Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Зорана Кокир
Инкунабула
Требало је да ме сакрију у један манастир, у крилу двеју планина, покрај реке.
Чекао ме је лимени сандук, а потом воз.
Потом су са највишег места казали да не идемо нигде.
Потом је дошао М. Т., попечитељ просвештенија (стара сам и стога се изражавам старински) и наредио да останемо овде.
Звер ваљда напасти неће.
„Ставите их у подрум”, изговорио је то или нешто слично.
А они, очајни, управник и четворица послужитеља, успели су да у оне сандуке спакују само нас највредније, само половину нас, и оставили су нас у том плитком подруму, јер другог нису имали.
Мислим да су искрено хтели да нас спасу. Занемарили су наредбу и договорили се да нас воз ипак сачека.
Али звер беше бржа.
Ја и на хиљаде мојих драгоцених пријатеља, средњовековних и нешто млађих – рукописа, повеља, цртежа, писама, инкунабула и књига – чекали смо је, додуше, дуго – све до раног, сунчаног и ветровитог поподнева.
А већ тога јутра око нас никога није било.
Сви су се уплашили од звери.
***
Кажу да се изнад крова уздизао само благ дим.
(То кажу добри људи из суседства.)
Али неко нас је закључао.
Кажу да се изнад мансардног крова уздизао само благ дим.
Да нас није одмах прогутао снажни пламен.
Да се нисмо одмах распршили у експлозији.
Да је граната (једна, две, можда три) била сасвим, сасвим спора.
И подмукла.
А била је још далеко, у задњем делу здања, под кровом.
Још увек далеко од нас.
И могли су да нас спасу.
Али неко нас је закључао.
И били смо сами.
Све то кажу добри људи који су били близу.
И желели да нам помогну.
Дајте песка.
Песка.
Песак је у свакој соби.
Остављен.
Песак је у врећи поред нас.
Али ми немамо руке да се поспемо.
А неко нас је закључао.
Ватра под кровом тињала је дуго, дуго.
Ми, на самом дну, данима смо чекали.
Ми, највреднији, најдрагоценији, били смо најдаље од ватре.
Али неко нас је закључао.
А онда је снажан ветар распламсао пламен.
Кажу да нисам имала среће као мој старији друг мелодичног имена, Зборник житија таха монаха Марка, који једном историчару управо беше дат само на трен – и вероватно мимо правила. Или као моје добре пријатељице зване музикалије, које на другом месту беху нашле трајно и природно уточиште.
Да ли сам видела послужитеља како држи бакљу?
Послужитеља С. Ф., који сада не носи кецељу, већ униформу коју крије у орману?
Оног који има кључ од гвоздених врата?
Да ли сам га видела унутра?
Онда је он бацио бакљу, и онда нас је звер у чељуст узела.
И однела.
И пажљиво однела.
Можда над собом нисам видела пламен.
Можда сам видела прамен сунца, док смо, у сандуке смештени, чекали горе у предворју.
Горе крај гвоздених врата.
Ка улици са стране.
Можда сам потом осетила свежину планинског ваздуха, свежину поветарца крај реке, манастирски мир…
Можда сам затим, са пријатељима мојим, доспела у царски барокни град.
Не умем да кажем шта се заправо десило, јер нисам живо биће.
Можда ме је звер заиста желела за себе.
А можда је хтела да ме уништи – да ме отме од мојих.
Да ме моји немају више.
Можда ме је звер и збрисала са лица земље – можда …