Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Преговори у Серу

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије

Миловановић Стамен

Преговори у Серу

 

Што се пут више кратио и ближио Серу, коњи су све спорије ишли, као да су осећали неспокој и забринутост јахача, као да су и сами одлагали тренутак у коме ће ући у турску коњушницу. Иако су јахале напоредо добар део пута, Милица и Јефимија нису ни реч прозбориле. Свака се носила и ишла за својим мислима. По поласку из Крушевца Милица је веровала да ће се путем, по ко зна који пут, преслишати како да одговори на непријатна питања, које ће јој Бајазит, свакако, поставити, али су јој се мисли мрсиле као пређа неумитној ткаљи… „Биће како ће бити”, промрси тихо, слеже раменима, опусти узду коњу, ободе га петама. Коњ пође касом.

Колико ли напора и снаге има у Јелени кад може као убога монахиња да уђе у град и дворе у којима је, не тако давно, с Угљешом столовала и  господарица била, питала се. Милица с осећањем кривице опет затеже узду коњу, сачека да се коњи поравнају, руком дотаче Јефимијину и без речи продужише путем. За њима су зачелници о нечему живо расправљали, Стефан је с копљаницима грабио напред.

               *

            Стоје у холу. Евнух им даје знак да чекају. Отвара врата дворане. Глас му сметен; ни мушки, ни дечји – недозрео:

– Пресветли господару, госпође из Србије моле да их примите.

У грудима јој бубња, чини јој се да Јефимија и Стефан чују како јој срце думбара. Ослушкује, да по гласу позна како ће их Бајазит примити…

– Нека уђу!

Евнух се враћа, широм отвара врата.

– Част и задовољство је да српске кнегиње и деспота Стефана у овом дому дочекамо и угостимо – Бајазит им се лако поклони и широким покретом руку показа на диване.

– Као што је у нашој светој књизи записано да је Мојсије изуо обућу пришавши грму купине који гораше огњеним пламеном, а не сагореваше, тако и ми поданици Ваше висости, изусмо страхове своје ступивши на свето тле пресветлог и премудрог господара – Милица узврати наклоном.

Бајазит махну руком, заустави је:

– Немојте тако званично, кнегињо. Чему стрепња кад у госте свом зету долазите? Могу да разумем осећања поштоване деспотице Јелене…

– Јефимије, Христове монахиње. Јефимије, Светлости… – Јефимија се лако поклони.

– Ја, ја… биће сад… Иако у теби и даље видим ону госпођу која је у ове дворе с деспотом Урошем… – не доврши, као да се покајао што је на то подсећа. – Биће да је Алах то тако удесио – додаде као да се правда.

– Бог даје и узима – прошапута она крстећи се.

– Ама, биће да је Алах моћнији од Христа – Бајазит се грлено, искрено насмеја.

Милица сачека да смири смех:

– А ми, Ваша светлости, управо, у Христово име дођосмо да молимо да нам Ваша светлост дозволи да тело Лазарево из Цркве Светог Вазнесења с Бранковићевог Косова  пренесемо у наш манастир Раваницу – поглед с Бајазитовог лица упре у саг.

Бајазит се зачуђено трже, упре леђима у наслон, сачека неколико тренутака у нади да ће им се погледи опет срести. Руке јој положене у крило мирне, а поглед не подиже.

– А што бисте га селили? Зар није боље да остане тамо одакле му је душа у џенет, у царство небеско, отишла?

– Нека ми опрости мудри и светли господар; као што је Ваша светлост тело оца свога, почившег Силнога Мурата у Бурсу, с Косова у земљу своју пренео – она подиже главу, упере поглед у њега, прекрсти се, па настави: – Бог Силноме  грехе опростио и у рај га вечни примио, тако бисмо и ми да пренесемо тело господара мога у његов вечни дом, кога је још за живота себи за упокој  саградио…

Бајазит је склопљених капака неколико тренутака ћутао, размишљао, вагао и процењивао тежину њене молбе:

– Ја, ја… да, да, пренео сам… Пренео сам тело, али Муратов дроб и срце његово на Косово оставих. Оставите и ви Лазарево да навек они судбину деле. Можда ће се у џенету или џехенему и измирити… У сваком случају, њихова срца ће, као тај грм, као залог, вековима и вама и нама да светле… Ако тако не урадите, бојим се, поштована кнегињо, да ће многи ваши за Лазаром с Косова кренути.

