Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Zorana Kokir
Inkunabula
Trebalo je da me sakriju u jedan manastir, u krilu dveju planina, pokraj reke.
Čekao me je limeni sanduk, a potom voz.
Potom su sa najvišeg mesta kazali da ne idemo nigde.
Potom je došao M. T., popečitelj prosveštenija (stara sam i stoga se izražavam starinski) i naredio da ostanemo ovde.
Zver valjda napasti neće.
„Stavite ih u podrum”, izgovorio je to ili nešto slično.
A oni, očajni, upravnik i četvorica poslužitelja, uspeli su da u one sanduke spakuju samo nas najvrednije, samo polovinu nas, i ostavili su nas u tom plitkom podrumu, jer drugog nisu imali.
Mislim da su iskreno hteli da nas spasu. Zanemarili su naredbu i dogovorili se da nas voz ipak sačeka.
Ali zver beše brža.
Ja i na hiljade mojih dragocenih prijatelja, srednjovekovnih i nešto mlađih – rukopisa, povelja, crteža, pisama, inkunabula i knjiga – čekali smo je, doduše, dugo – sve do ranog, sunčanog i vetrovitog popodneva.
A već toga jutra oko nas nikoga nije bilo.
Svi su se uplašili od zveri.
***
Kažu da se iznad krova uzdizao samo blag dim.
(To kažu dobri ljudi iz susedstva.)
Ali neko nas je zaključao.
Kažu da se iznad mansardnog krova uzdizao samo blag dim.
Da nas nije odmah progutao snažni plamen.
Da se nismo odmah raspršili u eksploziji.
Da je granata (jedna, dve, možda tri) bila sasvim, sasvim spora.
I podmukla.
A bila je još daleko, u zadnjem delu zdanja, pod krovom.
Još uvek daleko od nas.
I mogli su da nas spasu.
Ali neko nas je zaključao.
I bili smo sami.
Sve to kažu dobri ljudi koji su bili blizu.
I želeli da nam pomognu.
Dajte peska.
Peska.
Pesak je u svakoj sobi.
Ostavljen.
Pesak je u vreći pored nas.
Ali mi nemamo ruke da se pospemo.
A neko nas je zaključao.
Vatra pod krovom tinjala je dugo, dugo.
Mi, na samom dnu, danima smo čekali.
Mi, najvredniji, najdragoceniji, bili smo najdalje od vatre.
Ali neko nas je zaključao.
A onda je snažan vetar rasplamsao plamen.
Kažu da nisam imala sreće kao moj stariji drug melodičnog imena, Zbornik žitija taha monaha Marka, koji jednom istoričaru upravo beše dat samo na tren – i verovatno mimo pravila. Ili kao moje dobre prijateljice zvane muzikalije, koje na drugom mestu behu našle trajno i prirodno utočište.
Da li sam videla poslužitelja kako drži baklju?
Poslužitelja S. F., koji sada ne nosi kecelju, već uniformu koju krije u ormanu?
Onog koji ima ključ od gvozdenih vrata?
Da li sam ga videla unutra?
Onda je on bacio baklju, i onda nas je zver u čeljust uzela.
I odnela.
I pažljivo odnela.
Možda nad sobom nisam videla plamen.
Možda sam videla pramen sunca, dok smo, u sanduke smešteni, čekali gore u predvorju.
Gore kraj gvozdenih vrata.
Ka ulici sa strane.
Možda sam potom osetila svežinu planinskog vazduha, svežinu povetarca kraj reke, manastirski mir…
Možda sam zatim, sa prijateljima mojim, dospela u carski barokni grad.
Ne umem da kažem šta se zapravo desilo, jer nisam živo biće.
Možda me je zver zaista želela za sebe.
A možda je htela da me uništi – da me otme od mojih.
Da me moji nemaju više.
Možda me je zver i zbrisala sa lica zemlje – možda …