Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Esej o Vojislavu Iliću”, Marta Stojanović

Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

Treća nagrada

 

Vojislav Ilić je bio poznati srpski pesnik. Rođen je u Beogradu, 4. aprila 1860. godine. Iako je poživeo samo trideset i četiri godine, ostavio je veliki trag u srpskog poeziji.

Jednog zimskog jutra, dok sam šetala Kalemegdanom, prišla sam bisti Vojislava Ilića. Setila sam se stihova njegove pesme Zimsko jutro:

„…Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase –

A sveži jutarnji dah preleće doline mirne,

I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom

U gole grančice dirne…”

U tom trenutku, neko mi se obratio nežnim i pristojnim glasom:

– Dobro jutro, mlada damo!

To je bio glas biste, u koju sam gledala sa velikim čuđenjem – glas Vojislava Ilića. Odgovorila sam:

– Dobro jutro, poštovani pesniče. – Vrlo brzo sam se trgla iznenađena nezaboravnim susretom i pitala ga: – Kako je moguće da bista govori? Ko ju je takvom postavio?

Lik biste se šarmantno osmehnuo i rekao:

– Ova bista, što je bilo izuzetno u tom vremenu, postavljena je na zahtev beogradskih devojaka, jer su želele da sačuvaju sećanje na moj lik i delo. Na ovakvu uspomenu sam zaista ponosan.

Nešto me je podstaklo da mu pokažem kako i danas rado pamtimo njegove stihove i kazivala sam stihove njegovih pesama Sveti Sava, Zimska idila, Veče i Jesen. Pesnik se oduševio, jer njegove pesme izučavamo u školi, poštujemo njegov rad i visoko cenimo poetske vizije koje je ostvario u njima. Pokazala sam da nam i dan-danas njegova poezija daje nadahnuće, po ugledu na njega i mi tražimo lepotu i radost u prirodi. Zamolila sam ga da mi priča o svom životu, jer na osnovu onoga što smo učili u školi nisam dovoljno znala o njemu. Tako je počela nezaboravna ispovest divnog pesnika.

– Rođen sam na Paliluli, gde sam živeo sa ocem Jovanom, majkom Smiljanom, sestrama Milenom, Jelenom i Božicom i braćom Milutinom, Dragutinom i Žarkom. Bio sam bolestan od ranog detinjstva, nažalost. To je bio razlog mog neredovnog školovanja. Školu nisam voleo, čak sam i ponavljao drugi razred gimnazije; posle trećeg razreda sam napustio gimnaziju, ali sam odlučio da slušam predavanja o pravima na Velikoj školi i da aktivno pratim šta se dešava u društvu, pa i da učestvujem u politici. Nisam polagao ispite, ali se jesam obrazovao. Verovao sam u samoobrazovanje, stalno čitao, učio strane jezike, voleo sam da sviram tamburu, a u vojsci mi je izuzetno lepo pristajala oficirska uniforma potporučnika. Imao sam sreće da je moju rodnu kuću u to vreme posećivalo mnogo poznatih književnika. Veliki podsticaj književnosti, susret stare, romantičarske, i nove, realistične književnosti dešavali su se pod našim krovom. Naš dom je bio kulturni centar Beograda, u kojem se recitovalo, pevalo, izvođene su pozorišne igre, a bilo je i izložbi slika. Zahvaljujući kulturno-umetničkim događanjima u našem domu, kulturnim angažovanjem moje porodice, velikoj biblioteci koju smo posedovali, napredovao sam u obrazovanju. Moj otac je bio širokog obrazovanja, sve nas je zainteresovao za politiku, filozofiju, istoriju, mitologiju, a najviše za književnost. Mnogo sam voleo očeve priče o grčkim filozofima i o zlatnom Periklovom dobu. Dolazio je i romantičarski pesnik Đura Jakšić, koji mi je postao dobar prijatelj, a kada je umro, i nesuđeni tast.

Mnogo sam voleo kafane, u kojima sam sretao boeme, književnike i glumce, koji su tu učili za svoje uloge i odmarali se. U kafani sam sreo i svoju prvu ljubav, svoju muzu – Zoru, pozorišnu glumicu. Voleo sam je i pisao joj ljubavne pesme, ali se ona ubrzo udala za drugog.