– Нека Ваша висост опрости мени неразумној; ако сам Вас добро разумела, Ви мислите да ће ваши заувек у Србији…

– Дрво пружа хлад и ономе ко под њим седи, али и ономе ко је дошао да га посече…

– Зар светли господар није обећао да неће своје поданике у наше крајеве више доводити?

– Ја ћу их сапирати док… А после мене? Е, то само Алах зна – слеже он раменима. –

У сваком случају, твоја жеља, поштована кнегињо, биће испуњена – благо наклони главу ка Милици.

            – Имамо још једну молбу, светли царе… –  устане, наклонивши се, обрати му се тихо Јефимија.

– Слушам!

– Да Ваша светлост допусти да из Видина пренесемо мошти наше светице Свете Петке у Крушевац.

– Па ви бисте, Алаха ми, да све мртве саберете! – опет се грлено насмеја. Кад примири смех, озбиљно, као да неком свом казује: – Мој вам је савет; каква су настала времена, боље је и корисније да живе Србе окупите. Живи вам више требају. Само вам живи могу бити од користи, госпе моје.

– Вера и наши свеци су од веће помоћи од заповести мојих и речи мојих. Наш народ, господару, верује да је Света Петка заштитница земље, свих земаљских усева и плодова. Окупиће нам народ, зауставити бежанију, усталиће се, укоренити и земаљских ће се послова људи прихватити – уплашена да ће им обе молбе одбити, Милица потеже и најјачи разлог: – Лакше ћемо своје обавезе и дуг Пресветлом прибрати и намирити…

Бајазит се  загонетно осмехну:

– „И рече Господ: добро видех невољу народа својега у Мисиру, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову”… Можете и ту светицу вашу у Крушевац да пренесете.

Оне га погледаше запањено.

Видевши их, Бајазит прсну у необуздани смех. Кад га примири, и даље осмехнут, рече:

– Драге моје госпе, какав бих ја то владар био ако не бих проучио свете и мудре књиге својих поданика… Ја… ја… Да, да… Проучио мудрости, али и заблуде, противника својих… Ја, ја… А на коју оно страну теку Лаб и Ситница? – изненада се обрати Стефану који је седео на дивану.

Иако је знао да ће морати да се правда, Стефан није очекивао да ће му Бајазит на околишан  начин ставити до знања да за њега нема тајни:

– Лаб, Ситница, Ибар и обе Мораве… све ка северу  и Угарској теку…

– Ја, ја… тако сам и чуо – осмехну се меко, а поглед му лисичји.

– Светли царе, све се мање у веће увиру и с Дунавом, срећом, ка истоку скрећу, и у твоје море се уливају, па, ето дођох, да…

– Ама се неке и у Јадранско – латинско море уливају – опет се  иронично осмехну.

– Има, има неколико, али су мале, по њима се не може бродити…

– Ја, ја… не може… али може у њима човек да се удави… Ако не зна добро да плива – Бајазит полусклопљених капака клима главом као да то самом себи казује.

Милица и Јефимија уплашено укрстише погледе.

Бајазит је ћутао неко време, заваљен, час једва приметно климао, час одмахивао главом као да с неким у себи немуште разговоре води:

– На твом стегу и на грбу је двоглави орао? –  једним оком зачкиљи ка Стефану.

– Двоглави.

– Главе су им… – опет склопи капке као да ће их испод њих јасније видети – чини ми се, на супротне стране окренуте?

– Не чини вам се, Светлости.

– Једна гледа ка истоку, друга ка западу?

– Могло би и тако да се толкује… – сложи се Стефан.

