Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Milovanović Stamen
Pregovori u Seru
Što se put više kratio i bližio Seru, konji su sve sporije išli, kao da su osećali nespokoj i zabrinutost jahača, kao da su i sami odlagali trenutak u kome će ući u tursku konjušnicu. Iako su jahale naporedo dobar deo puta, Milica i Jefimija nisu ni reč prozborile. Svaka se nosila i išla za svojim mislima. Po polasku iz Kruševca Milica je verovala da će se putem, po ko zna koji put, preslišati kako da odgovori na neprijatna pitanja, koje će joj Bajazit, svakako, postaviti, ali su joj se misli mrsile kao pređa neumitnoj tkalji… „Biće kako će biti”, promrsi tiho, sleže ramenima, opusti uzdu konju, obode ga petama. Konj pođe kasom.
Koliko li napora i snage ima u Jeleni kad može kao uboga monahinja da uđe u grad i dvore u kojima je, ne tako davno, s Uglješom stolovala i gospodarica bila, pitala se. Milica s osećanjem krivice opet zateže uzdu konju, sačeka da se konji poravnaju, rukom dotače Jefimijinu i bez reči produžiše putem. Za njima su začelnici o nečemu živo raspravljali, Stefan je s kopljanicima grabio napred.
*
Stoje u holu. Evnuh im daje znak da čekaju. Otvara vrata dvorane. Glas mu smeten; ni muški, ni dečji – nedozreo:
– Presvetli gospodaru, gospođe iz Srbije mole da ih primite.
U grudima joj bubnja, čini joj se da Jefimija i Stefan čuju kako joj srce dumbara. Osluškuje, da po glasu pozna kako će ih Bajazit primiti…
– Neka uđu!
Evnuh se vraća, širom otvara vrata.
– Čast i zadovoljstvo je da srpske kneginje i despota Stefana u ovom domu dočekamo i ugostimo – Bajazit im se lako pokloni i širokim pokretom ruku pokaza na divane.
– Kao što je u našoj svetoj knjizi zapisano da je Mojsije izuo obuću prišavši grmu kupine koji goraše ognjenim plamenom, a ne sagorevaše, tako i mi podanici Vaše visosti, izusmo strahove svoje stupivši na sveto tle presvetlog i premudrog gospodara – Milica uzvrati naklonom.
Bajazit mahnu rukom, zaustavi je:
– Nemojte tako zvanično, kneginjo. Čemu strepnja kad u goste svom zetu dolazite? Mogu da razumem osećanja poštovane despotice Jelene…
– Jefimije, Hristove monahinje. Jefimije, Svetlosti… – Jefimija se lako pokloni.
– Ja, ja… biće sad… Iako u tebi i dalje vidim onu gospođu koja je u ove dvore s despotom Urošem… – ne dovrši, kao da se pokajao što je na to podseća. – Biće da je Alah to tako udesio – dodade kao da se pravda.
– Bog daje i uzima – prošaputa ona krsteći se.
– Ama, biće da je Alah moćniji od Hrista – Bajazit se grleno, iskreno nasmeja.
Milica sačeka da smiri smeh:
– A mi, Vaša svetlosti, upravo, u Hristovo ime dođosmo da molimo da nam Vaša svetlost dozvoli da telo Lazarevo iz Crkve Svetog Vaznesenja s Brankovićevog Kosova prenesemo u naš manastir Ravanicu – pogled s Bajazitovog lica upre u sag.
Bajazit se začuđeno trže, upre leđima u naslon, sačeka nekoliko trenutaka u nadi da će im se pogledi opet sresti. Ruke joj položene u krilo mirne, a pogled ne podiže.
– A što biste ga selili? Zar nije bolje da ostane tamo odakle mu je duša u dženet, u carstvo nebesko, otišla?
– Neka mi oprosti mudri i svetli gospodar; kao što je Vaša svetlost telo oca svoga, počivšeg Silnoga Murata u Bursu, s Kosova u zemlju svoju preneo – ona podiže glavu, upere pogled u njega, prekrsti se, pa nastavi: – Bog Silnome grehe oprostio i u raj ga večni primio, tako bismo i mi da prenesemo telo gospodara moga u njegov večni dom, koga je još za života sebi za upokoj sagradio…
Bajazit je sklopljenih kapaka nekoliko trenutaka ćutao, razmišljao, vagao i procenjivao težinu njene molbe:
– Ja, ja… da, da, preneo sam… Preneo sam telo, ali Muratov drob i srce njegovo na Kosovo ostavih. Ostavite i vi Lazarevo da navek oni sudbinu dele. Možda će se u dženetu ili džehenemu i izmiriti… U svakom slučaju, njihova srca će, kao taj grm, kao zalog, vekovima i vama i nama da svetle… Ako tako ne uradite, bojim se, poštovana kneginjo, da će mnogi vaši za Lazarom s Kosova krenuti.