Oženio sam se prvi put krišom, u dvadeset trećoj godini, kada je moja žena Tijana, ćerka pesnika Đure Jakšića, imala samo šesnaest godina. Moja porodica me nije podržavala, jer ja nisam imao sredstava za novu porodicu. Naš brak se tužno završio, Tijana i naše dvoje dece umrli su od tuberkuloze. Ovi gubici i razočaranja su me potpuno slomili. Zaljubio sam se u Tijaninu sestru, Milevu, drugu ćerku Đure Jakšića. Svi su me optuživali zbog toga, mada smo se mi iskreno voleli. Pošto je ova ljubav bila zabranjena, Milevu su udali za drugog, da bi ona u dvadeset prvoj godini života umrla od tuge. Od tada sam tugu gasio u kafanama Dardaneli, Kolarac i Pozorišna kasina, koje su postale moj dom. Odlučio sam da moji koraci ovom zemljom nastave da traju.

Moj otac je navaljivao da se oženim Zorkom Filipović. Organizovao je veselo venčanje, ali sam ja bio prilično uzrujan i sukobio se sa nemačkim žandarima, koji mi nisu hteli poverovati da se ponovo ženim. Udario sam nemačkog vojnika po licu, te su me zato uhapsili. Kada je planuo srpsko-bugarski rat, otišao sam u vojsku. Nakon rata sam obavljao razne poslove, stalno u oskudici i sa čestim promenama. Kada sam objavljivao satirične pesme, vrlo rado sam koristio pseudonime: Džefri, Ser Četerton, Moharahari, Said Ol Omra, Sisif, Crni Domino. Zbog pesme Maskenbal na Rudniku iz 1887. godine bio sam uhapšen i optužen pred sudom. Jedva su me advokat, porodica i omladinske demonstracije spasili robije. Sve do 1887. godine, kada sam počeo da radim kao korektor u Državnoj štampariji, nisam mogao da dobijem državni posao, jer je kralj Milan rekao da ne želi u državnoj službi nijednog od Ilića zbog našeg učešća u protestima protiv vlasti i satiričnih pesama koje sam objavljivao. Ponovo sam se oženio 1888. godine – Zorkom. Dobili smo kćer Svetlanu i živeli srećno narednih pet godina. Radio sam i kao učitelj od 1892. u srpskoj školi u Turn Severinu. Tražio sam da me postave za vicekonzula u Prištini 1893. godine; hteo sam da idem na Kosovo nakon stupanja Aleksandra Obrenovića na kraljevski presto 1. aprila 1893. Ponadao sam se da će novi kralj nešto pozitivno menjati u Srbiji, iskreno sam mu ispevao nekoliko pesama, ali me je radikalna vlada mnogo razočarala – kralj Aleksandar nije krenuo stopama svoga oca Milana. Zbog mojih političkih stavova, vlast me je progonila, što mi je otežavalo život i narušavalo mi zdravlje. Na Kosovu sam bio sekretar konzulu i svom velikom prijatelju Branislavu Nušiću, sa kojim sam radio na istim nacionalnim zadacima. Sa Branislavom sam drugovao već godinama što po časopisima, a još češće kod omiljenih Dardanela, čak smo se na Kosovu bili zaljubili u jednu lepu Jagodinku i tražili da nas obojicu podjednako voli. Tamo sam službovao šest meseci. Na Kosovu sam dostojanstveno nosio sablju kao konzularni činovnik, što je bila velika smelost, koju niko nije smeo da čini. Ja sam dobro prošao, verovatno i zbog prijateljstva sa Bahir-pašom. U Prištini sam oboleo od tuberkuloze, a kada sam bio na vojnoj vežbi, moja bolest je poodmakla. Teško bolesnog, na intervenciju dragog Nušića, prebacili su me u Skoplje na lečenje, potom i u Beograd, gde se moj život završio 21. januara 1894.

U svojim pesmama sam želeo da iskažem sebe. Bile one opisne ili o drugim narodima, lirske, rodoljubive ili satirične, u njih je pretočena moja duša i želja da se dosegne lepota. Savršenstvo sam video u prirodi, a u svetu sam nailazio samo na nemir, kojem sam se duboko protivio ili je u meni izazivao tugu i očaj.

Slušajući misteriozni glas, u neverici sam poželela da njegova priča traje dugo, a da njen kraj nije ovako tužan. Potresla me je njegova sudbina. Skupila sam hrabrost i rekla mu:

– Dragi Vojislave Iliću, divni srpski pesniče, obećavam da ću drugovima, prijateljima, poznanicima i svojoj deci, pa i unučićima, prepričavati o ovom neobičnom susretu. Vi ćete živeti dokle god pamtimo sve veliko što ste uradili u srpskoj književnosti i najlepše Vam hvala što ste i moj Leskovac sa Hisarom ovekovečili u svojoj poeziji.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Kupon ne važi za knjige koje su već na specijalnim akcijama
Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu