Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Никола Илић
Вук или Змај?
околина Крушевца, новембар 1481. године
Кроз чрне шуме, чије је лисје давно замрло, приказа се река, једнако чрна, течному катрану подобна.
– Морава – каза Држман. – Ал’ не она што је видесмо. Ова јест Јужна.
– Западна – исправи га Вук.
Држман слегну раменима. – Како велите, господар деспоте.
Држман рожден би в Угарске. Још отац његов оде в збег, настанивш се подно Беркасова. Држман се в те северне земље роди, не видевш очинску земљу до часа војне. Иако је јуноша од две десетине лета, мнозину је Турака посекао, пратећ господара Вука Гргуревића в походу на Босну, а ево и сад, војевајућ земљом која пре два десетлећа беше деспотовина српска. Војевајућ очевином својом.
Вук Гргуревић потера својего коња вранца ближе воде која се пред њима приказала. Иза воде ове, на око две миље, лежи град Крушевац, столни град Лазарев. Велики кнез Лазар са Милицом роди Мару, Мара са господином Вуком роди Ђурђа деспота, Ђурађ са Јерином од грчкаго рода Кантакузина роди Гргура Слепаго, а Гргур са… са неком, роди опет Вука. Крушевац беше наслед његов, право његово. Иако је копиле.
Војска Вукова се тромо вукла за њим, заморена бојем и вишедневним јахањем. Беше их дванаест тисућа. Пред њима невелика група коњаника, што за деспотом својим јаше. Држман на својему риђему парипу истера коња пред десетином која пријаха. – Господари Павле и Дмитар већ држе Крушевац, господар деспоте – рече Држман кроз плаве бркове. – Ваља се придружити док Турци не пристигну, ојачати град.
Вук зари бледе прсте в чрну браду, чрњу од зимске ноћи. Павле Канижи и Дмитар Јакшић похиташе на југ, док су деспот Вук и Дмитров син Јован узимали Паракинов Брод. За Канижијем и Јакшићем оде већи део војске, чак двадесет тисућа војника, прекаљених в бојевима около Смедерева, Голупца и Браничева.
– Турци немају смелости суочити се са мачевима нашим – прозбори Вук Гргуревић. – Ил’ бегају, ил’ се иза зидина скривају. Ваља оставити део војске в Крушевцу, те ићи даље на југ, према земље Топлице и иза ње на Косово, на…
Језа му се попе уз кичму попут ледене змије. Кожа му се накостреши, чрне власи на врату дигоше.
– Господар деспоте – запитним гласом каза Држман.
– Чу ли то? – дрхтаво прозбори Вук.
Беше то глас, беху то слова језика који не познаје – а опет који боље од српског и угарског разумева. Шапат, а опет вика. Миловање, а опет прекор.
– Деспоте кир Вуче – притера коња Јован, син Дмитров. Груди му је красио оклоп в којему је человек одраза својего могао спознати, грбину и рамена тежак чрвени огртач, а појас мач в китњастим корицама. Ноћне таме одолевале су плаве очи његове. – Чему застој? Колико разумевам, надомак смо града Крушевца.
Надомак града Крушевца. А опет, глас није долазио са јужне обале моравске. Долазио је са запада, из брда оштрих. Крушевац му беше наслед. Велики кнез Лазар са Милицом роди Мару, Мара са господином Вуком роди Ђурђа деспота, Ђурађ са Јерином од грчкаго рода Кантакузина роди Гргура Слепаго, а Гргур са… са неком, роди опет Вука. Али тамо, западно, чекало је нешто јаче од наследа.
– Јоване, узећеш војску и отићи оцу својему в град Крушевац – заповедио је. – Преко реке ове, на око две миље.
– А Ви, деспоте – кроз мрку браду Јован роди питање.
– Стижем Крушевцу пре зоре – није знао да ли лаже. – Морам једно место обићи. Сам.
Мамузама потера својего вранца ка гласу. Јахао је кроз шуме куд путева или нема или их је ноћ сакрила. Голе гране тамних стабала као да се преобразише в руке, као да хтедоше да га зграбе. Куд-куд се јављао шуштај и хук звериња пољских. Ове хуке надјачаваше откуцаји срца Вуковаго. Као да се попе в грло, као да подно вилице бије и гуши. Страх овакав јављао се понекад пред бој. Но, поред страха, осећао је и какву опијеност, какву жудњу што га тера некуд в голе шуме ове. Наједном, вранац његов стаде. Вук га пободе мамузама, али залуд. Јаки чрни лепотан, дар краља угарскаго Матеја, беше преплашен. Рзао је, нервозно пребацао тежину са ноге на ногу, тресао се попут птића на ’ладноће. Мамузе не помогоше, а ни вика, ни ударци. На концу, Вук сјаха. И опет, до ушију му долете глас. И опет, кожа се најежи. Погледавш тамо одакле је глас допирао, примети мрачну страну брда.
Успевши се на брдо кроз блато и мртву траву, на врху откри разрушене зидине. Камени остаци дизаше се до Вукове висине. Беху то некад куће, бар се тако Вуку чинило. Не куће – двори.
– Веле да су ове зидине дигли дивови – иза Вука Гргуревића се зачу рески глас.
