Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Milena Nedeljković
Gavran nad Banjicom
Betonske sitne ploče, utabane duboko u zemlju, iz koje ne niče život, leže usamljene. Takve se još nigde nisu našle, tako uglačane, spokojne, stroge i same u iščekivanju proleća i društva trave i korova. One zajedno žele da podsećaju na kaldrmu, koja ipak nosi određenu dozu buntovništva i uzbuđenja, koje vodi u mračne zagušljive prostore uštirkanih belih košulja i bleštanje lakovanih salonki koje zatočena mladost nije dočekala. Čak i bledo sitno kamenje odsustvuje u šupljinama i ožiljcima od sunca. Kažu starosedeoci da je čitava ulica popločana i da svaka pločica predstavlja po jednog zatvorenika logora. Duga je ta ulica, dugačka čak toliko da se kraj ne nazire. Posmatrala sam je često dok se otapa sneg, kako voda traži izlaz kroz oluke, udubljenja u asfaltu, pod žilama usnulih ruža i kvrgavog stabla bora, od kog su samo godovi ostali. Sada samo jedan panj tu stoji ukopan, bez izgleda da se neko o njega osloni, nakon turobnog života, uplašenog pogleda, odbegao kao pijanica od zverinja u sebi. Iz kiše koja i uspe da otiče kažu da su suze žena koje su tugovale za odvođenim muževima na streljanje. Tada su njihov plač i kukanje delovali poput krika vrana.
U tom sablasnom kraju zimsku tišinu prekine zvuk motora vozila koje protutnji i zavijori na hiljade okolnih vitkih platana. Oni se smenjuju u nepravilnim redovima, onako strogo kao vojnici obližnje Vojne akademije dok se polako ne grupišu u četu. Zidom razdvojeni, korakom udaljeni, poigravaju se dva sveta. Priroda i ljudsko biće su opkolili obližnju crnu kapiju kao da pohranjuju uspomene onih koji su gazili prvi i onih koji više ne postoje. I tako jedna-jedina gvožđurija nadvisuje okolnu arhitekturu i sprečava prolaznike da promole glave u dvorište u kom caruje visoka bela neman – logor na Banjici. Zatočenici su ozareno gledali u nju, mada je pogled bio dalek i težak. Zajedno su sanjali slobodu i bekstvo, kao i život nakon logora, jer strah i želja održavaju čoveka živim.
Na visokoj, strogoj i pravougaonoj kapiji su se nakupili otisci onih koji, kada je zatvoreno, radoznalo i nasilno pokušavaju upasti, duše koje su trčeći bežale iz okova smrti i dodirivali zarđalu kvaku, tek da je okrznu i osete otkucaj života izvan dvorišta. U samom dnu proširenih i izvitoperenih strogih rešetaka leže pera vrana i gavrana koji kruže nebom noseći tvrd orah u kljunu. Svi zajedno, gladni ploda, su vesnici mramornog neba. Ali i taj orah koji vrebaju, tako jako bačen sa visina, ostane bez svoje ljuske i njegova srž završi u utrobi grabljivica. Orah postaje slobodan i ponovo zatočen! Pojeden život, pojedena duša, oglodala kost koja se iznova rađa. Sve ptice su slične, ali jedna kao da prednjači svojom silinom, poput generala, odoleva mistično i stoji ponosito – gavran. On je istovremeno miran i strašan, njegovo perje sija kao duša produhovljenog starca.
Ispod logorske kapije, duboko ukopane, možda su ostaci psa čuvara koji se junačio pred šarama guma oholog kamiona dok je odvozio žive, goluba čiju je glavu odnela mačka za suvenir pobede ili crveni omot Štarkove krem-bananice koju je skoro naneo vetar. Svi oni ostaju zakopani jedni preko drugih, jedni pored drugih, na gomili prolaznosti i smeća. Baš kao otisci velikih i sitnih stopala. Omot čokolade ili čipsa se ponovo rodi u proleće, pa leto dočeka u nekoj drugoj ulici. Letuje, ali ne samuje. Tako sa prozora drugog sprata govori i pogled mladog kadeta koji se ne ustručava da samo jednim lakim potezom naruši čistotu prirode, misleći da će za njegovu mladost postojati opravdanje.
Na početku nisam obraćala pažnju na okolne vile iza visokih bedema u kojima žive generali, mada sam često tamo prolazila. Zarasla dvorišta, stroga arhitektura, sterilna i bela, par osnovnih i srednja umetnička škola, velika bolnica nedaleko od Vojne akademije, skupile se u krug. Pa čak i dekorativno žbunje i drvoredi u celini deluju kao da se život poigrava i da taj kraj ima svoje dve strane – raskoš i tugu.
Logor je postao muzej, čija su vrata za posetioce bila otvorena četvrtkom, petkom i subotom. Sećanja me nose u zimski januarski petak dok ulazim u dvorište zagledana prema staklenim ulaznim vratima, osluškujući težak zveket gvozdenog lanca koji najavljuje posetioce. Tada sam uočila crnog gavrana koji stoji pod zabatom kao kakav pas čuvar. Njegovo prisustvo i graktanje odvraća prolaznike i posetioce, sluteći na kakvo proročanstvo o smrti.
