Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Трећа награда
Војислав Илић је био познати српски песник. Рођен је у Београду, 4. априла 1860. године. Иако је поживео само тридесет и четири године, оставио је велики траг у српског поезији.
Једног зимског јутра, док сам шетала Калемегданом, пришла сам бисти Војислава Илића. Сетила сам се стихова његове песме Зимско јутро:
„…Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе –
А свежи јутарњи дах прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…”
У том тренутку, неко ми се обратио нежним и пристојним гласом:
– Добро јутро, млада дамо!
То је био глас бисте, у коју сам гледала са великим чуђењем – глас Војислава Илића. Одговорила сам:
– Добро јутро, поштовани песниче. – Врло брзо сам се тргла изненађена незаборавним сусретом и питала га: – Како је могуће да биста говори? Ко ју је таквом поставио?
Лик бисте се шармантно осмехнуо и рекао:
– Ова биста, што је било изузетно у том времену, постављена је на захтев београдских девојака, јер су желеле да сачувају сећање на мој лик и дело. На овакву успомену сам заиста поносан.
Нешто ме је подстакло да му покажем како и данас радо памтимо његове стихове и казивала сам стихове његових песама Свети Сава, Зимска идила, Вече и Јесен. Песник се одушевио, јер његове песме изучавамо у школи, поштујемо његов рад и високо ценимо поетске визије које је остварио у њима. Показала сам да нам и дан-данас његова поезија даје надахнуће, по угледу на њега и ми тражимо лепоту и радост у природи. Замолила сам га да ми прича о свом животу, јер на основу онога што смо учили у школи нисам довољно знала о њему. Тако је почела незаборавна исповест дивног песника.
– Рођен сам на Палилули, где сам живео са оцем Јованом, мајком Смиљаном, сестрама Миленом, Јеленом и Божицом и браћом Милутином, Драгутином и Жарком. Био сам болестан од раног детињства, нажалост. То је био разлог мог нередовног школовања. Школу нисам волео, чак сам и понављао други разред гимназије; после трећег разреда сам напустио гимназију, али сам одлучио да слушам предавања о правима на Великој школи и да активно пратим шта се дешава у друштву, па и да учествујем у политици. Нисам полагао испите, али се јесам образовао. Веровао сам у самообразовање, стално читао, учио стране језике, волео сам да свирам тамбуру, а у војсци ми је изузетно лепо пристајала официрска униформа потпоручника. Имао сам среће да је моју родну кућу у то време посећивало много познатих књижевника. Велики подстицај књижевности, сусрет старе, романтичарске, и нове, реалистичне књижевности дешавали су се под нашим кровом. Наш дом је био културни центар Београда, у којем се рецитовало, певало, извођене су позоришне игре, а било је и изложби слика. Захваљујући културно-уметничким догађањима у нашем дому, културним ангажовањем моје породице, великој библиотеци коју смо поседовали, напредовао сам у образовању. Мој отац је био широког образовања, све нас је заинтересовао за политику, филозофију, историју, митологију, а највише за књижевност. Много сам волео очеве приче о грчким филозофима и о златном Перикловом добу. Долазио је и романтичарски песник Ђура Јакшић, који ми је постао добар пријатељ, а када је умро, и несуђени таст.
Много сам волео кафане, у којима сам сретао боеме, књижевнике и глумце, који су ту учили за своје улоге и одмарали се. У кафани сам срео и своју прву љубав, своју музу – Зору, позоришну глумицу. Волео сам је и писао јој љубавне песме, али се она убрзо удала за другог.
