погледати ОВДЕ.