Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Stanoje, starac velikih brkova i veđa pod kojim se ne vide oči, nekada gorostas kog su se plašili kao ognja nebeskog, a sada sasvim okopneo, pao je u postelju. Okupi nas. Mi, unuci, odrasli u Austriji, kao prebezi.
– Narod dugo trpi – veli – trpi, ali ne zaboravlja. Ni carsku slavu stare Srbije, ni mrkli mrak osmanski, već četiri veka. Trpi – pljačku, sirotinju, otimanje devojaka, odvođenje dece, haranje svetinja, teške namete, težak zulum. Trpeli, istina, ali nas nije nestalo. Dugo je vreme četiri veka. Predugo za pamćenje. Ali ne zaboravljamo. Pevamo uz gusle. Gradimo crkve pod zemljom, da se ne vide, male, da u njih stane samo molitva. I sećanje. Selimo se, odmećemo, ćutimo. I čekamo. Kosovski zavet otimamo od zaborava u svakoj kući, vajatu, šljiviku, livadi, na svakoj oranici, u jauku gusala, u zenici oka i damaru srca.
Turci nam vekovima otimali decu i odvodili u janičare. Iz očaja roditelji sakatili svoje sinove, da ih sačuvaju od turčenja. I od greha – da sutra ne dignu ruku na svoju braću. Ili su ih ženili, dečake od 10 godina. Tako ih čuvali uz kućno ognjište. A zlo rađa zlo, stigoše ih mnoge suze i kletve. Nastupi zlo vreme po Osmansko carstvo, odmetnuše se janičari. Ja sam se tek momčio. Otac je bio frajkor. Njih su Austrougari najmili da ratuju protiv Turaka. U nastojanju da popravi život Srba u Beogradskom pašaluku, da učvrsti vlast i da mu se Srbi ne odmeću, sultan Selim Treći dade nam knežinsku samoupravu, oborknezove u nahijama i seoske knezove u knežinama. Mnogi počeše da trguju stokom, pa i selo ožive, razvi se stočarstvo. I moj je otac bio putujući trgovac, izvozio stoku u Austriju. Bili smo viđeni, imali kuću s dve sobe i minderlukom, lepu. Ne lepša ni veća od turskih kuća, takav je bio zakon. Veliku avliju ograđenu plotom i čardak, koševi puni. Udaljena od druma, izmaknuta od Turaka. Beše nalik slobodi, a ja nisam znao šta je sloboda, kao što ni moj deda nije znao.
Zavlastiše se dahije u Beogradskom pašaluku i ukinuše nam i vazduh, i vodu, i majčino mleko. Okrvaviše ruke do ramena. Strašan zulum, strašni nameti! Preuzeše trgovinu, ostaviše nas bez hleba. Žalili smo se Porti, sultanu. Nema odgovora. Narod se uskomešao, šume se obremenile izbeglicama i hajducima.
Sastaše se knezovi u Valjevskoj nahiji da vide šta valja činiti. Odluku da na jesen dignu bunu poslaše pismom austrougarskom majoru Mitezeru u Zemun, računajući na pomoć Austrije, ali dahije presretoše pismo i ozveriše se. Mislili su – ako poseku najviđenije glave, zastrašiće narod i sprečiti pobunu. Nisu znali koliko je narod krepak za borbu, usled vekovima neutoljene želje za slobodom.
Posekoše sve viđene ljude – knezove, sveštenike, trgovce, više od sto glava. Izmače im Vasa Čarapić, knez Gročanske nahije, ali Turci mu posekoše brata. On tad spali turski han i odmetnu se u planinu, a tamo ga skoli ubojita zima, mraz mu je mleo kosti. Kad gora olista, obradovan što je preživeo, zadenu srebrnjak u prvo olistalo drvo i uzviknu:
– Čik sad, Turčine, Vasa steče krila! – Stanoju se lice ozari osmehom. – Izmače im i Đorđe Petrović, trgovac iz Smederevskog sandžaka. Moj ga je otac poznavao otkako su službovali kao srpski frajkori. Na skupu narodnih starešina u Marićevića jaruzi, u Orašcu, Đorđa izabraše za vožda. Istog dana, na Sretenje, pokulja buna iz tlačenog naroda, nezaustavljivo, kao vrisak što se dugo drži zapleten u grlu, pa kad se pusti, potrese i nebo i zemlju, te popalismo sve turske hanove.