Вук исука мач и окрену се, залепршавш модрим огртачем својим. Опало лисје и мртва трава не испустише ни шум под стопалима придошлаго, те је појава гласа одзада Вука пресекла попут ’ладне оштрице. Ако га изненадни звук гласа туђинскаго није натерао да дрхти, то свакако начини поглед на њег’. С оне стране мача, на два корака од врха оштрице, нашла се душа какву још није видео. Обличјем је придошли наликовао человеку, а кожом змији. Крљуштаста кожа његова сијала се попут незагаслаго жара, а очи му беху подобне топљеному злату са прстохватом сребра. Био је торжествен, али застрашујућ. Превише телесан, а опет готово ангелобразан.
– Народна безумља, разуме се – настави се рески глас.
– К-ко си ти? – запита деспот српски. Иако је покушао, није успео прикрити страх в гласу.
Танке усне се развукоше в осмех и показаше јато ситних жутих зуба. – Право питање јесте ко си ти.
Вук није одговорио. Приметио је да му рука дрхти, те да мач игра пред њим. Придошли крену да облази око њега, како вукови обилазе срндаћа. Танке усне кренуше опет да творе слова рескаго звука:
– Па ти си велики Вук Гргуревић, син Гргура Ђурђевића и внук деспота Ђурђа Смедеревца. Исковаше те Турци, а прекалише Угари. То ли си?
Вук в уму својему крену да сриче слова молитве Господње. Полако се окретао заједно са придошлим, делом из страха да му окрене грбину, делом из дивљења према свиленим крљуштима коже његове.
– А запита ли се некад откуд ти сећања од пре рождества својего? – запитао је светлуцави муж коже змијске. – Како то да чукундеда својего Лазара памтиш, ти рожден пола века након погибије његове?
Зар ме ово Господ куша? Нечастива прикажња пред њим пак зборила је истину. Много од ранаго живота Вуковаго изјеле су магле заборава. Готово ничего се не сећа од детињих дана, ничего пре јуношкаго доба. Али се сећа чег’ не би могао. Кнеза Лазара, человека ситнаго стаса и мрке браде коју су прошарале сребрне власи, како му под шатор долази и за помоћ моли. – Все што искаш, даћу ти, само ми жену спаси – кроз сузе вели и руку му целива. – Все што искаш, господару Огњени! – Сећао се и вторих ствари, давњејших и страшњејших.
Вук одлучи да не мисли о прошлости. – Доста, нечастиви роде! Врни се в пакао из којего испуза! – Дигао је мач изнад главе, као да ће посећи саговорника својего.
Ако је мислио да ће то застрашити змијокожаго туђина, варао се. Из змијскаго грла побеже кикот, оштар и груб. – Видим, ум ти се још није размаглио. Полако, разбиће се магла. До тог часа, господару деспоте српски, благословите да се поново представим – змијска глава се дубоко наклони. – Јаз сам Лотан, тебе некад познат као Змај од Јастрепца. И као брат.
Вук закорачи и замахом спусти мач. Оштрица паде на остатак зидина, замало се сломивши. Хитар је. Придошли му се сада најде иза грбине. – Јаз се са демонима не братимим – викну Вук и окрену се, сечивом тражећ нечастиву прилику. И опет, змајолики му избеже.
– Не зборим о братимљенију – рески глас допираше са леве стране. – О крви зборим.
Вук гракну смех. – Ха! Ваистину је ђаво лажа и отац лажи! – Силином својом Вук завитла мачем налево. Но мач стаде. Рука, лепа и страшна, задржа оштрицу, а не покида се.
– Истинско име твоје јесте Танин Нур. В крајевима овим име твоје превеше в Змај Огњени. Отац наш облежа жену человечицу и она – мати твоја – даде ти изглед человечески. Бегао си и пре в заборав и играрије људске. Искаш бегати и сад, брате – запита га Лотан.
Танин Нур спусти мач свој.
***
Држман повуче узде парипа својего Чрвенка и заустави га. Изгубих се. Брдо личаше на брдо, а ноћи јесење јесу мрачне и варљиве. Око њег’ беху гола стабла са гранама које јелењим роговима подобују. Више није знао из којего правца дојде, а ка којему крену. Наједном, зачу топот копита. То му беше довољно. Пободе Чрвенка мамузама и крену ка топоту. Не, он иде к мене.
И ваистину је ишао. Пред Држманом се кроз гола стабла приказа господар Вук Гргуревић, на својему чрному коњу, једва разазнатљив. Два коњаника се замало сударише.
– Господар деспоте – повика Држман – реших потражити вас. Војска је в граду Крушевцу, заповест Вашу чека.
Тек сад Држман примети да је лице господарево пуно бојазни. Није ваљало пустити га самаго в шуме ове. Али хтеде сам ићи. Зар су га Турци пресрели? Ако јесу, сигурно више неће пресретат христијански род.
– Јаши по Павла и Дмитра – глас господарев би ’ладан. – Нека дигну војску и вас народ који могу наћи. Идемо назад в Угарску још ноћас.
– Господар деспоте, к-које словите то? – Држман осети да му се уши чрвене, као да је крив због какваго преступа. – Зар не казасте да треба ићи на југ?
Јаши по Павла и Дмитра – поновио је господар. – Нека дигну војску и вас народ одавде па до Дунава. Нека га воде в Угарску. Јаз ћу их в Угарске чекати. Нећемо се враћати в место ово. – Побовши коња, Вук Гргуревић одјаха в таму ноћну.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.