Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Станоје, старац великих бркова и веђа под којим се не виде очи, некада горостас ког су се плашили као огња небеског, а сада сасвим окопнео, пао је у постељу. Окупи нас. Ми, унуци, одрасли у Аустрији, као пребези.
– Народ дуго трпи – вели – трпи, али не заборавља. Ни царску славу старе Србије, ни мркли мрак османски, већ четири века. Трпи – пљачку, сиротињу, отимање девојака, одвођење деце, харање светиња, тешке намете, тежак зулум. Трпели, истина, али нас није нестало. Дуго је време четири века. Предуго за памћење. Али не заборављамо. Певамо уз гусле. Градимо цркве под земљом, да се не виде, мале, да у њих стане само молитва. И сећање. Селимо се, одмећемо, ћутимо. И чекамо. Косовски завет отимамо од заборава у свакој кући, вајату, шљивику, ливади, на свакој ораници, у јауку гусала, у зеници ока и дамару срца.
Турци нам вековима отимали децу и одводили у јаничаре. Из очаја родитељи сакатили своје синове, да их сачувају од турчења. И од греха – да сутра не дигну руку на своју браћу. Или су их женили, дечаке од 10 година. Тако их чували уз кућно огњиште. А зло рађа зло, стигоше их многе сузе и клетве. Наступи зло време по Османско царство, одметнуше се јаничари. Ја сам се тек момчио. Отац је био фрајкор. Њих су Аустроугари најмили да ратују против Турака. У настојању да поправи живот Срба у Београдском пашалуку, да учврсти власт и да му се Срби не одмећу, султан Селим Трећи даде нам кнежинску самоуправу, оборкнезове у нахијама и сеоске кнезове у кнежинама. Многи почеше да тргују стоком, па и село оживе, разви се сточарство. И мој је отац био путујући трговац, извозио стоку у Аустрију. Били смо виђени, имали кућу с две собе и миндерлуком, лепу. Не лепша ни већа од турских кућа, такав је био закон. Велику авлију ограђену плотом и чардак, кошеви пуни. Удаљена од друма, измакнута од Турака. Беше налик слободи, а ја нисам знао шта је слобода, као што ни мој деда није знао.
Завластише се дахије у Београдском пашалуку и укинуше нам и ваздух, и воду, и мајчино млеко. Окрвавише руке до рамена. Страшан зулум, страшни намети! Преузеше трговину, оставише нас без хлеба. Жалили смо се Порти, султану. Нема одговора. Народ се ускомешао, шуме се обремениле избеглицама и хајдуцима.
Састаше се кнезови у Ваљевској нахији да виде шта ваља чинити. Одлуку да на јесен дигну буну послаше писмом аустроугарском мајору Митезеру у Земун, рачунајући на помоћ Аустрије, али дахије пресретоше писмо и озверише се. Мислили су – ако посеку највиђеније главе, застрашиће народ и спречити побуну. Нису знали колико је народ крепак за борбу, услед вековима неутољене жеље за слободом.
Посекоше све виђене људе – кнезове, свештенике, трговце, више од сто глава. Измаче им Васа Чарапић, кнез Грочанске нахије, али Турци му посекоше брата. Он тад спали турски хан и одметну се у планину, а тамо га сколи убојита зима, мраз му је млео кости. Кад гора олиста, обрадован што је преживео, задену сребрњак у прво олистало дрво и узвикну:
– Чик сад, Турчине, Васа стече крила! – Станоју се лице озари осмехом. – Измаче им и Ђорђе Петровић, трговац из Смедеревског санџака. Мој га је отац познавао откако су службовали као српски фрајкори. На скупу народних старешина у Марићевића јарузи, у Орашцу, Ђорђа изабраше за вожда. Истог дана, на Сретење, покуља буна из тлаченог народа, незаустављиво, као врисак што се дуго држи заплетен у грлу, па кад се пусти, потресе и небо и земљу, те попалисмо све турске ханове.
Ја с пар стотина Азањаца ступих у јединицу војводе Ђуше Вулићевића. Његови су старином с Косова. Био је срчан, није знао за страх. Погину код Смедерева. Преузе нас његов брат, кнез Вујица, једнако неустрашив. Војска махом сељачка, од оружја шта је ко имао – неко кубуре заденуте у силав, неко виле подигнуте више главе, али победи царску војску на Иванковцу, на Мишару, код Делиграда. Сељачка војска и душа сељачка бројала је векове уназад, до Косова. Ништа није заборавила. Ниједан уздах, ни кап зноја. Ни кап крви.