Ja s par stotina Azanjaca stupih u jedinicu vojvode Đuše Vulićevića. Njegovi su starinom s Kosova. Bio je srčan, nije znao za strah. Poginu kod Smedereva. Preuze nas njegov brat, knez Vujica, jednako neustrašiv. Vojska mahom seljačka, od oružja šta je ko imao – neko kubure zadenute u silav, neko vile podignute više glave, ali pobedi carsku vojsku na Ivankovcu, na Mišaru, kod Deligrada. Seljačka vojska i duša seljačka brojala je vekove unazad, do Kosova. Ništa nije zaboravila. Nijedan uzdah, ni kap znoja. Ni kap krvi.
Godine 1806. Vožd se mislio da krene na Beograd, druge starešine ga odgovarale, ali Vasa Čarapić ga ubedi. On je u Voždov čador ulazio kako je hteo. Poznavao je prilike u Beogradu bolje od svih. Na turskoj strani bilo je oko 300 topova, kod nas svega 40. Neko vreme držasmo grad pod opsadom, a potom priđosmo u tišini. Nosili smo sablje i jatagane. Najpre su Kondu, koji je prebegao nama iz grada, i Uzun Mirka na Sava kapiji turski stražari propustili, misleći da su njihovi, a za njima grunusmo mi. Borbe su trajale svu noć. Vasu stiže kuršum, u jurišu na šanac kod Stambol kapije. Klonu malo kad ga pogodi:
– Gle, izede me, pas! Al’ ne bojte se! Eno Čamdžija peva! – i pokaza na Milosava Čamdžiju, koji, uzjahavši turski top, zapeva na sav glas. – Ubrzo izdahnu pod Voždovim čadorom i ne vide grad slobodan i srpski barjak na Stambol kapiji. – Stanoju zadrhta glas i potom malo poćuta, kao da se priseća. A onda duboko uzdahnu i nastavi:
– U oslobođenom Beogradskom pašaluku brzo se postavljao temelj državi, posle 345 godina čekanja. Skupština – Sovjet serbski, sastojala se od predstavnika nahija. Prvi joj predsednik beše Prota Mateja Nenadović. Odmah po postavljenju on krenu na put u Rusiju. Govorio je: „Kao što se Kolumbo uputio preko sinjeg mora u nepoznato, tako i ja, i ne znam gde je Rusija, znam samo da postoji.” Ipak, trud mu ne beše uzaludan, donese nam savez s Rusijom i značajnu pomoć u oružju. Odlazio je Prota i u Beč da ište dozvolu za uvoz hrane i oružja. Na putovanjima ga je pratio Božidar Grujović, učen mladi čovek, koji, kad otpoče ustanak, napusti Univerzitet u Harkovu, gde je bio profesor, i dođe u tek stvorenu Srbiju. Jedna toliko učena glava mnogo je značila tada jer u Srbiji nije bilo niti jedan posto pismenih ljudi. Tek poneki sveštenik. Taj mladi a veliki čovek došao je da nas nauči da je sloboda – ono što nas čini ljudima. Gde nema slobode, tu nema života. Tako je govorio. Tako smo počeli da osećamo. Tamo gde je sloboda stigla, seljak je obrađivao svoju zemlju. Nije bilo više nameta, upada Turaka u sela, otimanja, paljenja. Mi smo slobodarski narod, ali smo bili neuki. Ipak, brzo naučismo kako da slobodu dosegnemo. Božo Grujović, utemeljivač Sovjeta, prvi zakonopisac srpske države koja se rađala, preminu mlad, od tuberkuloze.