– Neka Vaša visost oprosti meni nerazumnoj; ako sam Vas dobro razumela, Vi mislite da će vaši zauvek u Srbiji…
– Drvo pruža hlad i onome ko pod njim sedi, ali i onome ko je došao da ga poseče…
– Zar svetli gospodar nije obećao da neće svoje podanike u naše krajeve više dovoditi?
– Ja ću ih sapirati dok… A posle mene? E, to samo Alah zna – sleže on ramenima. –
U svakom slučaju, tvoja želja, poštovana kneginjo, biće ispunjena – blago nakloni glavu ka Milici.
– Imamo još jednu molbu, svetli care… – ustane, naklonivši se, obrati mu se tiho Jefimija.
– Slušam!
– Da Vaša svetlost dopusti da iz Vidina prenesemo mošti naše svetice Svete Petke u Kruševac.
– Pa vi biste, Alaha mi, da sve mrtve saberete! – opet se grleno nasmeja. Kad primiri smeh, ozbiljno, kao da nekom svom kazuje: – Moj vam je savet; kakva su nastala vremena, bolje je i korisnije da žive Srbe okupite. Živi vam više trebaju. Samo vam živi mogu biti od koristi, gospe moje.
– Vera i naši sveci su od veće pomoći od zapovesti mojih i reči mojih. Naš narod, gospodaru, veruje da je Sveta Petka zaštitnica zemlje, svih zemaljskih useva i plodova. Okupiće nam narod, zaustaviti bežaniju, ustaliće se, ukoreniti i zemaljskih će se poslova ljudi prihvatiti – uplašena da će im obe molbe odbiti, Milica poteže i najjači razlog: – Lakše ćemo svoje obaveze i dug Presvetlom pribrati i namiriti…
Bajazit se zagonetno osmehnu:
– „I reče Gospod: dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu”… Možete i tu sveticu vašu u Kruševac da prenesete.
One ga pogledaše zapanjeno.
Videvši ih, Bajazit prsnu u neobuzdani smeh. Kad ga primiri, i dalje osmehnut, reče:
– Drage moje gospe, kakav bih ja to vladar bio ako ne bih proučio svete i mudre knjige svojih podanika… Ja… ja… Da, da… Proučio mudrosti, ali i zablude, protivnika svojih… Ja, ja… A na koju ono stranu teku Lab i Sitnica? – iznenada se obrati Stefanu koji je sedeo na divanu.
Iako je znao da će morati da se pravda, Stefan nije očekivao da će mu Bajazit na okolišan način staviti do znanja da za njega nema tajni:
– Lab, Sitnica, Ibar i obe Morave… sve ka severu i Ugarskoj teku…
– Ja, ja… tako sam i čuo – osmehnu se meko, a pogled mu lisičji.
– Svetli care, sve se manje u veće uviru i s Dunavom, srećom, ka istoku skreću, i u tvoje more se ulivaju, pa, eto dođoh, da…
– Ama se neke i u Jadransko – latinsko more ulivaju – opet se ironično osmehnu.
– Ima, ima nekoliko, ali su male, po njima se ne može broditi…
– Ja, ja… ne može… ali može u njima čovek da se udavi… Ako ne zna dobro da pliva – Bajazit polusklopljenih kapaka klima glavom kao da to samom sebi kazuje.
Milica i Jefimija uplašeno ukrstiše poglede.
Bajazit je ćutao neko vreme, zavaljen, čas jedva primetno klimao, čas odmahivao glavom kao da s nekim u sebi nemušte razgovore vodi:
– Na tvom stegu i na grbu je dvoglavi orao? – jednim okom začkilji ka Stefanu.
– Dvoglavi.
– Glave su im… – opet sklopi kapke kao da će ih ispod njih jasnije videti – čini mi se, na suprotne strane okrenute?
– Ne čini vam se, Svetlosti.
– Jedna gleda ka istoku, druga ka zapadu?
– Moglo bi i tako da se tolkuje… – složi se Stefan.
