Вук ову песму није нашао у народу већ је исписао из Фортиса, и то 1814. године у Пјеснарици с више, а доцније 1846. године у ІІІ књ. с мање исправака.
Ниже се преноси Фортисов текст, по издању Миклошићеву у Sitzberichte d. philos.-histor. Classe Бечке академије књ. 103 стр. 415.
XALOSNA PJESANZA PLEMENITE ASAN-AGHINICE
Scto se bjeli u gorje zelenoj
Al-su snjezi, al-su labutovi?
Da su snjezi, vech-bi okopnuli
labutovi vech-bi poletjeli.
Ni-su snjezi, nit-su labutove;
nego sciator Aghie Asan-aghe.
On boluje u ranami gliutimi
Oblaziga mater i sestriza,
a gliubovza od stida ne mogla.
Kad li-mu-je ranam boglie bilo,
ter poruça vjernoj gliubi svojoj:
„Ne çekai-me u dvoru bjelomu,
ni u dvoru, ni u rodu momu.”
Kad Kaduna rјeçi razumjela,
josc-je jadna u toj misli stala
Jeka stade kogna oko dvora;
i pobjexe Asan-Aghiniza,
da vrât lomi kule niz реnхеrе.
Za gnom terçu dve chiere djevojke:
„Vrati-nam-se, mila majko nascia;
ni-је ovo babo Asan-Ago
vech daixa Pintorovich bexe.
I vrâtise Asan-Aghiniza
ter se vjescia bratu oko vrata
„Da moj brate velike sramote!
g-di-me saglie od petero dize!”
Вехе muçi; ne govori nista
Vech se mâscia u хере svione
i vadi-gnoj kgnigu oproschienja
da uzimglie podpunno vjençanje,
da gre s’ gnime majci u zatraghe.
Kad kaduna kgnigu prouçila,
dva-je sîna u çelo gliubila,
a dve chiere u rumena liza
a s malahnim u besicje sinkom
odjeliti nikako ne mogla.
Vech-je brataz za ruke uzeo,
i jedva-je sinkom rastavio:
ter-je mechie k’ sebi na kogniza
s’ gnome grede u dvoru bjelomu.
U rodu je malo vrjeme stâla,
malo vrjeme, ne nedjegliu dana,
dobra kado, i od roda dobra
dobru kadu prose sa svi strana;
da majvechie Imoski kadia
Kaduna-se bratu svomu moli:
„Ај, tako te ne xelila, bratzo!
nе moi mene davat za nikoga
da ne puza jadno serze moje
gledajuchi sirotize svoje.”
Ali bexe ne hajasce nista,
vech-gnu daje Imoskomu kadii.
Josc kaduna bratu-se mogliasce
da gnoj pisce listak bjele kgnighe
da-je saglie Imoskomu kadii:
„Djevojka te ljepo pozdravgliasce
а u kgnizi ljepo te mogliasce
kad pokupisc gospodu svatove,
и кад пођеш њеном б’јелу двору,
dugh podkliuvaz nosi na djevojku
kada bude aghi mimo dvora
neg-ne vidi sirotize svoje.”
Kad kadii bjela kgniga doge,
gospodu-je svate pokupio.
Svate kuppi, grede po djevoiku.
Dobro svati dosli do djevoike,
i zdravo-se povratili s gnome.
A kad bili aghi mimo dvora,
dve-je chierze s’ реnхеrе gledaju,
а dva sina prid-gnu izhogiaju
tere svojoi majçi govoriaju.
„Vrati-nam-se, mila majko nascia
da mi tebe uxinati damo.”
Kad to çula-Asan-Aghiniza,
stariscini svatov govorila:
„Bogom brate, svatov stariscina,
ustavi mi kogne uza dvora
„da darujem sirotize moje.”
Ustavite kogne uza dvora.
Svoju dizu ljepo darovata:
svakom’ sinku nozve pozlachene
svakoj chieri çohu do pogliane
a malome u bescicje sinku
gnemu saglie uboske hagline
A to gleda junak Asan-Ago
ter dozivglie do dva sina svoja:
„Hodte amo, sirotize moje,
kad se nechie milovati na vas
мајка vascia, serza argiaskoga.”
Kan to çula Asan-Aghiniza,
bjelim ligem u zemgliu udarila
u pût-se-je s’ dusciom raztavila
od sxalosti gledajuch sirota.
Најлепша балада српског усменог стваралаштва, Хасанагиница, како ју је Алберто Фортис записао 1774. године, овде преузето из књиге Живот и рад Вука Стефановића Караџића Љубомира Стојановића.