U Sovjetu kasnije ustanoviše popečiteljstva, te za popečitelje prosvetiteljstva postaviše Dositeja Obradovića i Ivana Jugovića. Njih dvojica su osnovali Veliku školu u Beogradu, u kojoj su se školovale buduće narodne starešine, a otvarale su se i male, narodne škole. Narod se opismenjivao. Grabili smo slobodu, žurili da što više uzmemo od nje, da svetlošću odagnamo viševekovni mrak. – Stanoje tu zastade. Dugo je ćutao, zatvorenih očiju, zagledan u sebe. I mi smo ćutali, čekajući. Prikupivši snagu, starac nastavi:
– Zahvaljujući savezu s Rusijom, iziđosmo izvan Beogradskog pašaluka na Bosnu i Novopazarski sandžak. Vujica nas povede, zajedno s vojvodom Čolakom, prema Crnoj Gori. Tu nas stiže vest da je kod Niša probijen front. Na Čegru Turci više nego dvostruko brojniji. Vojvoda Sinđelić odbija njihov juriš, a ovi gaze preko leševa koji su ispunili šanac, tuku se kundacima, noževima, golim rukama. Kad shvati da izlaza nema, Stevan Sinđelić ispali iz kubure u barutanu i sve ih podiže u vazduh. Ostade na Čegru preko 15.000 mrtvih Turaka i preko 4.000 Srba. Huršid-paša na istočnoj strani Niša sazida kulu od lobanja poginulih srpskih vojnika.
U svetu su se prilike menjale, Napoleon se spremao da krene na Moskvu, izgubismo podršku Rusije. Te nesrećne 1813, kad Beograd pade ponovo Osmanlijama u ruke, mi smo još šest nedelja s vojvodom Vujicom držali položaje kod Deligrada. Hajduk Veljko je držao Negotin. Uzalud. Karađorđe prebeže u Austriju, u manastir Fenek. S njim još mnoge vojvode. I mnogo naroda. Turci su nadirali kao skakavci, sprovodili nezapamćeno nasilje. Hadži Prodan ustade, pobuni narod, a narod jedva dočeka – ukus slobode tek mu je pomilovao nepca, te ne htede olako da je ispusti. A vojvoda Miloš Obrenović, koji se s još nekolicinom predao Turcima, ponudi Sulejman-paši pomoć u gušenju bune. Vezir obeća da će oprostiti svakom ko se preda. Ali ne ispuni obećanje. Sa Ašim-begom Miloš uguši bunu, Hadži Prodan prebeže, vezir oko 300 ljudi u sindžirima povede u Beograd, među njima i začetnike bune, igumana Pajsija i đakona Avakuma, i njima okrvavi kolje. A mi zagledani u Rusiju, koja je nadjačala Napoleona. Prota Mateja Nenadović moli ruskog cara da nas pripoji Rusiji. Ište pomoć i od Austrije i Evrope. Starešine u selima počinju ubijati Turke koji skupljaju harač. Narod se ponovo odmeće u šume. Ponovo se sastaju knezovi. Na Cveti u Takovu traže od Miloša Obrenovića da povede ustanak, i on pristaje.
Tukli smo se, ali ne žestoko kao pre. Knez Miloš je dugo, mudro pregovarao, ruski car nas podržao, najzad – stekosmo svoju državu. Kneževinu Srbiju. Stekosmo slobodu – Stanoje zastade. Kad pomenu kneza Miloša, senka mu pređe preko lica. Upro je pogled kroz nevidljivi zastor, u onaj svet. Sad je više tamo, s njima, nego ovde, s nama. Sa ocem i braćom koji su davno još otišli, u bitkama – govorio je da je njega Bog ostavio radi nas. S Vasom Čarapićem, po kojem je najstarijem sinu nadenuo ime. Nije hteo da mene nazovu po njegovom vođi, vojvodi Vujici. Junak – govorio je, al’ se obremeni teškim bremenom. Slobodu ne treba graditi na bratskoj krvi.
– Eto vas, sokolovi moji – progovori najzad slabašnim glasom. – Stasali ste, školovali se po svetu. Ja vas nemam čemu naučiti, sem ovome – ova je zemlja omeđena krvlju. Ne dajte tu među, ni po cenu života! Ne dajte slobodu, neka se širi kao reka kad plavi, nezaustavljivo, jer ova je zemlja žedna slobode!
Te noći deda Stanoje usni u Gospodu. A mi sačuvasmo njegov amanet, za vremena koja su dolazila.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.