Оженио сам се први пут кришом, у двадесет трећој години, када је моја жена Тијана, ћерка песника Ђуре Јакшића, имала само шеснаест година. Моја породица ме није подржавала, јер ја нисам имао средстава за нову породицу. Наш брак се тужно завршио, Тијана и наше двоје деце умрли су од туберкулозе. Ови губици и разочарања су ме потпуно сломили. Заљубио сам се у Тијанину сестру, Милеву, другу ћерку Ђуре Јакшића. Сви су ме оптуживали због тога, мада смо се ми искрено волели. Пошто је ова љубав била забрањена, Милеву су удали за другог, да би она у двадесет првој години живота умрла од туге. Од тада сам тугу гасио у кафанама Дарданели, Коларац и Позоришна касина, које су постале мој дом. Одлучио сам да моји кораци овом земљом наставе да трају.
Мој отац је наваљивао да се оженим Зорком Филиповић. Организовао је весело венчање, али сам ја био прилично узрујан и сукобио се са немачким жандарима, који ми нису хтели поверовати да се поново женим. Ударио сам немачког војника по лицу, те су ме зато ухапсили. Када је плануо српско-бугарски рат, отишао сам у војску. Након рата сам обављао разне послове, стално у оскудици и са честим променама. Када сам објављивао сатиричне песме, врло радо сам користио псеудониме: Џефри, Сер Четертон, Мохарахари, Саид Ол Омра, Сисиф, Црни Домино. Због песме Маскенбал на Руднику из 1887. године био сам ухапшен и оптужен пред судом. Једва су ме адвокат, породица и омладинске демонстрације спасили робије. Све до 1887. године, када сам почео да радим као коректор у Државној штампарији, нисам могао да добијем државни посао, јер је краљ Милан рекао да не жели у државној служби ниједног од Илића због нашег учешћа у протестима против власти и сатиричних песама које сам објављивао. Поново сам се оженио 1888. године – Зорком. Добили смо кћер Светлану и живели срећно наредних пет година. Радио сам и као учитељ од 1892. у српској школи у Турн Северину. Тражио сам да ме поставе за вицеконзула у Приштини 1893. године; хтео сам да идем на Косово након ступања Александра Обреновића на краљевски престо 1. априла 1893. Понадао сам се да ће нови краљ нешто позитивно мењати у Србији, искрено сам му испевао неколико песама, али ме је радикална влада много разочарала – краљ Александар није кренуо стопама свога оца Милана. Због мојих политичких ставова, власт ме је прогонила, што ми је отежавало живот и нарушавало ми здравље. На Косову сам био секретар конзулу и свом великом пријатељу Браниславу Нушићу, са којим сам радио на истим националним задацима. Са Браниславом сам друговао већ годинама што по часописима, а још чешће код омиљених Дарданела, чак смо се на Косову били заљубили у једну лепу Јагодинку и тражили да нас обојицу подједнако воли. Тамо сам службовао шест месеци. На Косову сам достојанствено носио сабљу као конзуларни чиновник, што је била велика смелост, коју нико није смео да чини. Ја сам добро прошао, вероватно и због пријатељства са Бахир-пашом. У Приштини сам оболео од туберкулозе, а када сам био на војној вежби, моја болест је поодмакла. Тешко болесног, на интервенцију драгог Нушића, пребацили су ме у Скопље на лечење, потом и у Београд, где се мој живот завршио 21. јануара 1894.
У својим песмама сам желео да искажем себе. Биле оне описне или о другим народима, лирске, родољубиве или сатиричне, у њих је преточена моја душа и жеља да се досегне лепота. Савршенство сам видео у природи, а у свету сам наилазио само на немир, којем сам се дубоко противио или је у мени изазивао тугу и очај.
Слушајући мистериозни глас, у неверици сам пожелела да његова прича траје дуго, а да њен крај није овако тужан. Потресла ме је његова судбина. Скупила сам храброст и рекла му:
– Драги Војиславе Илићу, дивни српски песниче, обећавам да ћу друговима, пријатељима, познаницима и својој деци, па и унучићима, препричавати о овом необичном сусрету. Ви ћете живети докле год памтимо све велико што сте урадили у српској књижевности и најлепше Вам хвала што сте и мој Лесковац са Хисаром овековечили у својој поезији.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.