– A, to nije dobro! Nije. Ako je orao i morao biti dvoglavi, bar da se te glave u oči gledaju. Da zna leva glava šta desna misli…
– Neka mi svetli car oprosti, ja mislim da te glave gledaju na suprotne strane da na vreme vide sa koje nam opasnost preti…
– Valjda, i s koje vam prijatelji dolaze?
– Dobronamernik je dobrodošao ma sa koje on stizao…
– Ja, ja… – složi se trenutno Bajazit, pa nastavi, vrati se znamenjima: – A imaše li na stegu i četiri konjske potkovice, ili mi se to samo čini?
– Neka mi ne zameri svetli gospodar, nisu potkovice nego ocila, kojima se o kremen kamen kreše. Koliko vidim, svetli car je naše zastave na Kosovu dobro upamtio…
– Aferim!… Aferim, šuro!… – grlenim smehom Bajazit ispuni dvoranu.
Stefan se s poštovanjem nakloni.
– Kruška, pod krušku… Ja, ja… Upamtio sam, vala. Dobro zapamtio… I? I ta kresiva su jedno drugom leđima okrenuta..
– Takve su nam simbole preci u nasledstvo ostavili.
– E, moj sine, zato ste i nesložni. Da je bilo jedne glave sa četvero oka, Alaha mi, ne bi bilo ni Marice, a ni krvavog Kosova, niti bi ti sad moje skute ljubio…
– Da Lazara nisu najbliži izdali, sigurno i ne bih…
Koliko je Milicu zadivila Stefanova hrabrost, toliko se poboja da se Bajazit ne naljuti. No on je mirno išao za svojim naumom.
– Rekoh, da su vam sva kresiva istovremeno samo po jednim plamenom Kosovo osvetlila, ne bismo mi ni dolazili… No, elem, pustimo sad to… bilo, pa… Nego, u Kruševcu su sad dva orla, dva tela i dve glave…
– Vuk i ja…
– Ako nemaš krvnika – majka ti ga je rodila.
– Možda je kod vas Turaka tako. U mom narodu i u mojoj veri se kaže: „Brat brata ne hrani, ali teško onom ko ga nema.”
Milica vide kako se čelo Bajazitovo na tren naoblači, zausti da nešto kaže, da ublaži Stefanove reči, ali se Bajazit samo osmehnu, raziđoše se oblaci:
– Hrabar si kad smeš tako, meni, meni da… Hm… Ja, ja… Mani vere, momče; vere varaju! Gledaj prirodu, uči od nje… Jači orlić na vreme slabijeg iz gnezda izbaci. Lav lavića zubima rastrgne…
– Ja mnim da su ljudi iznad, da su slovesni…
– Misliš? Životinje, dragi moj šuro, ubijaju iz nužde – koliko da se prehrane. A „slovesni” bez mere, zbog vlasti. Vlast i moć su ti, osetio si, kao morska voda; što je više piješ – žedniji si. I upamti, onaj do tebe, onaj drugi, uvek sanja da bude ispred… Prvi da je. Zato sam ja… A i tebi to savetujem. Kad ojača, orlić koga nisi na vreme iz gnezda… – zanjiha glavom – imaćeš problema, veruj mi.
Milica je sve vreme, otkad je Stefan preuzeo obaveze, taj i takav strah pokušavala da potisne, ali je iskustvo i Bajazitove reči kao malj u teme udariše. Kolena joj klecnuše, zaljulja joj se dvorana, da nije sedela – pala bi.
– Vuk i ja se slažemo.
– Slagaćete se dok ste pod mojim turbanom… Svaka sila za vreme biva, pa i moja će… Moj šurače, i ja sam samo čovek, smrtnik, kao i svi…
– Molim se Bogu i želim dug život Presvetlom…
– Verujem ti. Ama, molim se i ja Alahu, ali… A šta će biti posle? Kad sinovi moji Sulejman i Musa počnu oko vlasti da se biju… Moj ti je bratski i roditeljski savet: ustukni staru, a stvori novu vlastelu, koja će ti biti zahvalna i odanija od stare Lazareve. Ojačaj svoju vojsku i vlast i ako možeš, sapri i Vuka. Iako je i meni od pomoći, Vuk je kurjak u tvome toru…
– Zahvalan sam Presvetlom na savetima i brizi njegovoj… Biće onako kako je Bog moj odlučio da bude…
– Ja rekoh što rekoh, pa sad… Tvoja glava, a i kalpak je tvoj… – Bajazit ustade s divana: – Gospodo draga, žao mi je, čekaju me silne obaveze. Želim vam miran i srećan put… – s desnom rukom na srcu, duboko im se pokloni.