Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Наташа Пешић Радосављевић
Гумасто дрво
У праскозорје Првог српског устанка Радојка је посадила дивљу кавкаску јабуку на улазу у ливаду Петровића, у Брајновцу, поред пута. Патуљасто дрво, неће пуно да расте, а пуно рађа. Малене јабуке биће добре за домаће сирће и да се јабуковача прекрсти, као што се шљивовица одувек овде крстила дивљом белошљивом. На ливади нигде хлада нема, једино у сенци кола са арњевима, те ће ово малено дрво са гранама до земље, кад порасте, давати хлад да у њему раденици одморе и ручавају на пола дана.
Радојка је волела Милована, али нису били суђени. Милован је био из добростојеће куће и његов отац тражио је сину богату мираџику. Зато је под окриљем ноћи у сенци јабуке Радојка, тада већ болна и сушичава, готово на самрти, проклела и њега и себе, и село, и Левач, и цео свет који се уротио да јој срећу квари и злу судбину донесе.
Те јесени Радојка је издахнула, а Милованов отац уговорио свадбу. Кад сватови пођоше по невесту, Милован застаде поред јабуке, сети се своје несуђене љубе и њој у част убра једну гранчицу дрвета, те закити шешир. Ни њему не беше суђено да супружник постане. Око 200 м даље коње нешто уплаши на путу, његов се фијакер преврну, коњи побегоше, а младић остаде притиснут свом тежином кола и кутија, те остаде на месту мртав. Скрхани отац постави сину споменик крајпуташ поред дрвета, тако да бар у смрти Милован буде близу своје вољене Радојке.
Отада мештани говорише да је ово дрво проклето. Звали су га чаробно, аловито, вилинско, патуљасто, гумено, а највише гумасто дрво јер ноћу попримаше облик као гума и злокобно изгледаше. Јабука је рађала сваке друге године, а Радојкин отац никад ниједан плод са ње није убрао. Говорише му да дрво посече, јер су неки сељани виђали ноћу виле како укруг око дрвета коло играју. Међутим, нико не смеде да исече вилинско дрво. Једне ноћи Радојка дође оцу у сан и рече му да јабуку не дира, чак и да не оре и не копа близу ње, да њен плод не једе јер је ово дрво заувек проклето докле год постоји, а да га њен дух посећује и у деблу борави, док виле њене другарице око ње као црне младе коло играју.
Прочуло се надалеко да је дрво зачарано. Мештани Опарића, Белушића и Брајновца пронесоше од уста до уста причу о овом дрвету широм Левча. Ни дању ни ноћу нико поред дрвета не смеде ни да прође. Пешаци, коњаници и кочијаши на другу страну пута прелазише кад би се дрво испред њих указало, а враћаше се на ту страну пута тек када би им нестало из видокруга.
Прича о уклетом дрвету дође и до хајдука Стевана Јаковљевића из Белушића, побратима Карађорђа Петровића, који се грохотом насмејао, не верујући. Докон свет за дугих зимских ноћи на прелу свашта измисли и измашта. Све су то бесмислице за једнога хајдука који је био кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. Да би своје земљаке излечио од празноверја и бапских прича, он објави свима да иде под дрво и тамо заноћи. Залуд га преплашени родитељи одговараше, тврдоглави момак не хтеде ни да чује. Оде сам под дрво и преспава. Ујутру на коњу поврати се својима, који се, видевши га издалека, силно обрадоваше. Кад приђе ближе, отац и мајка видеше да је Стеван разрок! Он им исприча да се ујутру једва пробудио и отворио очи, да му се као нека магла навукла, која му је тек сад спала пред очима и знао је да нешто није у реду. Стеван до смрти остаде „са фалинком”.
Пијани Живота још је горе прошао. Онако пијан и суманут, поче да ломи гране дрвета, те заспа под њим у делиријуму. Ујутру оде својој кући наоко без последица. Те године је добио близанце, два сина који се родише као инвалиди, са маленим удовима и без свих прстију, и цело их село назва наказама гумастог дрвета.
Кнез Милош Обреновић је решио да стане на пут овом сујеверју. На путу за манастир Каленић застао је под дрветом да се одмори, а коња везао за дрво. Када узјаха коња, после неколико метара коњ поломи ногу, те га момак из свите уби, а кнезу дадоше другог коња да настави пут.
Несрећа прати уклето дрво до дана данашњег. Потомак Радојкиног брата из Белушића је преминуо када је једне године грешком заорао корен уклетог дрвета. Одмах је пао са трактора и остао на месту мртав. Његова комшиница која је убрала гранчицу дрвета, преминула је на дан свога венчања, као некада Милован. Чобанин из Брајиновца који је чувао овце подно дрвета и са њега из досаде убрао гранчицу, изгубио је овце истог дана, а одмах и пореметио памећу, те је до краја живота ишао четвороношке и мислио да је ован.
Дрвета се плаше и возачи камиона и аутобуса, који и данас прелазе на другу страну пута како крошња уклетог дрвета не би дотакла врх њиховог возила и њима и свим путницима донела несрећу.
Када је асфалтиран пут Белушић–Опарић, нико од радника из предузећа „Путеви Крагујевац” који су радили на овој деоници не хтеде да посече чаробно дрво дивље јабуке. Дрво су заобишли „лакат” кривином и даље нормално наставили радове, уз благослов руководства и директора, родом из ових крајева, који је мислио да „нису ту чиста посла”.
Дрво осећа и зле мисли које се у његовој близини рађају. Нико не сме дрвету ништа лоше да помисли или да под дрветом некоме зло пожели. Ако се то ипак догоди, мора да се прекрсти, очита молитву за опрост греха и пољуби стабло дрвета.
Прича о гумастом дрвету траје већ два века. Ендемска јабука, за коју кажу да их је данас свега три овакве у Европи, живи без људске неге и помоћи и пркоси годинама, времену и развоју цивилизације.
Не знам шта је истина, а шта лаж у овој причи. Више пута сам прошла путем поред ове јабуке, али пазила да ме гране дрвета не додирну. За сваки случај. Никад се не зна – далеко било.