Zimska belina prekriva čitave betonske ploče i bilo je lakše ne povezivati ih sa nestalim logorašima. Po mom ulasku je sneg bio visok više od metar. Vrata su, srećom, bila otvorena, pa sam lako ušla, ali trebalo je probiti se kroz bele smetove i sići niz mermerne hladne stepenice. Građevina je u stvari jedan veliki podrum sećanja i eksponata. Među njima se u staklenim policama nalaze izloženi vezeni sitni cvetovi, igračke od vune, tabakera, malene skulpture i delići istinskog života nekih davnih duša. Tada sam prvi put videla čoveka koji tu radi. Izašao je pred mene kao islednik u dubokim crnim čizmama, maslinaste košulje, dubokih smeđih očiju i dugačkog kožnog mantila crne boje. Bio je odista bled. Uredno sam kupila kartu, pokušavajući da sakrijem znatiželju i nestrpljenje. Čkiljimo zajedno pod odsjajem beline snega iz dvorišta i žutih odblesaka prašnjavih dotrajalih sijalica. Govorio mi je o istorijskim činjenicama i sociološkim prilikama tečno i brzo, oslanjajući se na već odavno naučene statističke brojke. Navikao na izraze lica posetilaca, imao je miran pogled, koji me je pratio i prilikom ulaska u najmračniju prostoriju, na čijem se zidu nalaze mermerne ploče sa imenima i prezimenima pobijenih. Tražila sam svoje prezime među stotinama ispisanih imena. Potekla mi je suza iz desnog oka, ali sam se brzo počešala po licu, praveći se da sklanjam jedan pramen kose i ostatke snega sa kape. Nakon što je dovršio priču, napustio je postavku uz obrazloženje da stoji na raspolaganju za pitanja i povukao se u svoje odaje za zaposlene. Potvrdno sam klimnula glavom uz odraz zahvalnosti. U glavi su odzvanjale godine, 1941, 1942, 1943, 1944… Okovi u polici sa leve strane stajali su ispod još uvek kaljavih čizama, koje su deo postavke. Bekstvo i zatočeništvo zajedno. U polici dečja lutka nebo-plavih očiju.
Izvan tihog i turobnog prostora na prizemlju mogla sam čuti vojnike koji marširaju po sobama na spratu, premeštaju krevete kroz dubok smeh mladosti, za koju se činilo da će trajati večno. Krenula sam prema vratima razmišljajući kako se pod belinom dvorište čini još prostranijim za hiljade izmučenih kojima je to bio možda jedini komadić neba i vazduha. Zastala sam kod sobe označene brojem 26. Bilo je zaključano. Osetio se miris memle koji je kao duh provirivao kroz otvor ključaonice. To je bio taj miris odvažnosti i smelosti kada se ukupno dvadeset i šest devojaka različitih nacionalnosti zajednički pobunilo protiv odvođenja na streljanje, pokušavajući makar da pruže otpor čuvarima i časno skončaju svoje živote na mestu na kome su izgubile sve svoje nade i snove o školovanju, velikim ljubavima i deci. Sve one su u nekoliko minuta izgubile živote dodirujući licima krvavi beton, batrgajući se u lokvama, povukle su i jednog mladog čuvara kojeg su davile svojim tankim šakama, pri odlasku na onaj svet. Zajedno sa njima i on je usnuo. Tako je pisalo na jednom komadu hartije koji je umesto legende stajao pokraj vrata sobe.
Krenula sam ka dnu hodnika i uljudno zakucala na vrata mladićeve kancelarije. Za stolom nije bilo nikoga, ali se na samom prozoru, širom otvorenog kljuna, veliki gavran ustremio ka meni. Vrisnula sam, a ta zloslutna ptica je mirno stajala i prhnula krilima. U kancelariji je zavladao mrak. Užurbano sam krenula ka izlazu. Pratila sam jedino svetlo koje je vodilo u prostoriju sa leve strane. Na drvenim krevetima rekonstruisane sobe ležali su logoraši, žene su vezle, sedi čovek je pokušao da obuje kaljave čizme, devojka u belom je nosila lutku nebo-plavih očiju. Mrtvi su se ponovo vratili, jedan po jedan. Izranjali su sa mermernih ploča sa imenima upokojenih. Njihove blede zenice bile su uperene ka gavranu, koji je stajao kao kakav zapovednik u krvi.
Konačno sam izašla, izbezumljena. Žurila sam uz ulicu na trolejbus u grad kojim hodaju još uvek žive duše. Stanica je izgledala tako sitno. U daljini sam okrenula glavu i ugledala momka u crnom mantilu koji je ispustio krik i prhnuo na obližnju granu. Bila je to duša mladog čuvara zarobljena u ptici. Napolju su sve praznične svetiljke bile pogašene. Bljuzga otopljenog snega kroz koji sam gacala činila se kao neki sos lovačkih šnicli koji se polako zgrušnjava u šerpi. Provlačila sam se kroz trolejbus među taj svet prekriven šalovima, kaputima i toplim jaknama. Oblio me je hladan znoj dok sam se probijala kroz gužvu.