Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Nataša Pešić Radosavljević
Gumasto drvo
U praskozorje Prvog srpskog ustanka Radojka je posadila divlju kavkasku jabuku na ulazu u livadu Petrovića, u Brajnovcu, pored puta. Patuljasto drvo, neće puno da raste, a puno rađa. Malene jabuke biće dobre za domaće sirće i da se jabukovača prekrsti, kao što se šljivovica oduvek ovde krstila divljom belošljivom. Na livadi nigde hlada nema, jedino u senci kola sa arnjevima, te će ovo maleno drvo sa granama do zemlje, kad poraste, davati hlad da u njemu radenici odmore i ručavaju na pola dana.
Radojka je volela Milovana, ali nisu bili suđeni. Milovan je bio iz dobrostojeće kuće i njegov otac tražio je sinu bogatu miradžiku. Zato je pod okriljem noći u senci jabuke Radojka, tada već bolna i sušičava, gotovo na samrti, proklela i njega i sebe, i selo, i Levač, i ceo svet koji se urotio da joj sreću kvari i zlu sudbinu donese.
Te jeseni Radojka je izdahnula, a Milovanov otac ugovorio svadbu. Kad svatovi pođoše po nevestu, Milovan zastade pored jabuke, seti se svoje nesuđene ljube i njoj u čast ubra jednu grančicu drveta, te zakiti šešir. Ni njemu ne beše suđeno da supružnik postane. Oko 200 m dalje konje nešto uplaši na putu, njegov se fijaker prevrnu, konji pobegoše, a mladić ostade pritisnut svom težinom kola i kutija, te ostade na mestu mrtav. Skrhani otac postavi sinu spomenik krajputaš pored drveta, tako da bar u smrti Milovan bude blizu svoje voljene Radojke.
Otada meštani govoriše da je ovo drvo prokleto. Zvali su ga čarobno, alovito, vilinsko, patuljasto, gumeno, a najviše gumasto drvo jer noću poprimaše oblik kao guma i zlokobno izgledaše. Jabuka je rađala svake druge godine, a Radojkin otac nikad nijedan plod sa nje nije ubrao. Govoriše mu da drvo poseče, jer su neki seljani viđali noću vile kako ukrug oko drveta kolo igraju. Međutim, niko ne smede da iseče vilinsko drvo. Jedne noći Radojka dođe ocu u san i reče mu da jabuku ne dira, čak i da ne ore i ne kopa blizu nje, da njen plod ne jede jer je ovo drvo zauvek prokleto dokle god postoji, a da ga njen duh posećuje i u deblu boravi, dok vile njene drugarice oko nje kao crne mlade kolo igraju.
Pročulo se nadaleko da je drvo začarano. Meštani Oparića, Belušića i Brajnovca pronesoše od usta do usta priču o ovom drvetu širom Levča. Ni danju ni noću niko pored drveta ne smede ni da prođe. Pešaci, konjanici i kočijaši na drugu stranu puta prelaziše kad bi se drvo ispred njih ukazalo, a vraćaše se na tu stranu puta tek kada bi im nestalo iz vidokruga.
Priča o ukletom drvetu dođe i do hajduka Stevana Jakovljevića iz Belušića, pobratima Karađorđa Petrovića, koji se grohotom nasmejao, ne verujući. Dokon svet za dugih zimskih noći na prelu svašta izmisli i izmašta. Sve su to besmislice za jednoga hajduka koji je bio kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Da bi svoje zemljake izlečio od praznoverja i bapskih priča, on objavi svima da ide pod drvo i tamo zanoći. Zalud ga preplašeni roditelji odgovaraše, tvrdoglavi momak ne htede ni da čuje. Ode sam pod drvo i prespava. Ujutru na konju povrati se svojima, koji se, videvši ga izdaleka, silno obradovaše. Kad priđe bliže, otac i majka videše da je Stevan razrok! On im ispriča da se ujutru jedva probudio i otvorio oči, da mu se kao neka magla navukla, koja mu je tek sad spala pred očima i znao je da nešto nije u redu. Stevan do smrti ostade „sa falinkom”.
Pijani Života još je gore prošao. Onako pijan i sumanut, poče da lomi grane drveta, te zaspa pod njim u delirijumu. Ujutru ode svojoj kući naoko bez posledica. Te godine je dobio blizance, dva sina koji se rodiše kao invalidi, sa malenim udovima i bez svih prstiju, i celo ih selo nazva nakazama gumastog drveta.
Knez Miloš Obrenović je rešio da stane na put ovom sujeverju. Na putu za manastir Kalenić zastao je pod drvetom da se odmori, a konja vezao za drvo. Kada uzjaha konja, posle nekoliko metara konj polomi nogu, te ga momak iz svite ubi, a knezu dadoše drugog konja da nastavi put.
Nesreća prati ukleto drvo do dana današnjeg. Potomak Radojkinog brata iz Belušića je preminuo kada je jedne godine greškom zaorao koren ukletog drveta. Odmah je pao sa traktora i ostao na mestu mrtav. Njegova komšinica koja je ubrala grančicu drveta, preminula je na dan svoga venčanja, kao nekada Milovan. Čobanin iz Brajinovca koji je čuvao ovce podno drveta i sa njega iz dosade ubrao grančicu, izgubio je ovce istog dana, a odmah i poremetio pameću, te je do kraja života išao četvoronoške i mislio da je ovan.
Drveta se plaše i vozači kamiona i autobusa, koji i danas prelaze na drugu stranu puta kako krošnja ukletog drveta ne bi dotakla vrh njihovog vozila i njima i svim putnicima donela nesreću.
Kada je asfaltiran put Belušić–Oparić, niko od radnika iz preduzeća „Putevi Kragujevac” koji su radili na ovoj deonici ne htede da poseče čarobno drvo divlje jabuke. Drvo su zaobišli „lakat” krivinom i dalje normalno nastavili radove, uz blagoslov rukovodstva i direktora, rodom iz ovih krajeva, koji je mislio da „nisu tu čista posla”.
Drvo oseća i zle misli koje se u njegovoj blizini rađaju. Niko ne sme drvetu ništa loše da pomisli ili da pod drvetom nekome zlo poželi. Ako se to ipak dogodi, mora da se prekrsti, očita molitvu za oprost greha i poljubi stablo drveta.
Priča o gumastom drvetu traje već dva veka. Endemska jabuka, za koju kažu da ih je danas svega tri ovakve u Evropi, živi bez ljudske nege i pomoći i prkosi godinama, vremenu i razvoju civilizacije.
Ne znam šta je istina, a šta laž u ovoj priči. Više puta sam prošla putem pored ove jabuke, ali pazila da me grane drveta ne dodirnu. Za svaki slučaj. Nikad se ne zna – daleko bilo.