Године 1806. Вожд се мислио да крене на Београд, друге старешине га одговарале, али Васа Чарапић га убеди. Он је у Вождов чадор улазио како је хтео. Познавао је прилике у Београду боље од свих. На турској страни било је око 300 топова, код нас свега 40. Неко време држасмо град под опсадом, а потом приђосмо у тишини. Носили смо сабље и јатагане. Најпре су Конду, који је пребегао нама из града, и Узун Мирка на Сава капији турски стражари пропустили, мислећи да су њихови, а за њима грунусмо ми. Борбе су трајале сву ноћ. Васу стиже куршум, у јуришу на шанац код Стамбол капије. Клону мало кад га погоди:
– Гле, изеде ме, пас! Ал’ не бојте се! Ено Чамџија пева! – и показа на Милосава Чамџију, који, узјахавши турски топ, запева на сав глас. – Убрзо издахну под Вождовим чадором и не виде град слободан и српски барјак на Стамбол капији. – Станоју задрхта глас и потом мало поћута, као да се присећа. А онда дубоко уздахну и настави:
– У ослобођеном Београдском пашалуку брзо се постављао темељ држави, после 345 година чекања. Скупштина – Совјет сербски, састојала се од представника нахија. Први јој председник беше Прота Матеја Ненадовић. Одмах по постављењу он крену на пут у Русију. Говорио је: „Као што се Колумбо упутио преко сињег мора у непознато, тако и ја, и не знам где је Русија, знам само да постоји.” Ипак, труд му не беше узалудан, донесе нам савез с Русијом и значајну помоћ у оружју. Одлазио је Прота и у Беч да иште дозволу за увоз хране и оружја. На путовањима га је пратио Божидар Грујовић, учен млади човек, који, кад отпоче устанак, напусти Универзитет у Харкову, где је био професор, и дође у тек створену Србију. Једна толико учена глава много је значила тада јер у Србији није било нити један посто писмених људи. Тек понеки свештеник. Тај млади а велики човек дошао је да нас научи да је слобода – оно што нас чини људима. Где нема слободе, ту нема живота. Тако је говорио. Тако смо почели да осећамо. Тамо где је слобода стигла, сељак је обрађивао своју земљу. Није било више намета, упада Турака у села, отимања, паљења. Ми смо слободарски народ, али смо били неуки. Ипак, брзо научисмо како да слободу досегнемо. Божо Грујовић, утемељивач Совјета, први законописац српске државе која се рађала, премину млад, од туберкулозе.
У Совјету касније установише попечитељства, те за попечитеље просветитељства поставише Доситеја Обрадовића и Ивана Југовића. Њих двојица су основали Велику школу у Београду, у којој су се школовале будуће народне старешине, а отварале су се и мале, народне школе. Народ се описмењивао. Грабили смо слободу, журили да што више узмемо од ње, да светлошћу одагнамо вишевековни мрак. – Станоје ту застаде. Дуго је ћутао, затворених очију, загледан у себе. И ми смо ћутали, чекајући. Прикупивши снагу, старац настави:
– Захваљујући савезу с Русијом, изиђосмо изван Београдског пашалука на Босну и Новопазарски санџак. Вујица нас поведе, заједно с војводом Чолаком, према Црној Гори. Ту нас стиже вест да је код Ниша пробијен фронт. На Чегру Турци више него двоструко бројнији. Војвода Синђелић одбија њихов јуриш, а ови газе преко лешева који су испунили шанац, туку се кундацима, ножевима, голим рукама. Кад схвати да излаза нема, Стеван Синђелић испали из кубуре у барутану и све их подиже у ваздух. Остаде на Чегру преко 15.000 мртвих Турака и преко 4.000 Срба. Хуршид-паша на источној страни Ниша сазида кулу од лобања погинулих српских војника.
У свету су се прилике мењале, Наполеон се спремао да крене на Москву, изгубисмо подршку Русије. Те несрећне 1813, кад Београд паде поново Османлијама у руке, ми смо још шест недеља с војводом Вујицом држали положаје код Делиграда. Хајдук Вељко је држао Неготин. Узалуд. Карађорђе пребеже у Аустрију, у манастир Фенек. С њим још многе војводе. И много народа. Турци су надирали као скакавци, спроводили незапамћено насиље. Хаџи Продан устаде, побуни народ, а народ једва дочека – укус слободе тек му је помиловао непца, те не хтеде олако да је испусти. А војвода Милош Обреновић, који се с још неколицином предао Турцима, понуди Сулејман-паши помоћ у гушењу буне. Везир обећа да ће опростити сваком ко се преда. Али не испуни обећање. Са Ашим-бегом Милош угуши буну, Хаџи Продан пребеже, везир око 300 људи у синџирима поведе у Београд, међу њима и зачетнике буне, игумана Пајсија и ђакона Авакума, и њима окрвави коље. А ми загледани у Русију, која је надјачала Наполеона. Прота Матеја Ненадовић моли руског цара да нас припоји Русији. Иште помоћ и од Аустрије и Европе. Старешине у селима почињу убијати Турке који скупљају харач. Народ се поново одмеће у шуме. Поново се састају кнезови. На Цвети у Такову траже од Милоша Обреновића да поведе устанак, и он пристаје.
Тукли смо се, али не жестоко као пре. Кнез Милош је дуго, мудро преговарао, руски цар нас подржао, најзад – стекосмо своју државу. Кнежевину Србију. Стекосмо слободу – Станоје застаде. Кад помену кнеза Милоша, сенка му пређе преко лица. Упро је поглед кроз невидљиви застор, у онај свет. Сад је више тамо, с њима, него овде, с нама. Са оцем и браћом који су давно још отишли, у биткама – говорио је да је њега Бог оставио ради нас. С Васом Чарапићем, по којем је најстаријем сину наденуо име. Није хтео да мене назову по његовом вођи, војводи Вујици. Јунак – говорио је, ал’ се обремени тешким бременом. Слободу не треба градити на братској крви.
– Ето вас, соколови моји – проговори најзад слабашним гласом. – Стасали сте, школовали се по свету. Ја вас немам чему научити, сем овоме – ова је земља омеђена крвљу. Не дајте ту међу, ни по цену живота! Не дајте слободу, нека се шири као река кад плави, незаустављиво, јер ова је земља жедна слободе!
Те ноћи деда Станоје усни у Господу. А ми сачувасмо његов аманет, за времена која су долазила.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.