– А, то није добро! Није. Ако је орао и морао бити двоглави, бар да се те главе у очи  гледају. Да зна лева глава шта десна мисли…

– Нека ми светли цар опрости, ја мислим да те главе гледају на супротне стране да на време виде са које нам опасност прети…

            – Ваљда, и с које вам пријатељи долазе?

– Добронамерник је добродошао ма са које он стизао…

– Ја, ја… – сложи се тренутно Бајазит, па настави, врати се знамењима: – А имаше ли на стегу и четири коњске потковице, или ми се то само чини?

– Нека ми не замери светли господар, нису потковице него оцила, којима се о кремен камен креше. Колико видим, светли цар је наше заставе на Косову добро упамтио…

– Аферим!… Аферим, шуро!… – грленим смехом Бајазит испуни дворану.

Стефан се с поштовањем наклони.

            – Крушка, под крушку… Ја, ја… Упамтио сам, вала. Добро запамтио… И? И та кресива су једно другом леђима окренута..

– Такве су нам симболе преци у наследство оставили.

– Е, мој сине, зато сте и несложни. Да је било једне главе са четверо ока, Алаха ми, не би било ни Марице, а ни крвавог Косова, нити би ти сад моје скуте љубио…

– Да Лазара нису најближи издали, сигурно и не бих…

Колико је Милицу задивила Стефанова храброст, толико се побоја да се Бајазит не наљути. Но он је мирно ишао за својим наумом.

– Рекох, да су вам сва кресива истовремено само по једним пламеном Косово осветлила, не бисмо ми ни долазили… Но, елем, пустимо сад то… било, па…  Него, у Крушевцу су сад два орла, два тела и две главе…

– Вук и ја…

– Ако немаш крвника – мајка ти га је родила.

– Можда је код вас Турака тако. У  мом народу и у мојој вери се каже: „Брат брата не храни, али тешко оном ко га нема.”

Милица виде како се чело Бајазитово на трен наоблачи, заусти да нешто каже, да ублажи Стефанове речи, али се Бајазит само осмехну, разиђоше се облаци:

– Храбар си кад смеш тако, мени, мени да… Хм… Ја, ја…  Мани вере, момче; вере варају! Гледај  природу, учи од ње… Јачи орлић на време слабијег из гнезда избаци. Лав лавића зубима растргне…

– Ја мним да су људи изнад, да су словесни…

– Мислиш? Животиње, драги мој шуро, убијају из нужде – колико да се прехране. А „словесни” без мере, због власти. Власт и моћ су ти, осетио си, као морска вода; што је више пијеш – жеднији си. И упамти, онај до тебе, онај други, увек сања да буде испред… Први да је. Зато сам ја… А и теби то саветујем. Кад ојача, орлић кога ниси на време из гнезда… – зањиха главом – имаћеш проблема, веруј ми.

Милица је све време, откад је Стефан преузео обавезе, тај и такав страх покушавала да потисне, али је искуство и Бајазитове речи као маљ у теме ударише. Колена јој клецнуше, заљуља јој се дворана, да није седела – пала би.

– Вук и ја се слажемо.

– Слагаћете се док сте под мојим турбаном…  Свака сила за време бива, па и моја ће… Мој шураче, и ја сам само човек, смртник, као и сви…

– Молим се Богу и желим дуг живот Пресветлом…

– Верујем ти. Ама, молим се и ја Алаху, али… А шта ће бити после? Кад синови моји Сулејман и Муса почну око власти да се бију… Мој ти је братски и родитељски савет: устукни стару, а створи нову властелу, која ће ти бити захвална и оданија од старе Лазареве. Ојачај своју војску и власт и ако можеш, сапри и Вука. Иако је и мени од помоћи, Вук је курјак у твоме тору…

– Захвалан сам Пресветлом на саветима и бризи његовој… Биће онако како је Бог мој одлучио да буде…

– Ја рекох што рекох, па сад… Твоја глава, а и калпак је твој… – Бајазит устаде с дивана: – Господо драга, жао ми је, чекају ме силне обавезе. Желим вам миран и срећан пут… – с десном руком на срцу, дубоко им се  поклони.

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу