Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Ljiljana Ivanović Jovančević
Fotografija jednog života
Dugo su putujući fotografi lutali Srbijom pokušavajući da pokažu lepotu dagerotipija narodu koji je polako počeo da se oporavlja od krvavih borbi koje su ga vekovima okupirale. Metalne pločice su izazivale divljenje i čuđenje. Neki su želeli da ih dodirnu, a neki bi se brzo odmakli, krsteći se i bežeći od te đavolje rabote.
Nije narod imao poverenja u strance koji su ih ubeđivali da njihova lica treba da budu ovekovečena i sačuvana od zaborava. Nisu im verovali, a nisu ni želeli da teško stečeni novac rasipaju na nešto što je ličilo na vradžbinu. Pronosile su se glasine da fotografi zarobljavaju dušu na tim pločama. Kada je ploču zamenio žućkasti karton i kada su već mogli da priušte sebi fotografije, Srbi su zakoračili putem kojim je već Evropa išla, pa su počele da se otvaraju i prve fotografske radnje.
Sedamdesetih godina 19. veka otvorena je i prva fotografska radnja u Jagodini. Zaslužan za to je bio Franc Baubin. Pretpostavlja se da je bio Nemac ili Austrijanac koji je veštinu izučavao u Pragu. Jagodinci su brzo upoznali stranca koji je pomoću nekih kartončića i tečnosti uspevao da stvori nešto što može da stane u džep i što mogu da čuvaju kao dragocenu uspomenu.
Mihailo Đorđević je rođen 19. oktobra 1851. Njegovi roditelji, Dimitrije i Milica, imali su još jednog sina i ćerku. Mihailov brat je bio kočijaš i lepo je zarađivao, a sestra mu se udala za poznatog kafedžiju Pavla Ivkovića, te je i ona živela ne razmišljajući previše o novcu i preživljavanju. Mihailo je bio nežno dete. Često je bolovao od gušobolje, te ga je majka vodila kod raznih travara i lekara pokušavajući da mu pomogne.
Izrastao je u povučenog i tihog momka. Često je sedeo u zetovoj kafani za stolom u uglu i posmatrao lica gostiju. Prepoznavao je sitne naznake koje su otkrivale kako su se stvarno svi ti bučni i alkoholom zagrejani ljudi osećali. Naslućivao je tugu po suzama koje su stajale u uglu oka. Primećivao je strah. Osećao je potisnuti bes radnika staklare čije su nade da će bolje živeti ugašene kad i staklarske užarene peći. Po osmehu u uglu usana znao je ko skriva tajne, a ko radosti koje ne sme nikome da ispriča. Sve je to gledao skoro svakog dana i razmišljao kako bi bilo izvanredno kada bi se sve to moglo sačuvati, zamrznuti, služiti kao podsetnik svim tim ljudima na dane koji su ih obeležili. Fasciniran licima, zainteresovao se za fotografiju.
„Đavolja posla, vradžbine, eto šta je to”, kritikovala ga je majka.
„To nije pravi zanat, kako misliš da živiš od toga? Vidi ti lepo da sa bratom počneš da radiš, a ne da dangubiš u nekim fantazijama”, ljutio se otac.
Mihailo je odmahivao glavom. Nisu ga razumeli. Počeo je da fotografiše, isprva vrlo nevešto. Bila je to 1874. godina i Jagodinci nisu imali previše poverenja u posao kojim se bavio Dimitrijev sin, a novac nisu hteli da bacaju na fotografije.
Nekako u to vreme u Jagodinu je stigao Emanuel Klar. Upoznali su se u kafani, gde je Klar izneo nameru da otvori fotografsku radnju. Do tada nije imao atelje, već je bio putujući fotograf. Mihailo je bio očaran njegovim pričama.
„Otvorio bih atelje, ali nisam siguran da će ovde ljudi hteti stranca. Radio bih s nekim odavde”, rekao mu je Emanuel. „Nekad su bile na pločama, sada na kartonu, može svako da ih kupi. Mi, fotografi, mi smo umetnici!”
„Da li bih ja mogao da radim s tobom?”, pitao ga je Mihailo.
„Znaš li ti nešto o fotografiji?”
„Znam dovoljno. Znam i da je to ono što će mi biti zanat do kraja života”, reče mladić i zakašlja se jer ga zapahnu gusti duvanski dim koji je polako ispunjavao kafanu. „Novca imam i otvorićemo radnju zajedno.”
Priča se da mu je brat pozajmio novac za početak. Ocu se nije dopadalo to što će raditi sa strancem, pa iako je Emanuel svoje prezime promenio u Klarović, kako bi zvučalo domaće, Mihailo je atelje otvorio pod imenom Georgijević, a ne sa svojim porodičnim prezimenom. Pristao je da pomaže novčano Emanuela i da uči zanat od njega. Satima je gledao kako njegov učitelj razvija fotografije, učio je koje tečnosti da koristi, kako da ih nanese na papir. Koristio je braon nijanse, rukovao mašinom koja je utiskivala u reljefni papir fotografije lica, kolorisao.
„Talbotipija”, šaputao je Mihailo sa strahopoštovanjem u glasu, kao da izgovara neke čarobne reči, „majolik.” Ispred njega su se pojavljivala lica ljudi koje je poznavao, zamrznuta u vremenu, uokvirena i istaknuta u odnosu na tamnu pozadinu. „Zamisli, ovo će neko da gleda za sto, za trista godina, pobedićemo smrt i vreme”, govorio bi Emanuelu. Neke od fotografija nosile su ime njegovog prijatelja i učitelja, pa se moglo naći na poleđini „Fotografska radionica od Em. Klarovića i M. Georgijevića u Jagodini”. Danima je radio na svom štambilju, pa je uskoro na reversima fotografija stajala zelena elipsa sa imenom „M. D. Đorđević, fotograf, Jagodina”. Na jednoj od tih fotografija je bio i sam Emanuel, koji ga je obučavao. Nisu Mihailu smetala šaputanja da je Dimitrijev sin malo udaren u glavu i da je sigurno lud jer bulji u ljude. Proučavao je lica i zamišljao ih na kartonima. „Ja sam čuvar, čuvam od zaborava”, govorio bi. Mihailo je 1876. odlučio da Jagodina više nije mesto koje ga inspiriše, pa je krenuo put Kragujevca, ponovo bez podrške roditelja. Sve češće je ostajao bez novca jer je trošio mnogo na hemikalije koje su mu bile potrebne, na karton i fotografski papir. Želeo je da ostavi trag, da bude zapamćen.
„Naša je dužnost da ljudima ostavimo opipljivo sećanje”, pričao je svom novom prijatelju Aleksi Mijoviću, ne skrivajući žar u očima koji je imao kad god bi se pojavili obrisi na kartonu koji je do pre nekoliko trenutaka bio prazan. Svaku fotografiju bi nežno držao u rukama i prelazio preko nje prstima obojenim od praškova koje je koristio. Nežno je četkicama skidao boju, kašljući od praha koji bi se razleteo.
Njegovi i Klarovi putevi su se razmimoišli, pa je Emanuel, osnovavši fotografski studio u Kragujevcu, vrlo brzo precrtao svog učenika, kako sa pozadine kartona koje je koristio tako i iz života.
Mihailo je jednoga dana nestao, ostavši dužan Aleksi novac za hemikalije. Govorilo se da je otišao u Tursku. Ničeg ni materijalnog ni emotivnog iza njega nije ostalo u Kragujevcu. Roditeljima nije pisao. Jagodina je još malo kroz šapat pominjala fotografa koji je nestao bez glasa, pa se zabavila drugim pričama. Kratkotrajno je pamćenje čaršije. U kafanama se govorilo o kongresu u Berlinu i tome šta će nezavisnost doneti Srbiji.
„Da li su ih tamo fotografisali, da nije naš umetnik otišao?”, podsmevali su se jedni.
„Ma ne, on samo našu jagodinsku ’gospodu’ može da juri sa onom napravom”, govorili su drugi.
„Manite se gluposti, nego razmišljajte da li će staklaru opet da otvaraju. Čuo sam da su sad i Niš i Pirot naši, posao možemo da tražimo i tamo, ovde ’leba nema”, dobacio bi neko i skrenuo razgovor na svakodnevne brige varoši.
Deset godina nikakvog traga nije bilo. Bledunjavi momak koji je hteo da spasava od zaborava sam je otputovao u njega. Knez je postao kralj i to je bila glavna tema u Srbiji, pa je i o tome prestalo da se govori. Svakodnevica ne dozvoljava da se iste teme dugo zadržavaju u kuloarskim pričama. Život teče, ljudi odlaze, zaboravljaju ih i najmiliji. Onda se, iznenada, fotograf Mihailo Đorđević pojavljuje 1887. u Nišu, gde mu se izdaje pasoš kako bi putovao u Vlašku, a već sledeće godine odlazi u Solun, gde počinje da radi. Niko ne zna gde je bio. Mladić je samo o svom poslu govorio, dani su mu prolazili u stvaranju fotografija.
Njegovo bolešljivo telo ga je izdalo 1891, kad umire od angine koja se zakomplikovala. Iza njega nije ostalo mnogo toga, a i sve što je imao bilo je ono za šta je živeo – fotografija. Stari kaputi, nova stakla za fotografije, nošene košulje, neotvorene boce sa belom tečnošću, korišćen umoljčani vuneni pokrivač i šesnaest staklenih ramova sa čovečjim slikama ostali su u spomen prvom jagodinskom fotografu. Spisak stvari koje su ostale iza njega ostao je kao svojevrstan memento mori čoveku koji je pokušao da sačuva život i pobedi smrt pomoću aparata sa zavesom i malih kartona sa ovalnim okvirom.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.